01.12.2023.Piše: Igor Luković
Sa okusom soli
Vinsko putovanje Dalmacijom - drugi deo
Od Ravnih kotara, preko doline Neretve i Komarne, Pelješca i Korčule, do Kaštela i Primoštena, odabrana ekipa internacionalnih vinskih eksperata i novinara upoznala je jednu sasvim drugačiju Dalmaciju. U organizaciji kompanije VinArt krenuli smo od zadarskog zaleđa... Ovo je drugi deo priče.
Kakvi bi Ravni kotari mogli da budu, nego - ravni. Iako u sred Dalmacije, vinogradi vinarije Škaulj prostiru se u ravnici, na specifičnom tlu nastalom isušivanjem jezera, tačnije, plavnog područja koje se i danas zove Nadinsko blato. Dakle, Dalmacija ne znači samo oštre litice uz more ili ljuti kamen obrastao makijom. U drugoj polovini prošlog veka, na ovom prostoru prostiralo se na stotine hektara vinograda koji su pripadali velikim socijalističkim kombinatima, dok su danas tu manje parcele obnovljenih i lepo negovanih zasada vinove loze, među kojima je 15 hektara Škauljevih. Autohtona maraština, mediteranski zrela i sočna, bila je uvod u crvena vina, perjanice ove vinske kuće. Merlo pun crvenog voća, čvrsti kaberne sovinjon, širaz i kupaža sve tri sorte bili su izvrsna pratnja ukusnoj teletini posluženoj uz krompire, sasvim domaćinski i potpuno autentično.
Vinarija Škaulj poznata je pre svega po činjenici da u vinogradima praktikuje strogu ekološku proizvodnju, bez tretiranja pesticidima i herbicidima. Takav pristup omogućava im pre svega unikatni teroar, provetren i osunčan, na jedinstvenom zemljištu, dnu nekadašnjeg jezera. Jedna sasvim drugačija Dalmacija.
Iz Ravnih kotara uputili smo se ka Komarni preko uvek fascinantnog Neretvanskog polja načičkanog stablima agruma i maslina i ispresecanog kanalima vode. Polje se jednog trenutka kao na dlanu prostre ispod vas dok prolazite Jadranskom magistralom.
Odatle se brzo stiže u Komarnu, još jedno vinogorje koje takođe pruža drugačiji doživljaj Dalmacije. Najpre jer Komarna nije istorijsko vinogorje. Ona je zapravo najmlađa, i to ne samo u Dalmaciji, već i u čitavoj Hrvatskoj. U ovim krajevima, vino se gajilo više u dolinama u okolini Neretve. Bilo je tu oduvek malih imanja i porodičnih vinograda, ali organizovana i ekonomski isplativa vinska proizvodnja počela je pre samo dve decenije. Vinogorje je nastalo vizijom nekolicine preduzimljivih vinara, na čelu sa porodicom Štimac koja stoji iza vinarije Rizman. Zajedničkim snagama, oni su se odvažili da se suprotstave ljutom kamenu.
Krčenjem makije i mlevenjem stenja uz pomoć moćnih mašina, rođena je nova vinska zvezda Dalmacije - vinogorje Komarna. Danas je tamo sedam vinarija i sve do jedne su sertifikovano organske, a mi smo otišli pravo u vinariju Rizman, kupcima u Srbiji verovatno najpoznatiju iz tog dela Dalmacije. Sa terase njihove impresivne moderne vinarije pruža se pogled od kog zastaje dah - na vinograde, Pelješac, novi Pelješki most i pučinu u koju se lagano spuštala velika kugla narandžastog Sunca.
Osim odličnih vina vinarije Rizman, probali smo širok dijapazon i drugih zvezda Komarne iz vinarija Deak, Tera Madre, Volarević i Opus vina. Upečatljiva vina od pošipa prva su došla na red. Pošip odležao na talogu kvasca ili u drvenim sudovima u Komarni je više pravilo nego izuzetak. Ipak, glavne zvezde bili su plavci. Moćni, zreli i robusni, moderni u svom izrazu i čistoći, ali sasvim autentični. Uz plavce, na samom kraju degustacije utisak su ostavili i zavodljivi tribidrag i mesnati širaz vinarije Rizman.
Vinski novinari i eksperti otkrili su jednu sasvim drugačiju vinsku Dalmaciju
Putovanje grupe vinskih eksperata i novinara nastavilo se preko Pelješca, pa na Korčulu, o čemu smo pisali u prvom delu teksta u prošlom broju magazina Vino & Fino. Posle dva dana žestokog tempa nabijenog izvrsnim vinima i obiljem mediteranske hrane, uputili smo se dalje, ponovo u severnije i zapadnije delove Dalmacije.
Posle par sati vožnje, prva stanica bila je u Kaštelama. Kaštela su onih sedam istorijskih naselja, danas sraslih u jedan gradić, nanizanih od Splita prema Trogiru. Na uzvišenju iznad Kaštela smeštena je vinarija Kastel Sikuli, kao i uvek u Dalmaciji - sa pogledom na more. Nova i veoma mlada vinarija novi je projekat Ivice Kovačevića, čoveka koji je od samog početka - i to veoma uspešeno - vodio bračku vinariju Stina, danas jednu od najpoznatijih i najpriznatijih u Dalmaciji. Kastel Sikuli smešten je na položaju Mali Bijać, i naravno, perjanica vinarije je crljenak kaštelanski, koji ovde i ne može drugačije da se zove. Crljenak je zapravo isto što i tribigrad, ili kratošija, odnosno, zinfandel ili primitivo. Upravo pod imenom crljenak kaštelanski u okolnom vinogradima pronađeno je par čokota ove sorte zahvaljujući kojima je 2001. godine dokazana veza između zinfandela i drevne južno-jadranske sorte. Ali to je već priča za neki drugi tekst… Ovo voćno, mekano i zamamno vino verovatno je tek najava za ono što nas u budućnosti čeka iz Kastel Sikulija, koji će svakako ostati mala butik vinarija i kada u potpunosti bude završen. Znajući šta Ivica Kovačević ume u vinskom poslu, sa pravom možemo da očekujemo još jedno kultno dalmatinsko vinsko ime.
Vinogradi omeđeni tradicionalnim suhozidima
Hrapavi glas enologa i univerzitetskog profesora Lea Gracina, sa nepatvorenim i neodoljivim dalamatinskim naglaskom, odjekivao je automobilom Saše Špiraneca, glavnog organizatora putovanja. Leo je bio na telefonskoj liniji i saopštio nam da nas ipak neće čekati u Primoštenu, te da se nećemo videti. To je prava šteta, jer Gracin je zaista vrhunski enolog i naučni radnik, pun znanja koje rado deli sa sagovornicima i još važnije - pun strasti prema vinima od sorte babić i vinogorju u kome ona uspeva. A baš zbog babića smo se i uputili u Primošten. Babić je još jedna autohtona dalmatinska sorta, karakteristična za područja oko Šibenika i Primoštena. Na dobrim pozicijama daje izvanredna vina - taninska, puna i zrela, ali za razliku od plavca, uvek sa dovoljno svežine, raskošnih kiselina. Dobra vina od babića su balansirana, sa obiljem zrelih voćnih nota i istovremeno mineralna, zemljana i kompleksna. Sa druge strane, na lošijim položajima, u ravnicama u zaleđu, od babića su se proizvodila i tanka masovna vina, koja su u jednom trenutku pretila da trajno zapečate reputaciju sorte. Na sreću, danas je značajno drugačije i to ponajviše zahvaljujući malim porodičnim vinarijama. Prošetali smo položajem Bucavac, gde suvo, kamenito i teško tlo u vinogradima omeđenim suhozidima daje koncentrisana, moćna vina. Usput smo, zahvaljujući veštini domaćina, uživali i u ukusu presnih, tek ubranih divljih špargli kojima je u doba naše posete počinjala sezona.
Lea Gracina, dakle, nije bilo sa nama, ali je bilo njegovog babića kojim smo u čuvenoj konobi Vinko u Konjevratama završili naše putovanje. Skradinski rižoto, pa sočni kopun sa ražnja i prase toliko dobro da bi moglo da stane rame uz rame sa šumadijskim pečenjem izvanredan su par vinima od babića, koja svojim taninima, alkoholom i kiselinama traže upravo snažne mesne i masne zalogaje.
Kakvi bi Ravni kotari mogli da budu, nego - ravni. Iako u sred Dalmacije, vinogradi vinarije Škaulj prostiru se u ravnici, na specifičnom tlu nastalom isušivanjem jezera, tačnije, plavnog područja koje se i danas zove Nadinsko blato. Dakle, Dalmacija ne znači samo oštre litice uz more ili ljuti kamen obrastao makijom. U drugoj polovini prošlog veka, na ovom prostoru prostiralo se na stotine hektara vinograda koji su pripadali velikim socijalističkim kombinatima, dok su danas tu manje parcele obnovljenih i lepo negovanih zasada vinove loze, među kojima je 15 hektara Škauljevih. Autohtona maraština, mediteranski zrela i sočna, bila je uvod u crvena vina, perjanice ove vinske kuće. Merlo pun crvenog voća, čvrsti kaberne sovinjon, širaz i kupaža sve tri sorte bili su izvrsna pratnja ukusnoj teletini posluženoj uz krompire, sasvim domaćinski i potpuno autentično.
Vinarija Škaulj poznata je pre svega po činjenici da u vinogradima praktikuje strogu ekološku proizvodnju, bez tretiranja pesticidima i herbicidima. Takav pristup omogućava im pre svega unikatni teroar, provetren i osunčan, na jedinstvenom zemljištu, dnu nekadašnjeg jezera. Jedna sasvim drugačija Dalmacija.
Iz Ravnih kotara uputili smo se ka Komarni preko uvek fascinantnog Neretvanskog polja načičkanog stablima agruma i maslina i ispresecanog kanalima vode. Polje se jednog trenutka kao na dlanu prostre ispod vas dok prolazite Jadranskom magistralom.
Odatle se brzo stiže u Komarnu, još jedno vinogorje koje takođe pruža drugačiji doživljaj Dalmacije. Najpre jer Komarna nije istorijsko vinogorje. Ona je zapravo najmlađa, i to ne samo u Dalmaciji, već i u čitavoj Hrvatskoj. U ovim krajevima, vino se gajilo više u dolinama u okolini Neretve. Bilo je tu oduvek malih imanja i porodičnih vinograda, ali organizovana i ekonomski isplativa vinska proizvodnja počela je pre samo dve decenije. Vinogorje je nastalo vizijom nekolicine preduzimljivih vinara, na čelu sa porodicom Štimac koja stoji iza vinarije Rizman. Zajedničkim snagama, oni su se odvažili da se suprotstave ljutom kamenu.
Krčenjem makije i mlevenjem stenja uz pomoć moćnih mašina, rođena je nova vinska zvezda Dalmacije - vinogorje Komarna. Danas je tamo sedam vinarija i sve do jedne su sertifikovano organske, a mi smo otišli pravo u vinariju Rizman, kupcima u Srbiji verovatno najpoznatiju iz tog dela Dalmacije. Sa terase njihove impresivne moderne vinarije pruža se pogled od kog zastaje dah - na vinograde, Pelješac, novi Pelješki most i pučinu u koju se lagano spuštala velika kugla narandžastog Sunca.
Osim odličnih vina vinarije Rizman, probali smo širok dijapazon i drugih zvezda Komarne iz vinarija Deak, Tera Madre, Volarević i Opus vina. Upečatljiva vina od pošipa prva su došla na red. Pošip odležao na talogu kvasca ili u drvenim sudovima u Komarni je više pravilo nego izuzetak. Ipak, glavne zvezde bili su plavci. Moćni, zreli i robusni, moderni u svom izrazu i čistoći, ali sasvim autentični. Uz plavce, na samom kraju degustacije utisak su ostavili i zavodljivi tribidrag i mesnati širaz vinarije Rizman.
Vinski novinari i eksperti otkrili su jednu sasvim drugačiju vinsku Dalmaciju
Putovanje grupe vinskih eksperata i novinara nastavilo se preko Pelješca, pa na Korčulu, o čemu smo pisali u prvom delu teksta u prošlom broju magazina Vino & Fino. Posle dva dana žestokog tempa nabijenog izvrsnim vinima i obiljem mediteranske hrane, uputili smo se dalje, ponovo u severnije i zapadnije delove Dalmacije.
Posle par sati vožnje, prva stanica bila je u Kaštelama. Kaštela su onih sedam istorijskih naselja, danas sraslih u jedan gradić, nanizanih od Splita prema Trogiru. Na uzvišenju iznad Kaštela smeštena je vinarija Kastel Sikuli, kao i uvek u Dalmaciji - sa pogledom na more. Nova i veoma mlada vinarija novi je projekat Ivice Kovačevića, čoveka koji je od samog početka - i to veoma uspešeno - vodio bračku vinariju Stina, danas jednu od najpoznatijih i najpriznatijih u Dalmaciji. Kastel Sikuli smešten je na položaju Mali Bijać, i naravno, perjanica vinarije je crljenak kaštelanski, koji ovde i ne može drugačije da se zove. Crljenak je zapravo isto što i tribigrad, ili kratošija, odnosno, zinfandel ili primitivo. Upravo pod imenom crljenak kaštelanski u okolnom vinogradima pronađeno je par čokota ove sorte zahvaljujući kojima je 2001. godine dokazana veza između zinfandela i drevne južno-jadranske sorte. Ali to je već priča za neki drugi tekst… Ovo voćno, mekano i zamamno vino verovatno je tek najava za ono što nas u budućnosti čeka iz Kastel Sikulija, koji će svakako ostati mala butik vinarija i kada u potpunosti bude završen. Znajući šta Ivica Kovačević ume u vinskom poslu, sa pravom možemo da očekujemo još jedno kultno dalmatinsko vinsko ime.
Vinogradi omeđeni tradicionalnim suhozidima
Hrapavi glas enologa i univerzitetskog profesora Lea Gracina, sa nepatvorenim i neodoljivim dalamatinskim naglaskom, odjekivao je automobilom Saše Špiraneca, glavnog organizatora putovanja. Leo je bio na telefonskoj liniji i saopštio nam da nas ipak neće čekati u Primoštenu, te da se nećemo videti. To je prava šteta, jer Gracin je zaista vrhunski enolog i naučni radnik, pun znanja koje rado deli sa sagovornicima i još važnije - pun strasti prema vinima od sorte babić i vinogorju u kome ona uspeva. A baš zbog babića smo se i uputili u Primošten. Babić je još jedna autohtona dalmatinska sorta, karakteristična za područja oko Šibenika i Primoštena. Na dobrim pozicijama daje izvanredna vina - taninska, puna i zrela, ali za razliku od plavca, uvek sa dovoljno svežine, raskošnih kiselina. Dobra vina od babića su balansirana, sa obiljem zrelih voćnih nota i istovremeno mineralna, zemljana i kompleksna. Sa druge strane, na lošijim položajima, u ravnicama u zaleđu, od babića su se proizvodila i tanka masovna vina, koja su u jednom trenutku pretila da trajno zapečate reputaciju sorte. Na sreću, danas je značajno drugačije i to ponajviše zahvaljujući malim porodičnim vinarijama. Prošetali smo položajem Bucavac, gde suvo, kamenito i teško tlo u vinogradima omeđenim suhozidima daje koncentrisana, moćna vina. Usput smo, zahvaljujući veštini domaćina, uživali i u ukusu presnih, tek ubranih divljih špargli kojima je u doba naše posete počinjala sezona.
Lea Gracina, dakle, nije bilo sa nama, ali je bilo njegovog babića kojim smo u čuvenoj konobi Vinko u Konjevratama završili naše putovanje. Skradinski rižoto, pa sočni kopun sa ražnja i prase toliko dobro da bi moglo da stane rame uz rame sa šumadijskim pečenjem izvanredan su par vinima od babića, koja svojim taninima, alkoholom i kiselinama traže upravo snažne mesne i masne zalogaje.
Povezani unosi
