Ima li budućnosti za srpski pino noar?

Nema razloga da očajavate ako se niste skoro udubljivali u srpske pino noare, jer niste puno propustili. Kada prebrojimo malobrojne favorite i stvarno dobra vina, pa se zapitamo zbog čega ih nema više i razmislimo o tome šta su najčešće greške koje vinari prave sa ovom sortom, videćemo da se ionako mala scena domaćih pino noara u poslednjih desetak godina vrlo malo promenila. Najpre, ponuda sortnih pinoa je i dalje sužena, uz tek po neko novo lice koje obećava, a većina vina daleko je od očekivanog kvaliteta ili stilske ekspresije sorte

Nekoliko je razloga za takvo stanje. Najpre, pino noar ni ranije nije bio široko rasprostranjen kod nas i vinari najčešće nemaju dovoljno iskustva sa sortom, pa posledično nemaju ni jasnu ideju šta bi od svog pinoa trebalo da dobiju. Zato su vrlo često srpski pinoi previše ekstraktivni, neskladni i grubi, istovremeno neuobičajeno duboko obojeni, a neretko i prezreli i skoro džemasti, bez one cenjene elegancije i raskošne kombinacije zemljanih, mineralnih i suptilnih voćnih nota koje odlikuju dobre pinoe. Takođe, drvo je često upotrebljeno tako da potpuno nadvlada krhki karakter sorte.

Drugi problem leži u tome što još uvek ne znamo šta su pravi teroari za pino noar u Srbiji, on je tu platio danak stihijskoj sadnji svega svuda. Posebno na počecima obnove naše vinske tradicije pre par decenija. Iako je toga značajno manje, i dalje nisu retke vinarije koje uporno insistiraju na ideji da se rizling, šardone, sovinjon, kaberne i merlo bez problema mogu uspešno gajiti u istim vinogradima. Nažalost, ne mogu - da ne potežemo ponovo već toliko puta upotrebljene argumete i primere iz drugih regija. Čini se da je, bar u današnje vreme kada su i posledice globalnog zagrevanja postale neupitne, pino noaru u većini srpskih vinskih rejona naprosto pretoplo. Setite se da najbolji primerci te sorte dolaze iz hladnijih regiona poput severnih delova Burgundije, Oregona ili Novog Zelanda. To ne znači da za pino noar nema dobrog mesta u Srbiji, već samo da ga još uvek nismo otkrili.

Napokon, budimo iskreni, pino noar nije sorta koje je ikada bila favorit domaće publike, odakle god vina da dolaze. Preferencije srpskog vinopije češće su na strani punijih, sočnijih i robusnijih vina sa više tela i strukture nego što ih pino noari nude, odakle god da dolaze. To svakako utiče i na motivaciju kod vinara. Dakle, scena nam je i dalje relativno siromašna, međutim, među vinima koje smo pronašli na policama vinoteka ima istinskih bisera, a neka od njih mogu da posluže kao putokaz u kom pravcu bi se moglo ići u budućnosti, koje, ipak, ima za ovu sortu u Srbiji.