02.01.2025.LIČNI STAV: Kerolajn Gilbi MW
Masivne staklene boce - okončajmo mačizam
Ako uglednim proizvođačima u Bordou ne trebaju teške flaše, deluje smešno ideja da su bilo kome potrebne staklene boce na steroidima
Nedavno sam, uz večeru, otvorila bocu vina iz Srbije - i bilo je veoma dobro. Ne želim nikoga posebno da imenujem, jer se moje misli na ovu temu mogu primeniti na širok krug vinara u Srbiji. Želim da kažem anonimnom vinaru da je obavio dobar posao - na kraju krajeva, najvažnije je ono što je u boci.
Bocu sam donela kući iz Srbije, i nije me oduševilo to što je moja putna torba bila na ivici dozvoljene težine u avionu. Kod kuće sam izmerila praznu bocu, i bila je teška čak 1.2 kilograma, a to čak i nije najteža boca na koju sam naišla. Svakako je vreme da se u Srbiji otvori debata o vinskim bocama, ne samo zbog protraćenog materijala i dodatnog goriva koje se troši prevozom ovih besmislenih staklenih čudovišta. Čak i u Šampanji, gde boce moraju da izdrže pritisak od šest atmosfera a da ne eksplodiraju, težina boca je smanjena sa 900 na 835 grama, pri čemu neki proizvođači prave još lakše boce. CIVC, regionalno nadzorno telo, tvrdi da će ovo smanjenje težine umanjiti emisiju ugljendioksida za 8.000 tona godišnje, što je ekvivalent emisije 4.000 malih automobila. Radi poređenja, uzela sam sa police bocu vina iz Sen Žilijena u Bordou, i težila je, puna, 1.3 kilograma, dakle staklo je bilo teško 550 grama. Château Pontet-Canet u Pujaku nedavno je obznanio da smanjuje emisije ugljendioksida za 38% po boci, smanjujući težinu boce sa 815 na 490 grama. Dakle, ako uglednim proizvođačima u Bordou ne trebaju teške boce, i dozvoljavaju vinu da govori za sebe, deluje smešno ideja da su bilo kome potrebne staklene boce na steroidima.
Bilo da je reč o trošku koji svi treba da vide, tako da ljudi u prepunom restoranu svedoče vašem rasipanju novca na skupo vino, ili o pogrešnom gledištu da potrošači asociraju teške boce sa kvalitetom, ili mačizmu u marketingu koji vodi do uverenja da status i visoka cena zahtevaju puno stakla, to mora prestati. Prihvatam da vina moraju biti nekako upakovana, bilo da je to staklena boca, PET, bag-in-box ili tetrapak, osim ako ne želimo da se vratimo u stare dane točenja vina u vinariji u bilo koji raspoloživi sud. Današnji vinari ulažu veliki trud da unaprede kvalitet vina, i prirodno je da žele da potrošači uživaju u vinu koje se čuva u konstantno dobrim uslovima, i to daje na važnosti pravilnom pakovanju. Mislim da će proći mnogo vremena, ako se to uopšte i dogodi, pre nego što će vina vredna odležavanja pakovati u bilo šta drugo osim stakla, jer alternativna rešenja pate od isuviše tehničkih problema (mada su potencijalno sjajna za mlada vina koja se brzo troše). Staklo ima mnoge prednosti - pre svega tradiciju, ali, što je vrlo važno, ono je inertno i ne reaguje sa kiselinama u vinu. Takođe, ono omogućava uslove za duge periode sazrevanja, i može se obojiti (naročito u smeđu, i zelenu boju „mrtvog lišća‟) kako bi zaštitilo vino od štetnog dejstva ultraljubičastog svetla.
Jedna često spominjana prednost stakla je ta da se ono može gotovo beskonačno reciklirati. To je, ipak, daleko od ostvarivog u praksi. British Glass procenjuje da su stope reciklaže u Velikoj Britaniji iznad 76%, ali to je ipak ispod Skandinavije, Francuske, i Nemačke. Recikliranje ima još slabiju stopu u Srbiji, gde se procenjuje da samo 48% stakla završi u reciklaži. U idealnoj situaciji, sve vinske boce bile bi reciklirane ili nanovo upotrebljene (što bi zahtevalo potpuno nov nivo infrastrukture). Međutim, ako ponovo uzmemo Veliku Britaniju za primer, vinoljupci iz srednje klase prilježno odnose boce na reciklažu, ali je interesovanje za zeleno staklo na nižem nivou i ono se reciklira u građevinski materijal ili odnosi na deponije i u spalionice, što onemogućava potonju upotrebu. Sve ovo znači da je stopa zatvorenog ciklusa reciklaže boca u Velikoj Britaniji samo 43%, u poređenju sa 63% u Francuskoj i 77% u Nemačkoj. A u novim bocama proizvedenim u Evropi nalazi se 52% recikliranog stakla, tako da je potrebno 48% novog materijala.
Kerolajn Gilbi MW (foto: Branislav Nenin)
Ovo nas vodi do narednog problema - jača zebnja da ističu zalihe visokokvalitetnog peska. Pesak je jedna od najvažnijih, a najpotcenjienijih roba na svetu, i nabavlja se isključivo kopanjem u kamenolomima i prikupljanjem u pustinjama i na plažama. Nakon vode, to je sirov materijal koji se najviše troši, i neophodan je u svakodnevnom životu jer se koristi u cementu, u zgradama, u izgradnji puteva, od njega se topljenjem prave prozori, ekrani za računare, čaše i boce. Nestašica nameće potrebu da vinsko staklo bude što je lakše moguće.
Postoji široka saglasnost da proizvodnja i transport staklenih boca daju najveći doprinos uticaju vina na prirodnu sredinu - od 30 do 68 odsto ugljeničnog otiska vina, u zavisnosti koje brojke koristite. Peći za stakla su gladne energije, i rade 24h dnevno na temperaturi od 1500 stepeni Celzijusa, ali je i transport boca, praznih ili punih, širom sveta, takođe značajan faktor u ugljeničnom otisku vina - lakše boce traže manje goriva. Ovo je takođe razlog zašto se 45% vina u Velikoj Britaniji transportuje u rinfuzi i flašira lokalno. Ne sugerišem da je ovo rešenje za sve proizvođače - mnogi žele da zadrže kontrolu nad flaširanjem; po zakonu moraju da flaširaju na licu mesta; proizvode nedovoljne količine za rinfuzni transport. Ali, izvan je sumnje da bi lakše boce značajno smanjile ugljenični otisak.
Proizvođači sa izvoznim ambicijama moraju da budu svesni da su državni monopoli u Skandinaviji i Kanadi, kao i više velikih trgovinskh lanaca u Velikoj Britaniji, potpisali međunarodni sporazum o održivom vinarstvu - i kao potpisivači, moraju da se pridržavaju umanjenja prosečne težine boce od 750ml sa 550 na ispod 420 grama do kraja 2026. U Velikoj Britaniji, novi zakon o produženoj proizvođačkoj odgovornosti (Extended Producer Responsibility) upravo je stupio na snagu i primenjuje se na sve ambalaže od jula 2024. Ovim se uvode novi porezi koji zavise od težine boca. The Wine Society u Velikoj Britaniji je došlo do računice da taj porez iznosi 23 penija za bocu od 700 grama, naspram 13 penija za bocu od 400 grama. Oni procenjuju da će se porez na staklene boce povećati sa 400.000 funti u 2024. na 1.300.000 funti u 2025, i traže od svih proizvođača da se najbrže što mogu orijentišu ka laganim bocama, sa ciljnim težinama od 400 grama za mirna vina, 580 grama za netradicionalne penušavce i 800 grama za penušavce dobijene tradicionalnom metodom.
Za mnoge potrošače vino je luksuz, i zato sam odlučna u stavu da je za vinsku industriju važno da bude održiva u najvećoj mogućoj meri. Održivost je veoma kompleksno pitanje i na svetu trenutno deluje nekoliko inicijativa sa ciljem da se smanji negativan uticaj vina na okruženje. To se ne postiže samo upotrebom lakših boca, već i sagledavanjem šire slike - načina upotrebe hemikalija u poljoprivredi, regenerativnog vinogradarstva, zadržavanja ugljendioksida, korišćenjem energije Sunca i vetra. Ali, boce izazivaju puno pažnje jer su vidljiv simbol prekomernog trošenja - obično pakovanje koje odmah bacamo. Upotreba lakših boca je samo jedan korak u pravom smeru, i to onaj koji vinarije mogu napraviti sa lakoćom i na taj način umanjiti svoj ugljenični otisak. Moramo imati veru da kvalitet vina može da govori sam za sebe.
Bocu sam donela kući iz Srbije, i nije me oduševilo to što je moja putna torba bila na ivici dozvoljene težine u avionu. Kod kuće sam izmerila praznu bocu, i bila je teška čak 1.2 kilograma, a to čak i nije najteža boca na koju sam naišla. Svakako je vreme da se u Srbiji otvori debata o vinskim bocama, ne samo zbog protraćenog materijala i dodatnog goriva koje se troši prevozom ovih besmislenih staklenih čudovišta. Čak i u Šampanji, gde boce moraju da izdrže pritisak od šest atmosfera a da ne eksplodiraju, težina boca je smanjena sa 900 na 835 grama, pri čemu neki proizvođači prave još lakše boce. CIVC, regionalno nadzorno telo, tvrdi da će ovo smanjenje težine umanjiti emisiju ugljendioksida za 8.000 tona godišnje, što je ekvivalent emisije 4.000 malih automobila. Radi poređenja, uzela sam sa police bocu vina iz Sen Žilijena u Bordou, i težila je, puna, 1.3 kilograma, dakle staklo je bilo teško 550 grama. Château Pontet-Canet u Pujaku nedavno je obznanio da smanjuje emisije ugljendioksida za 38% po boci, smanjujući težinu boce sa 815 na 490 grama. Dakle, ako uglednim proizvođačima u Bordou ne trebaju teške boce, i dozvoljavaju vinu da govori za sebe, deluje smešno ideja da su bilo kome potrebne staklene boce na steroidima.
Bilo da je reč o trošku koji svi treba da vide, tako da ljudi u prepunom restoranu svedoče vašem rasipanju novca na skupo vino, ili o pogrešnom gledištu da potrošači asociraju teške boce sa kvalitetom, ili mačizmu u marketingu koji vodi do uverenja da status i visoka cena zahtevaju puno stakla, to mora prestati. Prihvatam da vina moraju biti nekako upakovana, bilo da je to staklena boca, PET, bag-in-box ili tetrapak, osim ako ne želimo da se vratimo u stare dane točenja vina u vinariji u bilo koji raspoloživi sud. Današnji vinari ulažu veliki trud da unaprede kvalitet vina, i prirodno je da žele da potrošači uživaju u vinu koje se čuva u konstantno dobrim uslovima, i to daje na važnosti pravilnom pakovanju. Mislim da će proći mnogo vremena, ako se to uopšte i dogodi, pre nego što će vina vredna odležavanja pakovati u bilo šta drugo osim stakla, jer alternativna rešenja pate od isuviše tehničkih problema (mada su potencijalno sjajna za mlada vina koja se brzo troše). Staklo ima mnoge prednosti - pre svega tradiciju, ali, što je vrlo važno, ono je inertno i ne reaguje sa kiselinama u vinu. Takođe, ono omogućava uslove za duge periode sazrevanja, i može se obojiti (naročito u smeđu, i zelenu boju „mrtvog lišća‟) kako bi zaštitilo vino od štetnog dejstva ultraljubičastog svetla.
Jedna često spominjana prednost stakla je ta da se ono može gotovo beskonačno reciklirati. To je, ipak, daleko od ostvarivog u praksi. British Glass procenjuje da su stope reciklaže u Velikoj Britaniji iznad 76%, ali to je ipak ispod Skandinavije, Francuske, i Nemačke. Recikliranje ima još slabiju stopu u Srbiji, gde se procenjuje da samo 48% stakla završi u reciklaži. U idealnoj situaciji, sve vinske boce bile bi reciklirane ili nanovo upotrebljene (što bi zahtevalo potpuno nov nivo infrastrukture). Međutim, ako ponovo uzmemo Veliku Britaniju za primer, vinoljupci iz srednje klase prilježno odnose boce na reciklažu, ali je interesovanje za zeleno staklo na nižem nivou i ono se reciklira u građevinski materijal ili odnosi na deponije i u spalionice, što onemogućava potonju upotrebu. Sve ovo znači da je stopa zatvorenog ciklusa reciklaže boca u Velikoj Britaniji samo 43%, u poređenju sa 63% u Francuskoj i 77% u Nemačkoj. A u novim bocama proizvedenim u Evropi nalazi se 52% recikliranog stakla, tako da je potrebno 48% novog materijala.
Kerolajn Gilbi MW (foto: Branislav Nenin)
Ovo nas vodi do narednog problema - jača zebnja da ističu zalihe visokokvalitetnog peska. Pesak je jedna od najvažnijih, a najpotcenjienijih roba na svetu, i nabavlja se isključivo kopanjem u kamenolomima i prikupljanjem u pustinjama i na plažama. Nakon vode, to je sirov materijal koji se najviše troši, i neophodan je u svakodnevnom životu jer se koristi u cementu, u zgradama, u izgradnji puteva, od njega se topljenjem prave prozori, ekrani za računare, čaše i boce. Nestašica nameće potrebu da vinsko staklo bude što je lakše moguće.
Postoji široka saglasnost da proizvodnja i transport staklenih boca daju najveći doprinos uticaju vina na prirodnu sredinu - od 30 do 68 odsto ugljeničnog otiska vina, u zavisnosti koje brojke koristite. Peći za stakla su gladne energije, i rade 24h dnevno na temperaturi od 1500 stepeni Celzijusa, ali je i transport boca, praznih ili punih, širom sveta, takođe značajan faktor u ugljeničnom otisku vina - lakše boce traže manje goriva. Ovo je takođe razlog zašto se 45% vina u Velikoj Britaniji transportuje u rinfuzi i flašira lokalno. Ne sugerišem da je ovo rešenje za sve proizvođače - mnogi žele da zadrže kontrolu nad flaširanjem; po zakonu moraju da flaširaju na licu mesta; proizvode nedovoljne količine za rinfuzni transport. Ali, izvan je sumnje da bi lakše boce značajno smanjile ugljenični otisak.
Proizvođači sa izvoznim ambicijama moraju da budu svesni da su državni monopoli u Skandinaviji i Kanadi, kao i više velikih trgovinskh lanaca u Velikoj Britaniji, potpisali međunarodni sporazum o održivom vinarstvu - i kao potpisivači, moraju da se pridržavaju umanjenja prosečne težine boce od 750ml sa 550 na ispod 420 grama do kraja 2026. U Velikoj Britaniji, novi zakon o produženoj proizvođačkoj odgovornosti (Extended Producer Responsibility) upravo je stupio na snagu i primenjuje se na sve ambalaže od jula 2024. Ovim se uvode novi porezi koji zavise od težine boca. The Wine Society u Velikoj Britaniji je došlo do računice da taj porez iznosi 23 penija za bocu od 700 grama, naspram 13 penija za bocu od 400 grama. Oni procenjuju da će se porez na staklene boce povećati sa 400.000 funti u 2024. na 1.300.000 funti u 2025, i traže od svih proizvođača da se najbrže što mogu orijentišu ka laganim bocama, sa ciljnim težinama od 400 grama za mirna vina, 580 grama za netradicionalne penušavce i 800 grama za penušavce dobijene tradicionalnom metodom.
Za mnoge potrošače vino je luksuz, i zato sam odlučna u stavu da je za vinsku industriju važno da bude održiva u najvećoj mogućoj meri. Održivost je veoma kompleksno pitanje i na svetu trenutno deluje nekoliko inicijativa sa ciljem da se smanji negativan uticaj vina na okruženje. To se ne postiže samo upotrebom lakših boca, već i sagledavanjem šire slike - načina upotrebe hemikalija u poljoprivredi, regenerativnog vinogradarstva, zadržavanja ugljendioksida, korišćenjem energije Sunca i vetra. Ali, boce izazivaju puno pažnje jer su vidljiv simbol prekomernog trošenja - obično pakovanje koje odmah bacamo. Upotreba lakših boca je samo jedan korak u pravom smeru, i to onaj koji vinarije mogu napraviti sa lakoćom i na taj način umanjiti svoj ugljenični otisak. Moramo imati veru da kvalitet vina može da govori sam za sebe.
Povezani unosi
