17.05.2024.piše: Nenad Kostić
Ko kontroliše začin, kontroliše svemir
Potraga za biberom, kardamomom, cimetom, šafranom i drugim nosiocima zamamnih egzotičnih aroma u ogromnoj je meri oblikovala svet u kome živimo
Oprostićete nam, nadamo se, na tome što naslov naše priče o začinima dolazi iz dela fikcije, i to naučnofantastičnog: začin je Dini Frenka Herberta, čija je ekranizacija tokom marta ponovo pokorila bioskope širom sveta, pokretački duh dela koje se može, uz sva druga čitanja, tumačiti i kao alegorija na sve ono što je trgovina začinima donela svetu, od povezivanja udaljenih zemalja i kultura do ratova koji su menjali lice naše planete. Citat barona Harkonena iz Dine možemo, mirne duše, pripisati i nekom srednjovekovnom vladaru koji je, u skladu sa znanjima tog vremena, verovatno smatrao da najegzotičniji začini na njegovoj trpezi dolaze sa same ivice svemira.
Fascinacija začinima stara je koliko i trgovina. Pre gotovo 2.500 godina, arapski trgovci rado su pričali priče o cimetu, začinu koji je neraskidivo vezan za životni ciklus ptice starim Rimljanima poznate po imenu cinnamologus. Velika ptica pravila je, govorili su, svoja gnezda od štapića cimeta, i vešti lovci na cimet odvlačili su zver od njenog gnezda bacajući joj teške komade mesa. Ptica bi se vratila u gnezdo koje bi se srušilo pod dodatnim teretom mesa, i lovcima na cimet preostajalo je samo da pokupe štapiće cimeta i iznesu ih na pijacu. Ovako je Herodot pisao o nastanku cimeta, a legenda o biljci izuzetne arome samo je jedna od fantastičnih priča ispripovedanih u slavu začina, plemenite robe koja milenijumima povezuje globalni Istok i Zapad. Veliki začinski put i danas prolazi zapadnom obalom Japana, preko Vijetnama i Indonezije, duž velike indijske obale, preko zemalja Bliskog istoka, pa do Mediterana i Evrope.
Začini - kodovi za razumevanje tuđih kultura
- Bivajući u tome sve izbirljiviji svakim novim danom, današnji poklonici skupih stvari osećaju potrebu da zatrpavaju svoje trpeze mirisima Indije. Danas, trgovci začinima ne rade više samo za vidare već i za kuvare!
Sveti Asterije iz Amaseje, čije su se živahne propovedi često doticale i svetovnih elemenata života u Maloj Aziji, u petom veku se mrštio na to što njegova pastva rado uživa u zamamnim aromama Dalekog Istoka. Odjeke ovog načina razmišljanja nalazimo i danas, čitajući primedbe da su naše babe i dede sasvim lepo živele i bez kumina, lemongrasa i kardamoma. U ovim komentarima lako nalazimo odjeke puritanskog pogleda ranog srednjeg veka na začine kao na nosioce aroma koje donose nezdrave, uzburkane strasti i otuđuju čoveka od veze sa lokalnom sredinom u kojoj se mogu naći svi ukusi potrebni čoveku, kao i lekovi za sve bolesti. Kao i onda, i danas svedočimo sporovima između pobornika lokalne konzumacije koji poručuju da se u gastronomskim izborima okrenemo onome što raste u našem ataru, i kosmopolita koji u isto jelo stavljaju, katkad, začine sa tri kontinenta. Začini su, od početka globalne trgovinske razmene, kodovi za razumevanje tuđih kultura, i odnos prema njima ujedno je i odnos prema čitavom nizu pitanja, od toga kako gledamo na hedonizam do sposobnosti i volje da se prihvate strani uticaji.
Trgovina je, efikasnije od migracija i ratova, menjala kulturu duž trgovačkih trasa, a začini, u dugom kontinuitetu jedna od najvažnijih roba sa univerzalnom vrednošću, među prvima su postali katalizator društvenih promena: zajedno sa novim ukusima, stizale su i ideje i prakse drugih kultura i kontinenata. Još od drugog milenijuma pre nove ere, začini poput cimeta sa Šri Lanke i kasija cimeta iz Kine izvoženi su sve do Arabijskog poluostrva i Iranske visoravni, a sa svakim karavanom kamila ili brodom koji je isplovio sa teretom dragocenosti na brodu, duž ove trase menjale su se i navike i upijale nove ideje.
Anglosaksonska reč za začin, spice, potiče od latinskog termina species, ili 'posebne robe', i odnosi se na predmet velike vrednosti, za razliku od običnih trgovačkih artikala, što je jasna ilustracija činjenice da su začini tokom nekoliko milenijuma zadržali reputaciju jedne od najskupocenijih roba na planeti. Začini su mogli da se gaje samo na tropskom Istoku, na jugu Kine, Indoneziji, kao i u južnoj Indiji i na Šri Lanki. Posebno su rasli na Molučkim ostrvima, lancu planinskih ostrva u Tihom okeanu između Sulavesija i Nove Gvineje poznatom i po imenu Ostrva začina. Neki začini, poput karanfilića i muskatnog oraščića, nisu rasli nigde drugde na svetu. Sva ta roba putovala je hiljadama kilometara, uglavnom sa Istoka na Zapad, prolazeći kroz ruke trgovaca u Persiji, Konstantinopolju, i preko velikih gradova-država kao što su Đenova i Venecija, stizala na vlastelinske dvorove i na trpeze sve snažnije trgovačke klase.
Renesansna glad za aromama Istoka
Srednjovekovne knjige recepata jedan su od najvažnijih izvora za proučavanje istorije začina, uz sve nesporazume i nejasnoće koje sa sobom nosi dešifrovanje običaja davno minulih vremena. Jedan od takvih nesporazuma verovatno je doveo do toga da istoričari gastronomije često veruju da su u Srednjem veku aristokrate „davile‟ jela u začinima, konzumirajući ih u količinama koje danas deluju nejestivo. A posredi je, verovatno, ništa drugo nego nerazumevanje šta je u srednjem veku značio pojam porcije: jedan obrok za biskupe i aristokrate najvišeg ranga na dvoru iberijskog kralja Petra III sadržavao je dovoljno hrane za šest ljudi, dok su obični vitezovi i sveštenici višeg ranga dobijali hranu za četvoro. Preciznije knjige recepata kao što je Libro di Cuccina anonimnog venecijanskog autora iz 14. veka, relativno su skromne sa preporukama o upotrebi začina, i čini se da su poštovale pravilo „jedan čovek, jedna porcija‟ koje nam omogućava da bolje razumemo hranu tog doba.
Što se vrste začina tiče, savremeni čovek jako bi se iznenadio hranom srednjovekovne Italije, služene u „boljim kućama‟: u njoj ne bi našao ni traga od povera cuccina favorita kao što su u osnovi besplatni divlji origano, majčina dušica, nana i bosiljak, i umesto toga bio bi ponuđen, na primer, piletinom ambrosino, jelom koje je očigledno inspirisano arapskim, „saracenskim‟ uticajima. Piletina je spravljana zajedno sa bademima, urmama, suvim šljivama, đumbirom, cimetom i šafranom, veoma nalik na savremenu marokansku kuhinju. I francuska knjiga Menagier de Paris, napisana otprilike u isto vreme kao i Libro di Cuccina, poziva kuvare – tačnije kuvarice, jer je knjiga bila namenjena odgoju budućih domaćica – da koriste začine izdašno, ali bez preterivanja.
Još jedna bitna kuvarska knjiga četrnaestog veka, koja se pripisuje kraljevskom kuvaru Tajevanu, pominje čak sedamnaest osnovnih začina, što je brojka koja se retko nalazi i u bolje opremljenim kućnim kuhinjama XXI veka, i donekle opravdava opasku istoričara Fernana Brodela da je srednjovekovna kuhinja bila „orgija začina‟. Ovaj spisak obuhvatao je većinu začina koji su dolazili u domove i palate Evropljana, od danas uobičajenih muskatnih oraščića i cimeta, preko nekadašnjih aristokratskih favorita čija poluzaboravljena imena zedoar (divlja kurkuma) i spikenard evociraju slike izgubljenih aromatskih pejsaža Srednjeg veka i rane Renesanse.
Nemačke knjige o kuvanju bile su još suzdržanije od venecijanskih sa svega nekoliko najvažnijih začina – cinici među gurmanima bi rekli da se nemačka kuhinja nije, dakle, mnogo izmenila tokom proteklih šest vekova – ali, kada se sve te knjige uporede, sličnosti je više nego razlika, i neki začini su popularni na nivou cele Zapadne Evrope. Među njima, ako se izuzme sveprisutni biber koji se, sudeći po tadašnjim kulinarskim knjigama, smatrao za nezaobilazan deo većine jela, đumbir je bio daleko najpopularniji, a šafran je odmah za njim, potcrtavajući potrebu za održavanjem snažnih trgovinskih veza sa Bliskim i Srednjim Istokom.
U potrazi za otkrićima i začinima
Ukratko – evropsko tržište Srednjeg veka bilo je toliko gladno orijentalnih aroma, boja i ukusa da se nije bežalo ni od jednog sredstva da se uspostavi žilava i probitačna mreža trgovinskih trasa sa Istokom. U vreme Doba otkrića koje je kulminiralo krajem petnaestog veka, promenile su se trgovinske i geopolitičke paradigme na način koji i danas oblikuje odnose na planeti: viševekovni monopoli Đenove i Venecije na trgovinu sa Azijom počeli su da se krune, a sile kao što su Španija i Portugalija tragale su za novim pomorskim putevima kojima su mogle da zaobiđu skupo i sve rizičnije poslovanje na mediteranskoj začinskoj trasi.
Nemoguće je preceniti značaj trgovine začina, i otkrivanja novih pomorskih puteva ka njihovim izvorištima, za vekove koji su usledili, počevši od 1497. godine kada je Vasko da Gama, sa malom flotilom od tri broda – Sao Gabriel, Sao Rafael i Berio – zaplovio, po rečima anonimnog hroničara njegovog velikog putovanja, „u potrazi za otkrićima i začinima‟.
Put od Evrope do Azije preko Rta Dobre nade, koji je Vasko da Gama utemeljio svojom velikom plovidbom, otvorio je neslućene mogućnosti za trgovinu začinima, a pomorske trase kao što je ona koja je vodila kroz Bengalski zaliv služile su kao mostovi za kulturnu i komercijalnu razmenu koja je kroz vekove imala presudan uticaj i na imperijalnu politiku evropskih sila, i na navike plemstva i građana, u sve većoj meri naviknutih na to da za trpezama doživljavaju iskustva vekovima rezervisana za pripadnike viših klasa. Španci su 1571. Godine otvorili prvu transpacifičku pomorsku trasu koja je povezivala Filipine i Meksiko, omogućivši uspešnu trgovinu začinima Azije i Novog sveta, a vekovima kasnije Holanđani su uspostavili direktne okeanske puteve od Rta Dobre nade do Indonezije, postavši i sami suverena sila u svetu začina
Savremene pomorske trase
Trgovina začinima iznenađujuće se malo promenila tokom poslednjih vekova. Neke od regija više ne uživaju nekadašnji monopolski položaj, kao Malabar u Indiji koji je nekada privlačio hiljade galija u potrazi za najboljim biberom na planeti. Najveći izvoznik bibera danas je Vijetnam, koga prate Indija, Indonezija i Brazil, i velike multinacionalne kompanije neprestano šalju svoje predstavnike na Daleki Istok kako bi tamošnje farmere podučavale savremenim agrotehnološkim rešenjima za uzgoj kvalitetnog bibera. Umesto da svoju robu prodaju lokalnim veletrgovcima ili kolosalnim kompanijama kao što je bila Holandska istočnoindijska kompanija, današnji farmeri svoju robu plasiraju preko javnosti malo poznatih ali vrlo uticajnih kompanija kao što je NedSpice iz Roterdama, grada koji važi za jedno od globalnih čvorišta trgovine začinima. Kao nekada u Veneciju, Amsterdam i Lisabon, i danas brodovi pristaju u roterdamsku luku, nakon mnogo kraćeg putovanja od nekadašnjih višemesečnih rizičnih prelazaka okeana, donoseći skupocene tovare pune rajskih mirisa koji, isto kao i u vreme kada su se zbog začina vodili ratovi i, uz ogromne rizike, trasirali novi trgovački putevi, predstavljaju način da se, uz bogatu trpezu, duhom putuje u daleke i egzotične predele naše planete.
Fascinacija začinima stara je koliko i trgovina. Pre gotovo 2.500 godina, arapski trgovci rado su pričali priče o cimetu, začinu koji je neraskidivo vezan za životni ciklus ptice starim Rimljanima poznate po imenu cinnamologus. Velika ptica pravila je, govorili su, svoja gnezda od štapića cimeta, i vešti lovci na cimet odvlačili su zver od njenog gnezda bacajući joj teške komade mesa. Ptica bi se vratila u gnezdo koje bi se srušilo pod dodatnim teretom mesa, i lovcima na cimet preostajalo je samo da pokupe štapiće cimeta i iznesu ih na pijacu. Ovako je Herodot pisao o nastanku cimeta, a legenda o biljci izuzetne arome samo je jedna od fantastičnih priča ispripovedanih u slavu začina, plemenite robe koja milenijumima povezuje globalni Istok i Zapad. Veliki začinski put i danas prolazi zapadnom obalom Japana, preko Vijetnama i Indonezije, duž velike indijske obale, preko zemalja Bliskog istoka, pa do Mediterana i Evrope.
Začini - kodovi za razumevanje tuđih kultura
- Bivajući u tome sve izbirljiviji svakim novim danom, današnji poklonici skupih stvari osećaju potrebu da zatrpavaju svoje trpeze mirisima Indije. Danas, trgovci začinima ne rade više samo za vidare već i za kuvare!
Sveti Asterije iz Amaseje, čije su se živahne propovedi često doticale i svetovnih elemenata života u Maloj Aziji, u petom veku se mrštio na to što njegova pastva rado uživa u zamamnim aromama Dalekog Istoka. Odjeke ovog načina razmišljanja nalazimo i danas, čitajući primedbe da su naše babe i dede sasvim lepo živele i bez kumina, lemongrasa i kardamoma. U ovim komentarima lako nalazimo odjeke puritanskog pogleda ranog srednjeg veka na začine kao na nosioce aroma koje donose nezdrave, uzburkane strasti i otuđuju čoveka od veze sa lokalnom sredinom u kojoj se mogu naći svi ukusi potrebni čoveku, kao i lekovi za sve bolesti. Kao i onda, i danas svedočimo sporovima između pobornika lokalne konzumacije koji poručuju da se u gastronomskim izborima okrenemo onome što raste u našem ataru, i kosmopolita koji u isto jelo stavljaju, katkad, začine sa tri kontinenta. Začini su, od početka globalne trgovinske razmene, kodovi za razumevanje tuđih kultura, i odnos prema njima ujedno je i odnos prema čitavom nizu pitanja, od toga kako gledamo na hedonizam do sposobnosti i volje da se prihvate strani uticaji.
Trgovina je, efikasnije od migracija i ratova, menjala kulturu duž trgovačkih trasa, a začini, u dugom kontinuitetu jedna od najvažnijih roba sa univerzalnom vrednošću, među prvima su postali katalizator društvenih promena: zajedno sa novim ukusima, stizale su i ideje i prakse drugih kultura i kontinenata. Još od drugog milenijuma pre nove ere, začini poput cimeta sa Šri Lanke i kasija cimeta iz Kine izvoženi su sve do Arabijskog poluostrva i Iranske visoravni, a sa svakim karavanom kamila ili brodom koji je isplovio sa teretom dragocenosti na brodu, duž ove trase menjale su se i navike i upijale nove ideje.
Anglosaksonska reč za začin, spice, potiče od latinskog termina species, ili 'posebne robe', i odnosi se na predmet velike vrednosti, za razliku od običnih trgovačkih artikala, što je jasna ilustracija činjenice da su začini tokom nekoliko milenijuma zadržali reputaciju jedne od najskupocenijih roba na planeti. Začini su mogli da se gaje samo na tropskom Istoku, na jugu Kine, Indoneziji, kao i u južnoj Indiji i na Šri Lanki. Posebno su rasli na Molučkim ostrvima, lancu planinskih ostrva u Tihom okeanu između Sulavesija i Nove Gvineje poznatom i po imenu Ostrva začina. Neki začini, poput karanfilića i muskatnog oraščića, nisu rasli nigde drugde na svetu. Sva ta roba putovala je hiljadama kilometara, uglavnom sa Istoka na Zapad, prolazeći kroz ruke trgovaca u Persiji, Konstantinopolju, i preko velikih gradova-država kao što su Đenova i Venecija, stizala na vlastelinske dvorove i na trpeze sve snažnije trgovačke klase.
Renesansna glad za aromama Istoka
Srednjovekovne knjige recepata jedan su od najvažnijih izvora za proučavanje istorije začina, uz sve nesporazume i nejasnoće koje sa sobom nosi dešifrovanje običaja davno minulih vremena. Jedan od takvih nesporazuma verovatno je doveo do toga da istoričari gastronomije često veruju da su u Srednjem veku aristokrate „davile‟ jela u začinima, konzumirajući ih u količinama koje danas deluju nejestivo. A posredi je, verovatno, ništa drugo nego nerazumevanje šta je u srednjem veku značio pojam porcije: jedan obrok za biskupe i aristokrate najvišeg ranga na dvoru iberijskog kralja Petra III sadržavao je dovoljno hrane za šest ljudi, dok su obični vitezovi i sveštenici višeg ranga dobijali hranu za četvoro. Preciznije knjige recepata kao što je Libro di Cuccina anonimnog venecijanskog autora iz 14. veka, relativno su skromne sa preporukama o upotrebi začina, i čini se da su poštovale pravilo „jedan čovek, jedna porcija‟ koje nam omogućava da bolje razumemo hranu tog doba.
Što se vrste začina tiče, savremeni čovek jako bi se iznenadio hranom srednjovekovne Italije, služene u „boljim kućama‟: u njoj ne bi našao ni traga od povera cuccina favorita kao što su u osnovi besplatni divlji origano, majčina dušica, nana i bosiljak, i umesto toga bio bi ponuđen, na primer, piletinom ambrosino, jelom koje je očigledno inspirisano arapskim, „saracenskim‟ uticajima. Piletina je spravljana zajedno sa bademima, urmama, suvim šljivama, đumbirom, cimetom i šafranom, veoma nalik na savremenu marokansku kuhinju. I francuska knjiga Menagier de Paris, napisana otprilike u isto vreme kao i Libro di Cuccina, poziva kuvare – tačnije kuvarice, jer je knjiga bila namenjena odgoju budućih domaćica – da koriste začine izdašno, ali bez preterivanja.
Još jedna bitna kuvarska knjiga četrnaestog veka, koja se pripisuje kraljevskom kuvaru Tajevanu, pominje čak sedamnaest osnovnih začina, što je brojka koja se retko nalazi i u bolje opremljenim kućnim kuhinjama XXI veka, i donekle opravdava opasku istoričara Fernana Brodela da je srednjovekovna kuhinja bila „orgija začina‟. Ovaj spisak obuhvatao je većinu začina koji su dolazili u domove i palate Evropljana, od danas uobičajenih muskatnih oraščića i cimeta, preko nekadašnjih aristokratskih favorita čija poluzaboravljena imena zedoar (divlja kurkuma) i spikenard evociraju slike izgubljenih aromatskih pejsaža Srednjeg veka i rane Renesanse.
Nemačke knjige o kuvanju bile su još suzdržanije od venecijanskih sa svega nekoliko najvažnijih začina – cinici među gurmanima bi rekli da se nemačka kuhinja nije, dakle, mnogo izmenila tokom proteklih šest vekova – ali, kada se sve te knjige uporede, sličnosti je više nego razlika, i neki začini su popularni na nivou cele Zapadne Evrope. Među njima, ako se izuzme sveprisutni biber koji se, sudeći po tadašnjim kulinarskim knjigama, smatrao za nezaobilazan deo većine jela, đumbir je bio daleko najpopularniji, a šafran je odmah za njim, potcrtavajući potrebu za održavanjem snažnih trgovinskih veza sa Bliskim i Srednjim Istokom.
U potrazi za otkrićima i začinima
Ukratko – evropsko tržište Srednjeg veka bilo je toliko gladno orijentalnih aroma, boja i ukusa da se nije bežalo ni od jednog sredstva da se uspostavi žilava i probitačna mreža trgovinskih trasa sa Istokom. U vreme Doba otkrića koje je kulminiralo krajem petnaestog veka, promenile su se trgovinske i geopolitičke paradigme na način koji i danas oblikuje odnose na planeti: viševekovni monopoli Đenove i Venecije na trgovinu sa Azijom počeli su da se krune, a sile kao što su Španija i Portugalija tragale su za novim pomorskim putevima kojima su mogle da zaobiđu skupo i sve rizičnije poslovanje na mediteranskoj začinskoj trasi.
Nemoguće je preceniti značaj trgovine začina, i otkrivanja novih pomorskih puteva ka njihovim izvorištima, za vekove koji su usledili, počevši od 1497. godine kada je Vasko da Gama, sa malom flotilom od tri broda – Sao Gabriel, Sao Rafael i Berio – zaplovio, po rečima anonimnog hroničara njegovog velikog putovanja, „u potrazi za otkrićima i začinima‟.
Put od Evrope do Azije preko Rta Dobre nade, koji je Vasko da Gama utemeljio svojom velikom plovidbom, otvorio je neslućene mogućnosti za trgovinu začinima, a pomorske trase kao što je ona koja je vodila kroz Bengalski zaliv služile su kao mostovi za kulturnu i komercijalnu razmenu koja je kroz vekove imala presudan uticaj i na imperijalnu politiku evropskih sila, i na navike plemstva i građana, u sve većoj meri naviknutih na to da za trpezama doživljavaju iskustva vekovima rezervisana za pripadnike viših klasa. Španci su 1571. Godine otvorili prvu transpacifičku pomorsku trasu koja je povezivala Filipine i Meksiko, omogućivši uspešnu trgovinu začinima Azije i Novog sveta, a vekovima kasnije Holanđani su uspostavili direktne okeanske puteve od Rta Dobre nade do Indonezije, postavši i sami suverena sila u svetu začina
Raj miriše na začine
U imaginaciji srednjovekovnog čoveka, raj je bio neraskidivo povezan sa egzotičnim aromama istoka. Melegueta biber, biljka iz Zapadne Afrike u bliskom srodstvu sa kardmomom, do danas nosi ime „rajske bobice‟, a trinaestovekovni putopisac Sajer de Joanvil poetično je opisivao kako brodovi na Nilu nose teret „tog udaljenog sveta, đumbir, rabarbaru, sandalovinu i cimet... i priča se da sve to dolazi iz raja na Zemlji‟, u skladu sa legendom da je lahor oduvao te začine sa drveća u raju na Zemlji, i doneo ih do Nila, gde ih ribari prikupljaju svojim mrežama. Ova verovanja nisu bila nužno vezana za hrišćanstvo – i arapski i persijski izvori opisivali su onu stranu postojanja kao prostor ispunjen mirisima biljaka i zamamne hrane. Traganje za dalekim istočnim zemljama je od početka evropskog osvajanja Azije imalo, pored merkantilne, i teološku dimenziju, pa je tako i Vasko da Gama bio poslat na svoje putovanje ka Istoku kako bi našao mitsku zemlju Prezvitera Jovana, rajski vrt i oazu prave vere na paganskom tlu.
U imaginaciji srednjovekovnog čoveka, raj je bio neraskidivo povezan sa egzotičnim aromama istoka. Melegueta biber, biljka iz Zapadne Afrike u bliskom srodstvu sa kardmomom, do danas nosi ime „rajske bobice‟, a trinaestovekovni putopisac Sajer de Joanvil poetično je opisivao kako brodovi na Nilu nose teret „tog udaljenog sveta, đumbir, rabarbaru, sandalovinu i cimet... i priča se da sve to dolazi iz raja na Zemlji‟, u skladu sa legendom da je lahor oduvao te začine sa drveća u raju na Zemlji, i doneo ih do Nila, gde ih ribari prikupljaju svojim mrežama. Ova verovanja nisu bila nužno vezana za hrišćanstvo – i arapski i persijski izvori opisivali su onu stranu postojanja kao prostor ispunjen mirisima biljaka i zamamne hrane. Traganje za dalekim istočnim zemljama je od početka evropskog osvajanja Azije imalo, pored merkantilne, i teološku dimenziju, pa je tako i Vasko da Gama bio poslat na svoje putovanje ka Istoku kako bi našao mitsku zemlju Prezvitera Jovana, rajski vrt i oazu prave vere na paganskom tlu.
Savremene pomorske trase
Trgovina začinima iznenađujuće se malo promenila tokom poslednjih vekova. Neke od regija više ne uživaju nekadašnji monopolski položaj, kao Malabar u Indiji koji je nekada privlačio hiljade galija u potrazi za najboljim biberom na planeti. Najveći izvoznik bibera danas je Vijetnam, koga prate Indija, Indonezija i Brazil, i velike multinacionalne kompanije neprestano šalju svoje predstavnike na Daleki Istok kako bi tamošnje farmere podučavale savremenim agrotehnološkim rešenjima za uzgoj kvalitetnog bibera. Umesto da svoju robu prodaju lokalnim veletrgovcima ili kolosalnim kompanijama kao što je bila Holandska istočnoindijska kompanija, današnji farmeri svoju robu plasiraju preko javnosti malo poznatih ali vrlo uticajnih kompanija kao što je NedSpice iz Roterdama, grada koji važi za jedno od globalnih čvorišta trgovine začinima. Kao nekada u Veneciju, Amsterdam i Lisabon, i danas brodovi pristaju u roterdamsku luku, nakon mnogo kraćeg putovanja od nekadašnjih višemesečnih rizičnih prelazaka okeana, donoseći skupocene tovare pune rajskih mirisa koji, isto kao i u vreme kada su se zbog začina vodili ratovi i, uz ogromne rizike, trasirali novi trgovački putevi, predstavljaju način da se, uz bogatu trpezu, duhom putuje u daleke i egzotične predele naše planete.
