Ćevap kod Dekija

Da li je mesto koje se zove Ćevap kod Dekija uopšte restoran? Kiosk sa brzom hranom svakako nije, a postavkom i uslugom najbliži je bistrou. A bistroi su svakako restorani, i to oni u kojima bi trebalo da se jede dobro, jednostavno i pristupačno. Baš tako je kod Dekija, gde vas čekaju sređen, moderan i utegnut enterijer, bez jeftinog koketiranja sa „kafanskim“ – što prečesto viđamo na ovakvim mestima; udobna i senovita bašta; jasno profilisan jelovnik; jela poslužena u kvalitetnim, dobro dizajniranim posudama, bez besmislene dekoracije ružicama od šargarepe i sličnim stvarima; te mala, ali efikasna vinska karta... To je sve? Nikako!

Čak i da kod Dekija nema svega gore pobrojanog, on bi i dalje bio mesto u kome možete da pojedete jedan od najboljih roštilja u Srbiji. Zaštitni znak su mu, naravno, ćevapi. Pravo, odležalo, sazrelo i znalački začinjeno sočno juneće meso ispečeno na skari koja se loži ćumurom. Zatim savršeno sočni i mekani biftek koji se služi isečen na taljatu, i zbog koga bi trebalo da se postidi većina vlasnika onih groznih, kao kloniranih, lounge/gastro bar/restoran hibrida koji nisu odmakli dalje od gorgonzola i sosa od zelenog bibera, i čiji je biftek po pravilu žilava i bljutava grudva mesa udavljena pavlakom za kuvanje i dekorisana redukcijom balzamika.

Tu su i jedinstvene teleće krpice na kajmaku, jelo od tankih traka teletine kratko sotiranih na visokoj temperaturi. Dalje, tu su brizle, savršene u svojoj jednostavnosti, sveža teleća džigerica, ražnjići...Jedino čime nismo do kraja oduševljeni su kobasice. Jesu kvalitetne i stvarno domaće, ali stilski možda više pripadaju nekom drugom mestu. Tanke su i crvene, klasično roštiljske i kafanske i... dosadne. Mada, ovo je verovatno cepidlačenje.

Napokon, ono što nas je i nagnalo da baš sada pišemo o Dekiju, te da se kod njega vratimo nekoliko puta u poslednjih par nedelja, jeste njegova gurmanska pljeskavica, ultimativni roštiljski „piece of art“ i jelo koje slobodno može i na jelovnike fine dining restorana. Dakle, ista ona odležala junetina, obogaćena kockicama miročkog sira i zrele slanine od mangulice, te kolutićima sveže ljute papričice. Peče se samo u porciji za bar dvoje, od čak 600 grama mesa. Manju ne prave, jer, kako tvrde, samo u ovoj veličini mogu da je ispeku tako da ostane savršeno sočna.

Sveže salate, tople lepinje i druge prateće stvari ovde su podrazumevajuće dobre, a posebno je hvala vredna vinska karta, sa dobrim izborom srpskih vina i verovatno najpristupačnijim cenama u gradu.