Rođen iznad vinskog podruma

Jedan od vinara o kojima se u Srbiji prošle godine najviše pričalo sigurno je Aleksandar Saša Vinčić. Razlog je, naravno, njegovo vino od grašca, konkretno „bela etiketa“ iz berbe 2020, osvajač najvišeg međunarodnog priznanja koje je neko vino iz Srbije ikada osvojilo. Reč je o priznanju Best in Show na čuvenom ocenjivanju Decanter WWA u Londonu, a grašac je svrstan među 50 najboljih vina u konkurenciji od 19.000 uzoraka. Pre toga, taj isti grašac osvojio je platinu na GROW du Monde, Best of Show na takmičenju BIWC, kao i platinu na Open Balkan Wine Trophy. U trenutku kada je ovaj razgovor vođen, Vinčić nije znao da je njegovo vino proglašeno i za Vino godine 2023. u našem magazinu. Dakle, grašac je najvažniji povod za naš razgovor…

Iako je Saša Vinčić u vinskom poslu već dugo, delom i kao suvlasnik vinarije Molovin, od pre nekoliko godina rešio je da ojača porodični brend i posveti se grašcu i malim serijama vrhunskih vina. Trenutno, vinarija u Šidu se renovira, od podruma do degustacione sale, a uskoro će početi i izgradnja novog objekta u vinogradima u blizini Erdevika. Dok razgovaramo sa Sašom Vinčićem, pijemo Grašac Grand Fru 2020, vino koje je rođeni brat onog nagrađenog grašca. Zapravo, reč je o istom vinu različito tretiranom u podrumu: Grand Fru je odležao u drvetu. Na prošlogodišnjem Open Balkan Wine Trophy ocenjivanju i to vino osvojilo je platinu. I dok komentarišemo kako je u poslednjih šest meseci napredovalo, harmonizovalo se i kako je sorta ponovo počela da dominira nad uticajem hrasta, Vinčić komentariše:

- Od početka sam verovao da će ovaj grašac uspeti da se izbori sa drvetom i sad mislim da će tek za šest meseci da uđe u fazu da drvo ne osetimo. Već sada je grašac postao dominantan – govori samouvereno, i nastavlja:

- Belu etiketu sad već svi znamo napamet, to je vino o kom se najviše pričalo i njemu smo se najviše posvetili. Međutim, sada i u ovome prepoznajem nešto što sam prepoznavao i u berbi 2012, našem prvom velikom grašcu. Taj karakter je teško opisati, tu dubinu koju dele mnoga velika vina sveta, na primer, poput Pulinji Montrašea kada se približi vrhuncu odležavanja. To je već sasvim jasno u beloj etiketi, ali na red dolazi i Grand Fru. To vino još sazreva, bori se sa drvetom i njemu treba duže vreme odležavanja, što mnogi nisu razumeli na početku. Možda i nije trebalo da ga puštamo u prodaju. Oba vina su još veoma mlada, tek na početku, a trajaće godinama, pa i decenijama.

Posle priznanja Best in Show na Dekanteru, Grašac 2020 izašao je na tržište i čini se da je njegova cena bila glavna tema među trgovcima. To je, za sada, najskuplje belo vino iz Srbije. Međutim, ostali ste dosledni svojoj odluci…

Nisam se pokajao, jer prema svecu i tropar. Jednostavno, neću da pristanem na potcenjivački odnos prema nečemu našem, a što je veliko u svetskim razmerama. Ovom vinu će u budućnosti cena da raste i to će tržište samo da uredi. Nisu svi to odmah razumeli, međutim prodaja našeg grašca ide bolje nego što smo planirali. Nama je cilj da sačuvamo određene količine vina bar do 2027. godine, jer su svi stručnjaci sa kojima smo razgovarali procenili da će ono da dosegne svoj vrhunac u razvoju negde u to vreme. Kad dosegnemo njegovu pravu zrelost u boci, želim da imamo šta da prodamo. Šta vredi da samo prepričavamo kako je nešto izvanredno i da otvorimo bocu jednom godišnje na specijalnoj degustaciji? Ne, hoćemo konzumente i praktično da uverimo u to i da to vino bude dostupno. Napokon, shvatam da to ne može da razume svako, već samo deo publike - oni koji znaju šta traže i koji umeju da prepoznaju takva vina. To su ljudi koji već znaju šta je veliko vino, probali su velika vina Burgundije, velike rizlinge i druga vrhunska bela vina. I zato ne mislim da mi treba da imamo kompleks oko toga. Činjenica da je vino iz Srbije ne čini ga manje vrednim, nego baš suprotno – mi treba da se ponosimo time da naša sorta i naš teroar to mogu da iznesu i ako ga mi sami ne budemo tretirali onako kako zaslužuje, ko će? Nedavno mi je enolog Vlada Nikolić rekao: “Napravio si vino koje vredi više nego što košta, a njegov kvalitet, kompleksnost i potencijal određuju mu cenu. Ko to razume, on će to i platiti, a ko ne razume neće ga nikada ni piti. Ovo je vino napravljeno za uzan krug ljudi koji razumeju vina”. Da nije bilo nagrade Best in Show na Dekanteru, odluka ne bi bila tako jednostavna, bilo bi nam teže da komuniciramo ono u šta stvarno verujemo – kvalitet i veličinu tog vina. Dekanter je dao vetar u leđa i sigurnost da mogu da kažem da to stvarno toliko vredi.



Kako reaguju potencijalni kupci i publika van Srbije?

Kontakti koje smo ostvarili na sajmu Wine Vision, kao i u Londonu na Dekanterovom Grand tasting-u mnogo govore. Švajcarski distributer traži od nas ekskluzivu na dve godine i želi da se obaveže koliko će boca prodati. Isto je tako i sa britanskim distributerima i publikom. Međutim, mi nemamo mnogo toga, ali želimo da budemo prisutni na razvijenim tržištima, da iskoristimo trenutak gde imamo najrelevantniji mogući dokaz da pravimo velika vina. Sigurno ćemo odvojiti i deo za izvoz, ali sa strogo ograničenim alokacijama.

Iz dosadašnjeg iskustva, kako biste opisali Frušku goru kao teroar? Znamo li dovoljno o njenim položajima, mikroteroaru i razlikama među njima?

To sve tek treba u punoj meri da istražimo, a ja mogu da pričam o Molovinu, i konkretno o položaju Zaravan. Tamo je, recimo, hladna zemlja, puna gline i krečnjaka i tamo grašac kreće sa vegetacijom mnogo kasnije od ostalih vinograda na Fruškoj gori. Tako je i sa sazrevanjem i sakupljanjem šećera, to ide i do petnaest dana kasnije. Ranije je to bio izazov, a sada je blagoslov. Ono što u Molovinu nije valjalo celog veka sada je počelo da bude zlato. To je kao kad bi neko našao naftu. Naš vinograd tamo star je 51 godinu, a sađen je kalemovima iz populacije, u vremenu pre nego što je urađena klonska selekcija grašca. Nedavno sam razgovarao sa Mirkom Brdarom, vinogradarem koji je učestvovao u sadnji i koji mi je posvedočio da su jednostavno nasekli plemke i odneli u Drenovu na kalemljenje. Ali nije tajna samo u zemlji i lozi, već i u tih pedeset godina. Tajna je u slojevima zemljišta do kojih je to korenje stiglo u pola veka, iz kojih se hrani taj čokot... Mi tu imamo glinu punu kalcijum karbonata, kreča i raznovrsnog kamenja nepravilnog oblika. Stručnjaci kažu da je u dubinama verovatno karbonatna stena. Prevrćući te slojeve zemljišta, mi sad i na površini nalazimo to kamenje. Tu je vinograd već sto godina – vinograd na vinograd. To se prevrtalo i mešalo...

Iako je široko rasprostranjen u celoj Srbiji, grašac se kod nas mahom percipira kao fruškogorska, podunavska sorta. Može li on ipak da osvoji širu oblast?

Grašac prati Dunav i najbolji grašci nastaju u podunavsko-panonskoj oblasti. Međutim, mnogo je važniji mikro – teroar i položaj, nego sama šira regija. Sa druge strane, klima se jako brzo menja i mi ne znamo šta će biti za deset godina. Sada mu je ovde taman, odnosno, bolje nego ranije. Zemlja je u Molovinu hladna i uvek se sporije zagreva nego na drugim mestima. Kada je tokom septembra i oktobra sunčano vreme, onda imamo stvarno bogata i kompleksna vina. Grašac je najviše zasađen u rejonu Tri Morave, pa tek onda u Sremu. Siguran sam da će svako ko mu posveti pažnju, na dobrim položajima i tamo dobiti odlična vina. Da ponovim – grašac ima potencijal, samo mu priđite na pravi način. Tako je uostalom, sa svakom velikom sortom.

U kom trenutku ste shvatili da treba ulagati u grašac i da sorta može da pruži nešto više? Šta mu je budućnost i kako o grašcu razmišljaju kolege, postaje li on popularniji?

Kolege koje imaju grašac reaguju pozitivno, naravno, ali vidim da i mnogi drugi razmišljaju o sadnji ili su već zasadili nove vinograde i to ne samo na Fruškoj gori. To je odlično, jer nama treba još dobrih grašaca, kompleksnih i velikih, da bismo svi delovali ozbiljno. A da treba ulagati u njega shvatio sam sa vinom iz berbe 2012. Prvi koji je rekao da je to veliko bio si ti, Igore (smeh), a drugi je profesor Marko Malićanin.



Vinarija Vinčić sad ima ceo spektar vina od grašca, različitih stilova. U kom pravcu ćete dalje razvijati ponudu, ali i samu vinariju?

Biće i crvenih vina, već radimo na pino noaru, ali ostajemo verni grašcu. Za sada radimo pet-nat od grašca, ali i penušavo vino po tradicionalnoj metodi. Ovih dana trebalo bi da flaširamo i slatko vino, kasnu berbu iz 2017. Imamo i oranž, baš su nam stigle nove amfore iz Gruzije jer planiramo povećanje proizvodnje tog vina. Naravno, tu je naš premijum grašac, kao i Grand Fru iz drveta. Što se tiče ostalog, trenutno sređujemo degustacionu salu u Šidu, proširujemo je, a polako krećemo u izgradnju nove vinarije. Istovremeno smo se posvetili i novim vinogradima. Na poziciji Gvozdenjak u Erdeviku zasadili smo 2,5 hektara pino noara i 2,5 hektara grašca. Tu, ispod Gvozdenjaka, kod jezera Moharač, imamo jednu parcelu za još jedan manji vinograd. Poziciju Zaravan i ne razmišljamo da diramo, ništa tamo nećemo graditi, čuvamo svaki milimetar tog teroara na tri hektara. Tamo sada zanavljamo zasade tog starog vinograda sopstvenim sadnim materijalom.

On je za proslavu odbrane svog doktorata iz vinarije uzeo vino koje je stajalo par godina u dnu magacina i rekao: „Ja ću da ponesem ovo, ovo je veliko vino i vreme će pokazati da će biti još veće“. Bio je to taj grašac iz 2012. Vreme je pokazalo da ste Marko i ti bili u pravu. Mi se nismo hleba najeli od te 2012. godine, jer više smo je poklonili nego što smo je prodali, ali nam je ona upalila svetla na neverovatno dugačkom autoputu koji može da nas odvede veoma daleko i visoko.

Imaš pravo vinsko prezime, a pritom, i zanimljivu porodičnu vinarsku istoriju. Vi ste iz Molovina, a pored tebe, i tvoj otac i deda još uvek prave vina…

Moj deda Gavra ima 98 godina, i pre par dana rekao mi je: „Donesi mi jednu bocu grašca da malo uživam”. Na moj komentar da sam mu poslao ceo paket pre neki dan, on kaže: „Popilo se!” (smeh). Deda ima svoj vinograd, tata svoj, i svako pravi svoje vino. Tata, deda i niz predaka unazad rođeni su u Molovinu, a dedu pamćenje i dalje služi. Seća se oca Milana, dede Uroša i pradede Veselina, pa po njegovim pričama možemo da rekonstruišemo porodičnu istoriju do 1820. godine. Uvidom u crkvene knjige mi smo došli do izvesnog Georgija Vinčića, koji je 1771. godine dao dvadeset akova vina za kupovinu ikonostasa u selu Molovin. Tada siromašni Molovin nije imao crkvu, već takozvanu crkvu na točkovima. To su bila seoska kola sa zvonikom i krstom koja su dolazila nedeljom: pop zvoni, ljudi se pomole i kola odu. Jedan od seljana bio je u selu Tovariševu kod Bačke Palanke gde se gradila nova, veća crkva, jer im je carica Marija Terezija dala „befel” zbog velikog broja bogatih Srba u tom kraju. Iz stare crkve već su imali manji ikonostas koji im nije bio potreban, pa su Molovinci poželeli da ga kupe. Međutim, seljaci u Molovinu nisu imali novca, jer su živeli u siromašnom selu sa oštrom zemljom na kojoj ništa osim vinove loze nije dobro uspevalo. Tako su se dosetili da ponude ovima iz Tovariševa trampu – oni njih da počaste sa nekoliko hiljada litara vina, a da im ovi zauzvrat daju ikonostas. Među njima je bio i ovaj Georgije Vinčić, sa svojih dvadeset akova vina, a svaki akov je pedeset litara. Na volovskim kolima odneli su vino i vratili se sa ikonostasom i on je kasnije ugrađen u crkvu sagrađenu krajem osamnaestog veka. Ispostavilo se kasnije da je ikonostas delo čuvenog majstora Jovana Četirevića, pa je sada pod zaštitom kao kulturno dobro. Što se mene tiče, soba u kojoj sam se rodio u Šidu bila je iznad vinskog podruma. Kuća je bila od ćerpiča a podrum zidan od cigle, dugačak desetak metara, tu su bila burad i kace, tako da imam neupitan vinski pedigre (smeh).

Da li se deda Gavra seća nečega u vezi sa grašcem?

Deda je rođen 1926. godine i kaže da su znali da je to grašac ili grašica bela, iako su je u to doba već zvali talijanski rizling. Seća se i da su se od grašca, odnosno graševine, u podrumu Pajzoš sa hrvatske strane, svega kilometar vazdušnom linijom od Molovina, pravila vina za jugoslovenski predsednički kabinet. On još od tad pamti grašac kao veliko vino, ali ga pamti i kao vino za špricere, jer se puno toga radilo u kućnoj radinosti – uvek sa idejom da rodi što više, da se preradi i brzo popije.

Današnje tržište traži priču o poreklu vina, o porodici iza njega. Na etiketama vaših vina i u njihovoj promociji mi to još uvek ne vidimo, iako očigledno imate šta da kažete…

Najbolje je da te priče pričaju sama vina… Znate kako, u komunizmu je ideja bila da svakome sve bude dostupno, pa i da svako treba da pije vino. To je bila dobra ideja, ali se na kraju ispostavilo da je dobrih vina bilo samo za pojedince, a ostalo se pravilo u kombinatima, milioni litara vina dostupnih svima, koja nisu baš bila za ponos. To je ljude u vinarskim krajevima držalo prikovane za staromodne pristupe vinu u njihovim podrumima. Kod nas u kući, vino nikada nije moglo da pretekne do Uskrsa. Iscedi, otoči, popij sa prijateljima i to je to. Vinogradi su bili tu, navika je bila tu, ali niko se u Srbiji u XX veku nije bavio ozbiljnim vinarstvom i niste imali ozbiljnu privatnu vinariju. I ja sad ne želim da izmišljam priče i vina kojih nije bilo. Ipak, istorija je tu, otac i deda su tu, teroar je tu, vina su tu i ja mislim da je to dovoljno, to govori samo za sebe.

Šta grašac kao sortu razlikuje od drugih belih sorti koje su pogodne za naše podneblje?

Na stolu pred nama je Grand Fru, grašac koji je fermentisao u drvetu. Na početku je bilo dosta skepse i pitanja da li će se grašac izboriti sa drvetom i harmonizovati. Sada smo svedoci da je grašac nadvladao to drvo i ide u pravcu velikog, kompleksnog vina. Njegova evolucija u drvetu, sa tim kiseonikom sa kojim dođe u dodir tokom odležavanja, daje jako kompleksnu aromatiku. Takođe, istraživanja koje je radio dr Vlada Puškaš oko aromatike grašca pokazali su da on ima veoma visok nivo specifičnih aromatskih jedinjenja. Takođe, ume da nakupi puno ekstrakta kada se uzgaja na pravoj poziciji. To je meni ključni dokaz o njegovom potencijalu i zato može da daje izvanredna vina u različitim stilovima. To je njegova glavna prednost. Ostaje na tome da se svi malo više potrude oko grašca, da mu pristupe kao velikoj sorti. Sve one koji malo porade na vinogradima, budu malo precizniji i posvećeniji, grašac će višestruko nagraditi.