Sa okusom mora

Dalmaciju volimo da zamišljamo pomalo romantično, sa puno nostalgije vezane za leta provedena na njenim obalama i ostrvima, pa u tom ključu neretko doživljavamo i dalmatinska vina. Ribari i vinari, magarci i mreže, starinski plavci… Međutim, magarci odavno nisu više čak ni turistička atrakcija, ribare nećete videti kao barbe što krpe mreže na rivi, a vinska scena je dinamična, moderna i bogata, sa vinarima fokusiranim na svoje mikro-teroare i autohtone sorte, koji takvim pristupom sopstveno nasleđe čine živim i održivim. Dalmatinska vinska scena postaje sve bogatija upečatljivim i izvanrednim vinima, novim interpretacijama gotovo zaboravljenih sorti, novim vinarijama, pa čak i sasvim novim vinogorjima - poput Komarne. Zato plavci i pošipi danas sve redovnije nalaze svoje kupce i fanove i daleko van turističkog konteksta i sezonske prodaje na pragu vinarija… Na intenzivno vinsko putovanje Dalmacijom, ekipa od desetak novinara i vinskih stručnjaka iz celog sveta pošla je početkom marta iz Zagreba, zahvaljujući trudu i viziji ekipe iz VinArta, glavnog organizatora vinskih događaja u Hrvatskoj.

KORČULA

Svakako ne prva, ali sigurno najupečatljivija slika sa našeg putovanja bila je poseta Korčuli. Odlazak na to divno ostrvo izvan turističke sezone potpuno će vam promeniti percepciju o njemu. Posle kratke vožnje iz Orebića, u društvu tek nekolicine putnika iz par vozila na trajektu, sačekale su nas ulice grada čiju je lepotu, izgleda, u potpunosti moguće spoznati tek na ovaj način. Kao i svako ostrvo, i Korčula je zimi usporena, međutim čak i tada živahna i mediteranska, sa ljudima koji van sezone rade stvarne poslove i žive prave živote, poput vinara i vinogradara. Jer, turizam kojim se većina u Dalmaciji bavi donosi posao samo u jednom delu godine, dok se o vinogradu brine u februaru jednako kao i u avgustu.

Prva korčulanska stanica bila je vinarija Krajančić u Zavalatici, na južnoj strani ostrva, odmah ispod Čarskog polja, slavna najpre zahvaljujući vinima od pošipa. Njen rodonačelnik, vinar Luka Krajančić, autentična je pojava. Njegova visoka figura i lice sa brkovima pomalo su u neskladu sa njegovom iskrenom, toplom i poetskom prirodom. Otvoren, duhovit i gostoprimljiv, kao i čitava njegova porodica koja se cela rastrčala od kuhinje do podruma kako bi gostima što više ugodila. Kod njih se osećate prirodno, opušteno kao kod kuće, jer njihova vinarija i nije neko raskošno moderno zdanje, već na prvom mestu porodični dom. Zahvaljujući Krajančićima, otkrili smo kako sveži cipal ukusom i kvalitetom može da zaseni čak i zubaca i upoznali izvanredno tradicionalno jelo: hobotnicu na korčulanski. Plavac može uz plavu ribu? O da! Krajančićev plavac izvanredno se složio uz filete slane ribe prelivene odličnim maslinovim uljem, dokazujući da kod uparivanja hrane i vina princip „lokalno sa lokalnim“ nikada ne izneveri.



A taj Krajančićev plavac, sa malom plavom ribom na etiketi, zaista je poseban. Zreo, ali nikako prezreo, sa umerenim alkoholom, elegantan a opet kompleksan, čist, fokusiran i sortan. Trešnja, bobice, suva šljiva, tek malo rogača i neko suvo začinsko bilje u pozadini. Sočan, gibak, ispoliranih i zrelih tanina. Može, sa plavcem, dakle i ovako! Ipak, pošip je kod Krajančića i dalje najveća zvezda. Pošip Intrada je iskričav i živ, intenzivno voćan, sa korom limuna i grejpa, žutim voćem i tropikom, i finom herbalnom notom. Slankast, i čvrst, divne strukture na jeziku. Ne zaostaje ni Sur lie, pretencioznije zamišljeni i izvedeni pošip odležao na talogu kvasca, sa tek nežnim dodirom hrastove bačve, kremast, sočan, dubok i postojan. Krajančić i dalje ostaje etalon za veliki pošip, verno interpretirajući karakteristike sorte i jedinstveni teroar vinograda na položaju Lokve.

Put smo iz Zavalatice nastavili na Lumbardu, stigavši u vinariju i dom porodice Bire, zahvaljujući kojoj je čitav svet otkrio tek do nedavno lokalno poznatu sortu grk. Danas se ime grk sa poštovanjem izgovara ne samo na prostoru zajedničkih nam jezika, već i mnogo šire, budući da nema relevantnog međunarodnog takmičenja ili vinskog eksperta koji je to vino probao, a da ga nije visoko ocenio. Za paket više Biretovog grka jednako se bore i zagrebački, i bečki i beogradski kupci, ali većina prodaje usmerena je na samu vinariju i par lokalnih restorana.

Grk je strogo lokalna i drevna bela sorta sugestivnog imena (čije je poreklo, istina, nejasno i tumači se na više načina, ali je autor ovog teksta naklonjen teoriji po kojoj ime ukazuje na njeno grčko poreklo) i upečatljivog karaktera, sklona da na peščanom teroaru Lumbarde daje izvanredno duboka vina mineralnog karaktera. Vinarija Bire svoju vinariju smestila je u niz autentičnih kamenih zgradica, modernizovanih sa merom i ušuškanih među stabla lijandera, rogača i smokve.

---

PELJEŠAC

Pelješac je nemoguće dočarati ni fotoaparatom, ni rečima. To poluostrvo, tačnije njegovi dramatični vinogradi moraju se videti uživo kako bi se u punoj meri razumela njihova impresivna monumentalnost. Već dok se automobilom vozite kroz položaj Dingač, jasno je da ste na posebnom mestu. Ljuti kamen iz kog se probija žilava loza, crpeći vodi i hranu ko zna kojim putevima kroz duboku stenu, survava se oštro ka moru. Stanete, gledate u pučinu, pa u provaliju pod stopalima i pokušavate sebi da objasnite kako neko uopšte uspeva da obrađuje lozu i bere grožđe na tom mestu. Na Dingaču nas je ugostila vinarija Skaramuča, čiji je osnivač Ivo Skaramuča bio jedan od rodonačelnika obnove pelješkog vinarstva i koja danas poseduje najviše vinograda na tom prostoru. Na zasenjenom kamenitom platou u sred vinograda, uz pogled na jadransku pučinu, uživali smo u njihovim preciznim, modernim i ništa manje autentičnim plavcima.

Na Pelješcu nas je sačekala i Korta Katarina, vinarija smeštena u sada luksuznom objektu, nekadašnjem društvenom odmaralištu u čiju je obnovu i pretvaranje u raskošni hotel eklektično - kolonijalnog stila sredstva uložio bračni par američkih biznismena. Osim njihovog odličnog plavca kog publika u Srbiji već dobro poznaje, pretenciozne Reuben’s Reserve i zrelog zinfandela očaravajuće svežine i sklada, imali smo priliku da probamo i „amerikanizovanu“ verziju pošipa, napravljenu po željama i ukusu samog vlasnika. To vino iz 2021, pod etiketom The American, neće možda obradovati ljubitelje izvornog, svežeg pošipa, ali hoće sve one koji uživaju u velikim, masivnim belim vinima odležalim u kvalitetnom drvetu. Bilo vam po ukusu ili ne, tek ovo vino jasno stavlja do znanja da pošip može da zaigra i na terenu na kom tradicionalno dominiraju sorte poput šardonea.

Porodica Miloš

Pelješac, naravno, ne bi bio kompletan bez posete vinariji Miloš, sasvim posebnoj i drugačijoj od ostalih. Frano Miloš sa razlogom je istinska vinarska zvezda dalmatinske scene. Njegova samosvojna filosofija, odnos prema vinogradu i vinu u podrumu doneli su njemu samom, kao i njegovim vinima kultni status. Uz njega su danas i njegovi ništa manje talentovani sinovi, dok je uz stari, autentični porodični podrum u kamenu sada podignuta i ultramoderna, prostrana nova vinarija u kojoj će prva vina biti proizvedena ove godine.

Nastavak sledi…

I to nije kraj dalmatinske priče, čak ni njen početak, već samo njen srednji deo. Kako su nas posvećeni organizatori Mirna Filipović Grčić i Saša Špiranec sa svojim timom kolega iz VinArta na početku upoznali sa drugačijom Dalmacijom u zadarskom zaleđu, proveli kroz neverovatnu Komarnu, zatim Kaštele i na kraju poentirali sa primoštenskim Babićem, čitaćete u drugom delu dalmatinskog putopisa u sledećem broju magazina Vino & Fino.