06.06.2025.
Zašto volimo grašac?
Priča o našoj najvažnijoj beloj sorti vinove loze, njenoj burnoj istoriji, i aktuelnoj renesansi u Srbiji, čiji je važan deo i predstojeća Nedelja grašca
Dok se broje sati do početka Nedelje grašca, tokom koje će se nizom događaja od 7. do 14. juna proslaviti velika i značajna sorta od koje se u Srbiji danas, kao i u regionu Centralne Evrope, prave vrhunska vina najrazličitijih stilova, hajde da se još jednom podsetimo zašto volimo ovu sortu. A volimo je i zbog arome i zbog uzbudljive istorije i duboke veze sa našim prostorima, naročito Fruškom gorom gde je grašac našao svoj najbolji izraz u Srbiji i ponovo postao veliki izvor ponosa naših vinara.
U kvalitet naših grašaca uverićemo se već u subotu, 7. juna na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, a utisak možemo dopuniti i odlaskom na prvi Festival grašca u Beogradu, zakazan za 14. jun u Konaku kneginje Ljubice.
Najrasprostranjenija sorta u srpskim vinogorjima daje vina koja dobijaju zlata na velikim međunarodnim ocenjivanjima i ponovo nalaze svoje mesto u srcima ljubitelja vina, ali i poznavaoca širom sveta. Vekovima deo sortimenta naših vinograda, grašac je osnova za stvaranje vina u širokom opsegu stilova i veliki vinarski potencijal za budućnost u našoj zemlji.
Jedno od najživljih svedočanstava o značaju grašca za naše podneblje dao je Slavko Kiš, karlovački vinar i vinogradar u intervjuu obavljenom marta 2015. godine.
- Grašac je bio deo sortimenta i u ono staro vreme, njega smo imali oduvek. I kada smo krenuli u sadnju novih, uvezenih sorti, grašac je ostao. Taj grašac je bio vrh kvaliteta nekada. Za vreme Orfelina zvali su ga grašac beli, a postojao je i grašac crni. Međutim, za mog veka, zvali smo ga rizling. Lepo je to ime, možda zvučnije, ali eto mi se vraćamo autentičnom, starom, našem i uzgajamo ga kao grašac. Ova sorta može da daje jako dobra vina – govorio je veliki fruškogorski vinar.
U međuvremenu, čika Slavko nas je napustio, ali su njegove reči dobile novo značenje. Danas znamo da pred sobom imamo autohtonu sortu koja je istovremeno i najrasprostranjenija u srpskim vinogorjima, a sve više vinarija vraća se njenom izvornom imenu.
Vina od grašca odlikuju se svežinom i velikim bogatstvom aroma. Primarne arome u svežim vinima najčešće podsećaju na zelenu i žutu jabuka, dinje, limun, belu breskvu, maslačak, žuti ringlov, kruške, mandarine, ponekad i bananu. Kompleksnija, odležala vina imaju i note sena, zelenog čaja, lipe, dunje, polenovog praha, meda, marcipana... Ponekad je prisutna i nežna herbalnost, kao i mineralni karakter. Grašac najčešće daje umereno puna vina, umerenog alkohola, srednjih, ponekad čak i nižih kiselina.
Degustacija grašca na ocenjivanju GROW du Monde
Sve ove osobine su i u davnoj prošlosti privlačile vinare i vinogradare ovoj sorti. Najraniji pomen grašca belog, na bilo kom jeziku, nalazimo u delu Prokopija Bolića Soveršen vinodelac, knjizi namenjenoj vinarima i vinogradarima izdatoj u Budimu 1816. godine, u kojoj se nalaze detaljni opisi sorti rasprostranjenih na Fruškoj gori u to doba. Prema mišljenu stručnjaka, on u potpunosti odgovara savremenom opisu lista i grozda iste sorte.
Napokon, u herbarijumu Andreja Volnija (Volnijev herbarijum) nastalom u period 1802 – 1812, koji se i danas čuva u gimnaziji u Sremskim Karlovcima i koji predstavlja drugi najstariji herbarijum vinove loze na svetu, i od nemerljivog je značaja za našu ali i svetsku ampelografiju, Grašac beli je sorta koja se javlja u nekoliko herbarskih uzoraka i opisana je samo pod tim imenom. Inače, u herbarijimu postoje i grašac crni, grašac zeleni i neke druge sorte za koje naučni i genetičari tek treba da otkriju pod kojim se imenima kriju danas.
Dugotrajna zabuna oko imena
U Srbiji je po zakonu moguće korisiti tri naziva: grašac beli, graševina ili rizling italijanski. Imena grašac, grašica i graševina izvedena su, sasvim izvesno, od imenice "grašak", verovatno zbog pravilnog kružnog oblika bobica i njihove zelenkaste boje.
Izraz italijanski rizling nije domaći izum, ali su ga domaći vinari prihvatili masovno, posebno posle Drugog svetskog rata. Zbog visoke rodnosti i relativne otpornosti na bolesti, grašac je odgovarao filozofiji proizvodnje masovnih vina u kombinatima, pa je sađen širom jugoslovenskih vinogorja, i tamo gde ga tradicionalno nije bilo, po pravilu pod imenom italijanski rizling, valjda zato što je to ime bilo zvučnije i internacionalnije. Tako se grašac iz Srema, Slavonije, Baranje i Štajerske raširio na jug: u Makedoniju, centralnu Srbiju i na Kosovo, postajući italijanski rizling gotovo svuda, čak i tamo gde se zvao grašcem, osim u Hrvatskoj, gde je ostao naziv graševina.
Zanimljivo je da je sorta nazvana rizlingom izgleda baš na nemačkom govornom području, a njihovo ime Welschriesling najčešći se koristi internacionalno. U arhaičnom nemačkom, reč Walsche označava nešto što je strano, odnosno južnjačko, romansko (italsko), keltsko ili čak varvarsko. Dakle, rizling koji nije pravi rizling, već strani, varvarski, došljački, italski... Tako je najverovatnije nastao i izraz italijanski rizling, odnosno olaszrizling na mađarskom i laški rizling na slovenačkom.
Postoji i jedna romantična verzija priče o tome kako je grašac poneo ime italijanski rizling. Ta legenda kaže kako su grofovi Odeskalki, kada su početkom 18. veka došli na Frušku goru i podigli svoje posede od Iloka do Erdevika, sa sobom doveli i italijanske radnike – vinogradare. Italijani su se družili sa meštanima, i njima pokazali kako da podižu i orezuju svoje vinograde grašca na savremen način. Tako su Sremci te moderno orezane vinograde, u čast učitelja, prozvali „talijanskim“, od čega je kasnije, kaže legenda, nastao i naziv za sortu.
Zbrka oko imena grašcu je nanela nemerljivu štetu, doprinoseći potpuno pogrešnoj percepciji sorte. Najpre, zbog slabog kvaliteta uglavnom beskarakternih masovnih vina, te običaja da se razni „rizlinzi“ plasiraju pre svega kao vina namenjena mešanju sa kiselom vodom, reč „rizling“ poprimila je negativnu konotaciju. Tog tereta se kod nas do danas nisu oslobodili ni rajnski, ni italijanski rizling. Zatim, zbog onog „italijanski“ u imenu, sorti je učitano nekakvo strano poreklo i tretirana je kao uvezena. A zahvaljujući ampelografiji i DNK analizama pouzdano znamo da poreklo „italijanskog rizlinga“ nema nikakve veze sa Italijom. Grašca u Italiji danas ima u vinogradima Lombardije i Veneta, a tamo je stigao u 19. veku. Na sve to, znamo i da izvorni, rajnski rizling, takođe nema nikakve ni genetske, ni organoleptičke veze sa grašcem. Ukratko – grašac niti je rizling, niti je italijanski.
Omiljena sorta među vinarima: Vladimir Dragićević (Tri međe i oblak) i Li Vang (Fruškogorski vinogradi)
Značajan potez u promeni percepcije grašca u međunarodnim okvirima napravila je Džensis Robinson MW, uticajna vinska kritičarka i spisateljica iz Londona, u knjizi Wine Grapes, svojevrsnoj ampelografskoj Bibliji, koju je pripredila u saradnji sa genetičarem Žozeom Viljamozom i Džulijom Harding MW. Tamo je kao prvo, glavno ime sorte navedena Graševina. Robinson je kao razloge navela upravo činjenicu da sva imena u kojima se pominje rizling stvaraju konfuziju, te da je sorta u Hrvatskoj najviše rasprostranjena. Takođe, ona i njeni saradnici smatraju da je dunavski basen najverovatnije mesto porekla grašca. Taj njen potez rezultat je zapravo višegodišnjeg predanog rada hrvatskih vinara i stručnjaka, koji su se uporno trudili da međunarodnoj javnosti pokažu da od graševine mogu da se dobiju velika, autentična i pažnje vredna vina.
Regionalni favorit u vinogradima
Grašac se danas gaji uglavnom na prostoru Srednje i Jugoistočne Evrope. Ključna zemlja je Hrvatska, gde se graševina rasprostire na 8500 hektara, dajući vina u širokom spektru stilova. Puno je laganih, svežih, jednostavnijih vina, ali se zato i najbolje suve graševine proizvode upravo u Hrvatskoj. To su karakterna, puna vina kompleksnih mirisa, često zaista velika, koja mogu da odležavaju dugi niz godina. Najbolje takve graševine naći ćete u okolini Kutjeva, ali i uz Dunav, u Erdutu ili Iloku. Iz Baranje uglavnom dolaze vina punijeg tela i sa više alkohola od uobičajenog. Takođe, graševine ima i na zapadu, u Bregovitoj Hrvatskoj, gde su vina od nje po pravilu značajno svežija.
Olaszrizling je veoma važan i za vinare u Mađarskoj, gde se prostire na oko 5000 ha, najviše oko Balatona i u južnim delovima Mađarske. U Austriji se sorta gaji na oko 3500 ha, a najfinija vina dolaze iz Burgenlanda, posebno slatka, iz kasnih i ledenih berbi. Tamo se grašac takođe proizvodi u širokom spektru stilova, od sasvim laganih do predikatnih. Često ide u jednostavne kupaže, a nemali broj vinarija od grašca proizvodi penušava vina. U Sloveniji se laški rizling prostire na oko 2500 ha, a u Rumuniji na čak 7000.
Veoma je zanimljivo da je grašac pronađen i u Španiji, u apelaciji Ribera del Guadiana u regiji Estramadura. Pronašao ga je čuveni genetičar Hoze Viljamoz, tokom rada na kapitalnom delu Wine Grapes. Njegova istraživanja pokazalu su da se DNK sorte borba, koja se gaji na vrlo malim površinama, potpuno poklapa sa grašcem.
U Srbiji, prema podacima Ministarstva poljoprivrede iz juna 2017, grašac je sorta na apsolutnom prvom mestu po rasprostranjenosti, zasađena na 14,07 odsto ukupnih površina vinograda, odnosno, na oko 3500 hektara, što nas stavlja na četvrto mesto po površinama u svetu. Većina domaćih vinograda grašca i dalje se koristi kao sirovinska baza za jednostavna vina u velikim volumenima, budući u vlasništvu velikih kuća fokusiranih na vina u osnovnim cenovnim kategorijama.
Festival grašca - značajna platforma za promociju sorte
Međutim, na Fruškoj gori u toku su dramatične promene. Od kada su pojedini vinari, stidljivo, pre petnaestak godina počeli na tržište da izbacuju pretencioznija, karakterna vina od grašca, koja bi katkad bljesnula na ponekom takmičenju ili među upućenim ljubiteljima, do danas, kada se od vinskih kuća praktično očekuje da u svojim portfolijima imaju ambiciozna vina od ove sorte, prevaljen je veliki put ka punoj afirmaciji grašca na našim prostorima.
Tajna klona SK 54
Klon pod šifrom SK 54 smatra se najboljim dostupnim klonom grašca. U vinogradima se sjajno pokazao, a nastao je na Institutu za voćarstvo i vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima, kao rezultat obimnog dugogodišnjeg istraživanja. Klonska selekcija sorte počela je 1975. godine, kada je na oglednom dobru u Sremskim Karlovcima zasađeno 12.000 čokota sakupljenih na terenu, a prvi rezultati u narednim godinama pokazali su izuzetnu heterogenost populacije, odnosno, mnogo morfoloških razlika među različitim klonovima. Posmatranjem, eksperimetima i biranjem najboljih primeraka, nakon decenije i po rada, 1991. godine priznata su tri klona: SK 13, SK 61 i SK 54, od kojih se kao najbolji pokazao potonji. Danas se SK 54, osim na Fruškoj gori, sadi i u drugim regijama, posebno u Hrvatskoj i Mađarskoj. Taj klon odlikuje se manjim grozdom i prirodno manjim prinosom, daje veoma aromatična vina i nakuplja više šećera i kiselina od drugih.
Festival grašca održava se uz podršku Vlade Autonomne pokrajine Vojvodine i kompanije Telekom Srbija, a u organizaciji Udruženja vinara i vinogradara Srem - Fruška gora i magazina Vino & Fino.
„Grašac beli: Grozd je krakljast i dovoljno sabijen, jagode (bobice) su manje nego kod drugog grožđa, ponajviše nejednake i po tri ili četiri zrna (semenke) u sebi sadržavaju, kožurica (pokožica) je malo potvrda; lišće, savršeno zrelo, najviše je petoparčetno (petodelno), dva su gornja parčeta poduboko rastavljena. Čitav list mnogo je podoban (nalik) listu tamjanike, naročito što se gornja tri parčeta tiče, na kraju svom sasvim je malo nazubljen, naličje je na nekom (listu) gusto maljavo, a na drugom i sa pavuljicama (pahuljama) pokriveno“.
Prokopije Bolić. „Soveršen vinodelac“; Budim 1816; strana 49
U kvalitet naših grašaca uverićemo se već u subotu, 7. juna na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, a utisak možemo dopuniti i odlaskom na prvi Festival grašca u Beogradu, zakazan za 14. jun u Konaku kneginje Ljubice.
Najrasprostranjenija sorta u srpskim vinogorjima daje vina koja dobijaju zlata na velikim međunarodnim ocenjivanjima i ponovo nalaze svoje mesto u srcima ljubitelja vina, ali i poznavaoca širom sveta. Vekovima deo sortimenta naših vinograda, grašac je osnova za stvaranje vina u širokom opsegu stilova i veliki vinarski potencijal za budućnost u našoj zemlji.
Jedno od najživljih svedočanstava o značaju grašca za naše podneblje dao je Slavko Kiš, karlovački vinar i vinogradar u intervjuu obavljenom marta 2015. godine.
- Grašac je bio deo sortimenta i u ono staro vreme, njega smo imali oduvek. I kada smo krenuli u sadnju novih, uvezenih sorti, grašac je ostao. Taj grašac je bio vrh kvaliteta nekada. Za vreme Orfelina zvali su ga grašac beli, a postojao je i grašac crni. Međutim, za mog veka, zvali smo ga rizling. Lepo je to ime, možda zvučnije, ali eto mi se vraćamo autentičnom, starom, našem i uzgajamo ga kao grašac. Ova sorta može da daje jako dobra vina – govorio je veliki fruškogorski vinar.
U međuvremenu, čika Slavko nas je napustio, ali su njegove reči dobile novo značenje. Danas znamo da pred sobom imamo autohtonu sortu koja je istovremeno i najrasprostranjenija u srpskim vinogorjima, a sve više vinarija vraća se njenom izvornom imenu.
Vina od grašca odlikuju se svežinom i velikim bogatstvom aroma. Primarne arome u svežim vinima najčešće podsećaju na zelenu i žutu jabuka, dinje, limun, belu breskvu, maslačak, žuti ringlov, kruške, mandarine, ponekad i bananu. Kompleksnija, odležala vina imaju i note sena, zelenog čaja, lipe, dunje, polenovog praha, meda, marcipana... Ponekad je prisutna i nežna herbalnost, kao i mineralni karakter. Grašac najčešće daje umereno puna vina, umerenog alkohola, srednjih, ponekad čak i nižih kiselina.
Degustacija grašca na ocenjivanju GROW du MondeSve ove osobine su i u davnoj prošlosti privlačile vinare i vinogradare ovoj sorti. Najraniji pomen grašca belog, na bilo kom jeziku, nalazimo u delu Prokopija Bolića Soveršen vinodelac, knjizi namenjenoj vinarima i vinogradarima izdatoj u Budimu 1816. godine, u kojoj se nalaze detaljni opisi sorti rasprostranjenih na Fruškoj gori u to doba. Prema mišljenu stručnjaka, on u potpunosti odgovara savremenom opisu lista i grozda iste sorte.
Napokon, u herbarijumu Andreja Volnija (Volnijev herbarijum) nastalom u period 1802 – 1812, koji se i danas čuva u gimnaziji u Sremskim Karlovcima i koji predstavlja drugi najstariji herbarijum vinove loze na svetu, i od nemerljivog je značaja za našu ali i svetsku ampelografiju, Grašac beli je sorta koja se javlja u nekoliko herbarskih uzoraka i opisana je samo pod tim imenom. Inače, u herbarijimu postoje i grašac crni, grašac zeleni i neke druge sorte za koje naučni i genetičari tek treba da otkriju pod kojim se imenima kriju danas.
Dugotrajna zabuna oko imena
U Srbiji je po zakonu moguće korisiti tri naziva: grašac beli, graševina ili rizling italijanski. Imena grašac, grašica i graševina izvedena su, sasvim izvesno, od imenice "grašak", verovatno zbog pravilnog kružnog oblika bobica i njihove zelenkaste boje.
Izraz italijanski rizling nije domaći izum, ali su ga domaći vinari prihvatili masovno, posebno posle Drugog svetskog rata. Zbog visoke rodnosti i relativne otpornosti na bolesti, grašac je odgovarao filozofiji proizvodnje masovnih vina u kombinatima, pa je sađen širom jugoslovenskih vinogorja, i tamo gde ga tradicionalno nije bilo, po pravilu pod imenom italijanski rizling, valjda zato što je to ime bilo zvučnije i internacionalnije. Tako se grašac iz Srema, Slavonije, Baranje i Štajerske raširio na jug: u Makedoniju, centralnu Srbiju i na Kosovo, postajući italijanski rizling gotovo svuda, čak i tamo gde se zvao grašcem, osim u Hrvatskoj, gde je ostao naziv graševina.
GRAŠICA, PRVA MEĐU SORTAMA
Jedan o najživopisnijih istorijskih izvora o grašcu dolazi iz Varaždina, gde je 1874. godine župnik Dragutin Stražimir objavi knjigu Vinogradarstvo u kojoj se osvrnuo i na sortu koju je nazvao grašica, istaknuvši je kao jednu od najboljih sorti. On piše: „Na temelju mojega iskustva, bez ikakvoga straha mogu na prvo mesto staviti talijansku iliti sladku grašicu. (...) Da nam je toga vina graševine, kako nam ga je bućkuriša, otvorit bismo mogli svietsku trgovinu uz vješte dakako vinogradare i vinare, kakvih još žalibože neimamo“
Indikativno je da tada, u drugoj polovini, 19. veka, Stražimir stavlja pridev „talijanska“ uz graševinu, što ćemo kasnije videti kao praksu i kod drugih autora u Srbiji do sredine 20. veka.
Jedan o najživopisnijih istorijskih izvora o grašcu dolazi iz Varaždina, gde je 1874. godine župnik Dragutin Stražimir objavi knjigu Vinogradarstvo u kojoj se osvrnuo i na sortu koju je nazvao grašica, istaknuvši je kao jednu od najboljih sorti. On piše: „Na temelju mojega iskustva, bez ikakvoga straha mogu na prvo mesto staviti talijansku iliti sladku grašicu. (...) Da nam je toga vina graševine, kako nam ga je bućkuriša, otvorit bismo mogli svietsku trgovinu uz vješte dakako vinogradare i vinare, kakvih još žalibože neimamo“
Indikativno je da tada, u drugoj polovini, 19. veka, Stražimir stavlja pridev „talijanska“ uz graševinu, što ćemo kasnije videti kao praksu i kod drugih autora u Srbiji do sredine 20. veka.
Zanimljivo je da je sorta nazvana rizlingom izgleda baš na nemačkom govornom području, a njihovo ime Welschriesling najčešći se koristi internacionalno. U arhaičnom nemačkom, reč Walsche označava nešto što je strano, odnosno južnjačko, romansko (italsko), keltsko ili čak varvarsko. Dakle, rizling koji nije pravi rizling, već strani, varvarski, došljački, italski... Tako je najverovatnije nastao i izraz italijanski rizling, odnosno olaszrizling na mađarskom i laški rizling na slovenačkom.
Postoji i jedna romantična verzija priče o tome kako je grašac poneo ime italijanski rizling. Ta legenda kaže kako su grofovi Odeskalki, kada su početkom 18. veka došli na Frušku goru i podigli svoje posede od Iloka do Erdevika, sa sobom doveli i italijanske radnike – vinogradare. Italijani su se družili sa meštanima, i njima pokazali kako da podižu i orezuju svoje vinograde grašca na savremen način. Tako su Sremci te moderno orezane vinograde, u čast učitelja, prozvali „talijanskim“, od čega je kasnije, kaže legenda, nastao i naziv za sortu.
Zbrka oko imena grašcu je nanela nemerljivu štetu, doprinoseći potpuno pogrešnoj percepciji sorte. Najpre, zbog slabog kvaliteta uglavnom beskarakternih masovnih vina, te običaja da se razni „rizlinzi“ plasiraju pre svega kao vina namenjena mešanju sa kiselom vodom, reč „rizling“ poprimila je negativnu konotaciju. Tog tereta se kod nas do danas nisu oslobodili ni rajnski, ni italijanski rizling. Zatim, zbog onog „italijanski“ u imenu, sorti je učitano nekakvo strano poreklo i tretirana je kao uvezena. A zahvaljujući ampelografiji i DNK analizama pouzdano znamo da poreklo „italijanskog rizlinga“ nema nikakve veze sa Italijom. Grašca u Italiji danas ima u vinogradima Lombardije i Veneta, a tamo je stigao u 19. veku. Na sve to, znamo i da izvorni, rajnski rizling, takođe nema nikakve ni genetske, ni organoleptičke veze sa grašcem. Ukratko – grašac niti je rizling, niti je italijanski.
Omiljena sorta među vinarima: Vladimir Dragićević (Tri međe i oblak) i Li Vang (Fruškogorski vinogradi)Značajan potez u promeni percepcije grašca u međunarodnim okvirima napravila je Džensis Robinson MW, uticajna vinska kritičarka i spisateljica iz Londona, u knjizi Wine Grapes, svojevrsnoj ampelografskoj Bibliji, koju je pripredila u saradnji sa genetičarem Žozeom Viljamozom i Džulijom Harding MW. Tamo je kao prvo, glavno ime sorte navedena Graševina. Robinson je kao razloge navela upravo činjenicu da sva imena u kojima se pominje rizling stvaraju konfuziju, te da je sorta u Hrvatskoj najviše rasprostranjena. Takođe, ona i njeni saradnici smatraju da je dunavski basen najverovatnije mesto porekla grašca. Taj njen potez rezultat je zapravo višegodišnjeg predanog rada hrvatskih vinara i stručnjaka, koji su se uporno trudili da međunarodnoj javnosti pokažu da od graševine mogu da se dobiju velika, autentična i pažnje vredna vina.
Regionalni favorit u vinogradima
Grašac se danas gaji uglavnom na prostoru Srednje i Jugoistočne Evrope. Ključna zemlja je Hrvatska, gde se graševina rasprostire na 8500 hektara, dajući vina u širokom spektru stilova. Puno je laganih, svežih, jednostavnijih vina, ali se zato i najbolje suve graševine proizvode upravo u Hrvatskoj. To su karakterna, puna vina kompleksnih mirisa, često zaista velika, koja mogu da odležavaju dugi niz godina. Najbolje takve graševine naći ćete u okolini Kutjeva, ali i uz Dunav, u Erdutu ili Iloku. Iz Baranje uglavnom dolaze vina punijeg tela i sa više alkohola od uobičajenog. Takođe, graševine ima i na zapadu, u Bregovitoj Hrvatskoj, gde su vina od nje po pravilu značajno svežija.
Olaszrizling je veoma važan i za vinare u Mađarskoj, gde se prostire na oko 5000 ha, najviše oko Balatona i u južnim delovima Mađarske. U Austriji se sorta gaji na oko 3500 ha, a najfinija vina dolaze iz Burgenlanda, posebno slatka, iz kasnih i ledenih berbi. Tamo se grašac takođe proizvodi u širokom spektru stilova, od sasvim laganih do predikatnih. Često ide u jednostavne kupaže, a nemali broj vinarija od grašca proizvodi penušava vina. U Sloveniji se laški rizling prostire na oko 2500 ha, a u Rumuniji na čak 7000.
Veoma je zanimljivo da je grašac pronađen i u Španiji, u apelaciji Ribera del Guadiana u regiji Estramadura. Pronašao ga je čuveni genetičar Hoze Viljamoz, tokom rada na kapitalnom delu Wine Grapes. Njegova istraživanja pokazalu su da se DNK sorte borba, koja se gaji na vrlo malim površinama, potpuno poklapa sa grašcem.
U Srbiji, prema podacima Ministarstva poljoprivrede iz juna 2017, grašac je sorta na apsolutnom prvom mestu po rasprostranjenosti, zasađena na 14,07 odsto ukupnih površina vinograda, odnosno, na oko 3500 hektara, što nas stavlja na četvrto mesto po površinama u svetu. Većina domaćih vinograda grašca i dalje se koristi kao sirovinska baza za jednostavna vina u velikim volumenima, budući u vlasništvu velikih kuća fokusiranih na vina u osnovnim cenovnim kategorijama.
Festival grašca - značajna platforma za promociju sorteMeđutim, na Fruškoj gori u toku su dramatične promene. Od kada su pojedini vinari, stidljivo, pre petnaestak godina počeli na tržište da izbacuju pretencioznija, karakterna vina od grašca, koja bi katkad bljesnula na ponekom takmičenju ili među upućenim ljubiteljima, do danas, kada se od vinskih kuća praktično očekuje da u svojim portfolijima imaju ambiciozna vina od ove sorte, prevaljen je veliki put ka punoj afirmaciji grašca na našim prostorima.
Tajna klona SK 54
Klon pod šifrom SK 54 smatra se najboljim dostupnim klonom grašca. U vinogradima se sjajno pokazao, a nastao je na Institutu za voćarstvo i vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima, kao rezultat obimnog dugogodišnjeg istraživanja. Klonska selekcija sorte počela je 1975. godine, kada je na oglednom dobru u Sremskim Karlovcima zasađeno 12.000 čokota sakupljenih na terenu, a prvi rezultati u narednim godinama pokazali su izuzetnu heterogenost populacije, odnosno, mnogo morfoloških razlika među različitim klonovima. Posmatranjem, eksperimetima i biranjem najboljih primeraka, nakon decenije i po rada, 1991. godine priznata su tri klona: SK 13, SK 61 i SK 54, od kojih se kao najbolji pokazao potonji. Danas se SK 54, osim na Fruškoj gori, sadi i u drugim regijama, posebno u Hrvatskoj i Mađarskoj. Taj klon odlikuje se manjim grozdom i prirodno manjim prinosom, daje veoma aromatična vina i nakuplja više šećera i kiselina od drugih.
Festival grašca održava se uz podršku Vlade Autonomne pokrajine Vojvodine i kompanije Telekom Srbija, a u organizaciji Udruženja vinara i vinogradara Srem - Fruška gora i magazina Vino & Fino.
OPIS GRAŠCA U „SOVERŠENOM VINODELCU“
„Grašac beli: Grozd je krakljast i dovoljno sabijen, jagode (bobice) su manje nego kod drugog grožđa, ponajviše nejednake i po tri ili četiri zrna (semenke) u sebi sadržavaju, kožurica (pokožica) je malo potvrda; lišće, savršeno zrelo, najviše je petoparčetno (petodelno), dva su gornja parčeta poduboko rastavljena. Čitav list mnogo je podoban (nalik) listu tamjanike, naročito što se gornja tri parčeta tiče, na kraju svom sasvim je malo nazubljen, naličje je na nekom (listu) gusto maljavo, a na drugom i sa pavuljicama (pahuljama) pokriveno“.Prokopije Bolić. „Soveršen vinodelac“; Budim 1816; strana 49
