22.11.2023.Piše: Igor Luković
TUGA U VISINI OČIJU
Zašto trgovački lanci u Srbiji nikada ne propuste priliku da propuste priliku i poprave svoju ponudu vina i zašto ništa nisu naučili od konkurencije koja im je doslovno nacrtala kako se gradi i održava vinska sekcija u supermarketu
Svako ko čita ovu kolumnu snabdeva se robom široke potrošnje u supermarketima. I svako voli da sve pazari na jednom mestu, pa i vino. Po fina vina i posebno iskustvo svakako ćemo ići u specijalizovane radnje, ali po ono svakodnevno, vikendaško ili ono „za sredinu sedmice“ kako kažu Britanci, mogli bismo i u supermarket. Međutim, u srpskim supermarketima situacija je po pravilu tužna. Osim sjajne vinoteke u beogradskom Merkatoru, temeljne ponude u Metrou i par pristojnih vinskih sekcija u nekim radnjama iz Delezovog lanca, sve ostalo uglavnom su zapušteni ćoškovi sa vinima, siročići na margini polica sa ostalim alkoholom, ugurani negde između bombonjera i frižidera sa pivom.
Njima dominiraju vina domaćih i regionalnih velikih vinarija, a u onoj famoznoj trgovačkoj „visini očiju“ su litarska pakovanja ili niz banalnih polusuvih i poluslatkih vina - odakle god da dolaze. Planogrami ne postoje ili su zapušteni odavno, a po donjim policama vuku se boce iz ko zna kadašnjih berbi, odavno oksidisale uvozne robne marke. Ta bajata vina posebna su priča, jer izgleda da ih u trgovačkim lancima niko ne rashoduje dok im etiketa sama ne otpadne. I to samo zato što na svakoj boci piše da je rok trajanja vina neograničen (jer ono zaista ne može da se pokvari tako da postane opasno po zdravlje), a osoblje o vinima ne zna baš ništa i nema sile da se ikome tamo objasni šta, koliko i u kojim uslovima može da se čuva. I da Beaujolais Nouveau star tri godine nije više za prodaju i upotrebu…
Nisu retke ni one prodavnice ili lanci koji - pritisnuti konkurencijom - u jednom trenutku ipak odluče da uđu dublje i ozbiljnije u priču oko vina, pa onda, ne znajući ništa o tom poslu, nabave iz treće distributerske ruke vina iz boljih domaćih vinarija. Ta vina na njihovim policama koštaju značajno više nego u vinotekama i njih, posledično - niko ne kupuje. Razočarani trgovci onda dižu ruke i vraćaju se na staro. I da, znamo da nema dovoljno osoblja, znamo da vino čini mali procenat u prometu i znamo da ni menadžment ne zna šta bi hteo, osim što zna da neće da adekvatno plati somelijera ili profesionalca da vodi vinsku sekciju. I tako u krug…
E, a onda se pojavio Lidl i lagano uklizao u prazan prostor. Sviđalo se to nekome ili ne, tek, Lidl je postao jedan od najrelevantnijih igrača na tržištu, svojim uvozom gušeći ostale i to tako što su odjednom, sami, ispunili kvotu za bescarinski uvoz iz Evropske unije. U Lidlu bajatih berbi uglavnom nema, na bocama nema prašine, police su dobro popunjene i logično složene. Da dodatno naglasi svoju ozbiljnost, Lidl je vrlo pametno uložio i u kampanju za promociju svoje vinske sekcije i kao zaštitno lice uzeo Vuka Vuletića, koristeći njegov autoritet vrhunskog somelijera.
Ali - i to veliko ALI - o kvalitetu ponude u srpskom Lidlu možemo da diskutujemo. Degustacija koju možete da pronađete u aktuelnom izdanju magazina Vino & Fino pokazala je da oni u Srbiju pored pristojnih, čak i sasvim dobrih vina, ipak uvoze uglavnom najjeftinija, među kojima je puno bezličnih, slabih, pa čak i zaista loših. Jasno je da su najpristupačniji proizvodi i najprodavaniji, pa je tako i sa vinom - i ne, ne kupuje samo potrošač u Srbiji vino od tri evra, kupuje ga itekako i Nemac ili Britanac - ali čini mi se da Lidl pravi stratešku grešku kada srpskom tržištu nudi samo svoje najniže, najosnovnije linije vina.
U drugim zemljama na njihovim policama mogu da se nađu odlične boce sa popularnom cenom. U Nemačkoj, Italiji ili Velikoj Britaniji u Lidlu se nalazi i njihova „selekcija“, kao i „terroir“ linije vina iz Starog, ali i Novog sveta. Ta bolja, teroarska vina do Srbije stižu retko, samo u sklopu promocija posvećenih nekoj zemlji ili regiji. Ne pišem ovo jer mi je stalo da Lidlu dajem besplatne savete - niti su im oni od mene potrebni - već iz čistog ličnog konformizma. I ja volim dobro, a pristupačno vino i verujem da ima i drugih kupaca koji će se saglasiti sa takvim stavom. Lidl je, istina, uveo De Luxe policu sa odabranim, kvalitetnijim vinima, ali na njoj se nalaze uglavnom dobro poznate etikete iz Srbije i regiona, lako dostupne i na drugim mestima.
Ako ništa drugo, Lidl je uspeo da ujedini srpske trgovce i uvoznike vina oko esnafskog udruženja. Kad su onomad zatvorili kvotu za uvoz, ostali trgovci - i to listom oni koji se bave uvozom finih vina - ostali su na suvom. Pošto para vrti gde burgija neće, uvoznici su uspeli da izlobiraju da se kvota za uvoz vina iz EU podeli u četiri kvartala godišnje, kao i ograničenje količine vina koje jedan uvoznik može da ocarini po kvartalu. I tako je na tržištu ponovo uspostavljena ravnoteža, a mali uvoznici vratili su se u igru.
A oni ostali trgovački lanci ostali su sa menadžerima zagledanim u sopstveni pupak, ovaj, pardon - u excel tabelu. Gde su brojevi jasni. Kao što je jasno i zašto nam se i dalje plače kada pogledamo u policu u visini očiju.
Njima dominiraju vina domaćih i regionalnih velikih vinarija, a u onoj famoznoj trgovačkoj „visini očiju“ su litarska pakovanja ili niz banalnih polusuvih i poluslatkih vina - odakle god da dolaze. Planogrami ne postoje ili su zapušteni odavno, a po donjim policama vuku se boce iz ko zna kadašnjih berbi, odavno oksidisale uvozne robne marke. Ta bajata vina posebna su priča, jer izgleda da ih u trgovačkim lancima niko ne rashoduje dok im etiketa sama ne otpadne. I to samo zato što na svakoj boci piše da je rok trajanja vina neograničen (jer ono zaista ne može da se pokvari tako da postane opasno po zdravlje), a osoblje o vinima ne zna baš ništa i nema sile da se ikome tamo objasni šta, koliko i u kojim uslovima može da se čuva. I da Beaujolais Nouveau star tri godine nije više za prodaju i upotrebu…
Nisu retke ni one prodavnice ili lanci koji - pritisnuti konkurencijom - u jednom trenutku ipak odluče da uđu dublje i ozbiljnije u priču oko vina, pa onda, ne znajući ništa o tom poslu, nabave iz treće distributerske ruke vina iz boljih domaćih vinarija. Ta vina na njihovim policama koštaju značajno više nego u vinotekama i njih, posledično - niko ne kupuje. Razočarani trgovci onda dižu ruke i vraćaju se na staro. I da, znamo da nema dovoljno osoblja, znamo da vino čini mali procenat u prometu i znamo da ni menadžment ne zna šta bi hteo, osim što zna da neće da adekvatno plati somelijera ili profesionalca da vodi vinsku sekciju. I tako u krug…
E, a onda se pojavio Lidl i lagano uklizao u prazan prostor. Sviđalo se to nekome ili ne, tek, Lidl je postao jedan od najrelevantnijih igrača na tržištu, svojim uvozom gušeći ostale i to tako što su odjednom, sami, ispunili kvotu za bescarinski uvoz iz Evropske unije. U Lidlu bajatih berbi uglavnom nema, na bocama nema prašine, police su dobro popunjene i logično složene. Da dodatno naglasi svoju ozbiljnost, Lidl je vrlo pametno uložio i u kampanju za promociju svoje vinske sekcije i kao zaštitno lice uzeo Vuka Vuletića, koristeći njegov autoritet vrhunskog somelijera.
Ali - i to veliko ALI - o kvalitetu ponude u srpskom Lidlu možemo da diskutujemo. Degustacija koju možete da pronađete u aktuelnom izdanju magazina Vino & Fino pokazala je da oni u Srbiju pored pristojnih, čak i sasvim dobrih vina, ipak uvoze uglavnom najjeftinija, među kojima je puno bezličnih, slabih, pa čak i zaista loših. Jasno je da su najpristupačniji proizvodi i najprodavaniji, pa je tako i sa vinom - i ne, ne kupuje samo potrošač u Srbiji vino od tri evra, kupuje ga itekako i Nemac ili Britanac - ali čini mi se da Lidl pravi stratešku grešku kada srpskom tržištu nudi samo svoje najniže, najosnovnije linije vina.
U drugim zemljama na njihovim policama mogu da se nađu odlične boce sa popularnom cenom. U Nemačkoj, Italiji ili Velikoj Britaniji u Lidlu se nalazi i njihova „selekcija“, kao i „terroir“ linije vina iz Starog, ali i Novog sveta. Ta bolja, teroarska vina do Srbije stižu retko, samo u sklopu promocija posvećenih nekoj zemlji ili regiji. Ne pišem ovo jer mi je stalo da Lidlu dajem besplatne savete - niti su im oni od mene potrebni - već iz čistog ličnog konformizma. I ja volim dobro, a pristupačno vino i verujem da ima i drugih kupaca koji će se saglasiti sa takvim stavom. Lidl je, istina, uveo De Luxe policu sa odabranim, kvalitetnijim vinima, ali na njoj se nalaze uglavnom dobro poznate etikete iz Srbije i regiona, lako dostupne i na drugim mestima.
Ako ništa drugo, Lidl je uspeo da ujedini srpske trgovce i uvoznike vina oko esnafskog udruženja. Kad su onomad zatvorili kvotu za uvoz, ostali trgovci - i to listom oni koji se bave uvozom finih vina - ostali su na suvom. Pošto para vrti gde burgija neće, uvoznici su uspeli da izlobiraju da se kvota za uvoz vina iz EU podeli u četiri kvartala godišnje, kao i ograničenje količine vina koje jedan uvoznik može da ocarini po kvartalu. I tako je na tržištu ponovo uspostavljena ravnoteža, a mali uvoznici vratili su se u igru.
A oni ostali trgovački lanci ostali su sa menadžerima zagledanim u sopstveni pupak, ovaj, pardon - u excel tabelu. Gde su brojevi jasni. Kao što je jasno i zašto nam se i dalje plače kada pogledamo u policu u visini očiju.
