17.06.2020.Razgovarao: Igor Luković
Zajednička ljubav prema vinu i prirodi
Intervju: Dejan Stanković, vinarija Virtus
Za samo sat i deset minuta i to skoro sve autoputem, od Beograda se stiže u vinariju Virtus. Ne prevelika, ali impresivna, moderna i skladna celina dinamične fasade, uklopljena je u zelenilo okolnih pitomih brda, najvećim delom pokrivenih vinogradima. Selo Viteževo, Požarevačko vinogorje, Mlavski rejon... Čak i dobrim poznavaocima vina, ovaj region malo znači. Ime Vinarije Virtus, pak, znači puno više, iako ta kuća postoji tek jednu deceniju. Njihov pino griđo jedan je od najpoznatijih u Srbiji, marselan takođe, a u poslednjih par godina sve bolje je pozicioniran i njihov prokupac, redovno visoko ocenjivan na međunarodnim takmičenjima. Pod Virtus etiketama prodaju se i traminac, beli sovinjon, pino noar, rose prokupac i dve Credo kupaže.
Dejan Stanković, jedan od vlasnika vinarije i njen pokretač, razgovara smireno, polako, promišljajući svaku rečenicu. U svakom slučaju, ostavlja utisak čoveka sigurnog u sebe, koji zna šta radi i šta govori. Već godinama, vodi preciznu analitiku nagrada koje je vinarija osvojila. Tu je ubedljiv niz Dekanterovih srebrnih medalja, pregršt zlatnih odličja sa ocenjivanja u Beču i takmičenja Mundus Vini, međutim, i pored toga što su jedna od najnagrađivanijih srpskih vinarija, stiče se utisak da su u Virtusu nekako previše stidljivi kada su osvojena priznanja u pitanju, odnosno, marketing uopšte.
- Često to preispitujemo, ali očigledno je takav naš senzibilitet, naša priroda i zato to ide kako ide. Čuo sam primedbe, kažu da su nam vina odlična, ali da nam fali karakter... To me je jednom malo i uvredilo i rekao sam, kako bih promenio temu, da mi baš tako želimo – kaže Stanković i dodaje:
- Što se tiče tih medalja i nagrada nažalost, upravo oni koje bi to trebalo najviše da se tiče, ugostitelji, menadžeri i somelijeri, veoma slabo to prate. Ipak, nekakva satisfakcija se pronalazi u poštovanju od strane kolega i jednog broja vinskih eksperata.
Da li vam priznanja pomažu na tržištu?
Ne pomažu naročito, ali i to će se promeniti. Istina, kada Bojan (Bojan Gluvajić, direktor prodaje i marketinga – prim.aut)i njegovi saradnici razgovaraju sa ljudima iz nekog restorana, imaju „keca u rukavu“ kada treba da prevagne da li će naš prokupac ući na vinsku kartu, jer mogu da pokažu rezultate sa poslednja tri Dekantera. Tako i sa ostalim etiketama.
Kako ste došli na ideju da baš u Mlavskom rejonu podignete vinariju? Iako poznat vinogradarski rejon, za sada ovde nema drugih većih vinarija...
Tražili smo više od godinu dana lokaciju od Subotice do Vranja. Kada je ovde privatizovan Voćno lozni rasadnik, značajna površina državne zemlje kojom je upravljala ta firma vraćena je državi, a zatim je država vratila zemlju starim vlasnicima. Međutim, te porodice, kao već treća generacija gastarbajtera, bez interesa za bilo šta u vezi sa zemljom, požurili su da nam je prodaju. Dakle, ovde su i davno pre nas bili vinogradi, a neki stari zasadi i sada mogu da se vide.
Pristupili smo veoma ozbiljno analizi svih geoklimatskih faktora, sondirali tlo i ubrzo zatim odlučili da krenemo u kupovinu, krčenje i čišćenje zemlje. Sećam se da sam rekao bratu: to je to! Završilo se tako što smo odmah na startu ukrupnili dvadeset i osam hektara.
Kako je uopšte došlo do ideje da sa partnerima uđete u posao sa vinom?
Većina nas je tada bila u ranim srednjim godinama, manje ili više ostvareni u svojim profesijama, sa rešenim egzistencijalnim pitanjima. Dilema je bila šta raditi sa viškom novaca, oročavati ih u bankama ili ulagati. Saznavši da država ozbiljno podstiče vinogradarstvo odlučili smo da sredstva uložimo u nešto daleko primamljivije i izazovnije od ulaganja u nekretnine ili nešto slično. Presudila je zajednička ljubav prema vinu i prirodi, a sećam se i da smo tada bili prilično uvereni da dosta znamo o vinima, da bismo ubrzo shvatili da je to znanje bilo veoma skromno.
Kako ste se birali sorte koje ćete saditi ? Imate i pino griđo, traminac, marselan, pino noar, prokupac...
Sortiment smo u početku birali srcem, po principu ko šta voli. Na primer, šardone niko od nas nije voleo i tako je on otpao. Tada nismo mnogo znali o zakonima ekonomije kada je u pitanju odnos sortimenta i površina pod zasadima i koliko je rentabilno previše ići u širinu. Ipak, postigli smo nekoliko efektnih tržišnih golova. Pre svega, kod marselana, zatim i kod pino griđa, prokupca i traminca. Iskustvo sa marselanom u vinogradu i vinariji je potpuno suprotno od onog sa pino noarom. Kiša ili sunce, marselan sve trpi. Jedne godine nam je prerodio zbog pogrešne procene, ali i taj marselan iz berbe 2016. dobio je 90 poena na Dekanteru.
Pino noar svi volimo, ali nisam baš siguran da bi ga ponovo sadili. Posle višemesečnih stresova u vinogradu, nakon berbe kada ga ostavimo na komini, Milorad Halavanja, naš direktor proizvodnje i glavni enolog, provodi noći u vinariji, jer mora da reaguje na svaka tri sata. Pored svega toga, daleko više nas brine tržišna pozicija pino noara u Srbiji. Bila bi velika greška očekivati da će se u skorije vreme to promeniti.
Što se tiče prokupca, slično sam mislio do 2017. godine i stalno preispitivao da li smo baš morali tim najtrnovitijim putem? Međutim, pokazalo se da ne možete na strano trište bez srpske autohtone sorte. Sećam se nekoliko sastanaka sa kupcima u Moskvi, Deseldorfu ili Amsterdamu i situacije da se sagovornici prosto dosađuju dok im predstavljaš sovinjon ili pino noar. Čekaju, sa poštovanjem, da završim i onda naglo živnu kada krenem da pričam o prokupcu! Konačno sam shvatio da je prokupac bio pravi izbor, sada kada smo posle dosta lutanja najzad sklopili pravu berbu 2017. godine. U tom smislu će nam i ići dalja strategija. Sa aspekta novih zasada, nama će prokupac, marselan, pino griđo i traminac biti jasan izbor, pored morave koju smo zasadili ove godine.
Kakvi su vam strateški planovi?
Podižemo nove zasade na oko pet hektara godišnje. Virtus će tako do 2024. godine imati 45 hektara vinograda. Nalazimo se u relativno ugodnoj poziciji da sa sadašnjih 50000 boca proizvedenih i prodatih isključivo od sopstvene sirovine, u narednih deset godina dođemo do 200.000 boca. Kod belih vina imamo problem sa nepovoljnom strukturom zasada, ali ove godine ćemo to konačno popraviti. Sa zalihama nemamo problem, bela vina nam uvek odu na vreme, a crvena iz 2017. godine su sada otišla u bocu. Idealno koračamo, iako smo i mi lutali, sa raznim eksperimentima. U tom smislu, Milorad i dalje ima potpunu slobodu, pa čak i izvesni luksuz da svom poslu enologa pristupa kao umetnik, poštujući naravno osnovne zakone ekonomije.
Kako vidiš trenutnu situaciju na domaćem tržištu i poziciju vinarije Virtus u odnosu na konkurenciju?
Nedavno sam nekim povodom iz glave nabrojao pedesetak vinarija u Srbiji koje prave solidna, dobra, veoma dobra i vrhunska vina. I sve ih je više! Da bi se održali na tržištu, neki od kolega su počeli da spuštaju cene na nivo o kome uopšte ne želim da razgovaram. Čak naprotiv, razmišljam da povećamo cene, jer po načinu proizvodnje i kvalitetu vina imamo pravo na taj luksuz.
Daću kao primer događaje u Beton hali. Mi smo 2016. dobili preporuku da spustimo cenu na nivo koji je bio uslov za ulazak u nekoliko restorana u Beton hali. Prihvatili smo preporuku i u periodu od dve godine prodali ozbiljne količine po cenama skoro na nivou cene koštanja, na ivici rentabilnosti. Međutim, nama je Beton hala donela mnogo u smislu reklame i popularnosti. Do danas imamo privatne kupce širom Evrope kojima dostavljamo vino jer su ga probali upravo tamo. Međutim, došao je trenutak kada su drugi ušli i ponudili vino po još nižoj ceni, pa su zatim usledila nova i nova sniženja. To za nas nije opcija i u toj trci svakako nećemo učestvovati.
Nedavno mi je jedan ugledni menadžer nekoliko renomiranih restorana u Beogradu govorio o svom vrhunskom fine dining konceptu koji je doneo sa Zapada. Pažljivo sam ga slušao, ali nikako nisam mogao da razumem kako se u takav koncept uklapa uparivanje hrane sa vinima od 300 dinara po boci. Pitam se šta će se dešavati sutra, odnosno da li će doći do raslojavanja među domaćim vinarijama, po cenama i kvalitetu.
Krajem prošle godine osnovan je nacionalni Savez vinara i vinogradara, usvojena je i nova strategija za razvoj. Kako posmatraš domaće vinarstvo u narednih deset godina?
Sama ideja da se tako nešto pokrene je odlična. Bilo je polemike oko toga zašto je za izradu strategije odabrana strana agencija pored naših stručnjaka i instituta, međutim mi sami do sada nismo uradili ništa konkretno. Ideja je sjajna i žao mi je što se kasni sa realizacijom. Prisustvovao sam sastancima i uverio se da su to oni radili vrlo temeljno. Bilo je interaktivnih radionica, na kojima su nam omogućavali da predlažemo novu rejonizaciju da se pojedinačno i u grupama izjašnjavamo o ključnim pitanjima srpskog vinogradarstva i vinarstva i sve su to ugradili u strategiju za desetogodišnji razvoj.
Na jednom od sastanaka Saveza, uglednik italijanski enolog i publicista Valter Filiputi iz Udina govorio je o tome da je naša vinska industrija onakva kakva je italijanska bila početkom sedamdesetih godina i naveo iskustva koja su od Italije napravila ono što je danas. E sad, ako je Italijanima bilo potrebno pedeset godina, mislim da mi to možemo uraditi za mnogo kraće vreme. U ovo sam čak uveren, jer naši geoklimatski uslovi, vinska tradicija na kojoj treba više insistirati i naše znanje nimalo ne zaostaju za razvijenim vinskim svetom. Mislim da bi dosledna primena ove strategije konačno dovela do značajnijeg rasta vinogradarskih površina. Ono što me brine je sve veći problem sa radnom snagom, ali i to se dodatnim merama može rešiti.
Vinarija Virtus poznata je po tome da funkcioniše gotovo kao akcionarsko društvo sa 11 članova, što je verovatno jedinstven slučaj u Srbiji. Kako to izgleda u praksi?
Ne možeš da opstaneš sa garažnom vinarijom, ako imaš visoke ciljeve. Za ozbiljnu vinariju se moraju obezbediti značajna sredstva. Nas četvorica smo to ubrzo shvatili i pozvali prijatelje da nam se pridruže. Njihov novac nam je omogućio da se razvijamo bez zaduživanja, a time smo smanjivali i sopstveni rizik. Na svu sreću dobro funkcionišemo, uz veliki stepen međusobnog poverenja i poštovanja. Bude malo „šumova“ tokom januara, kada kroz detaljan godišnji izveštaj za prethodnu godinu predlažem budžet i nove investicije za tekuću godinu. Svaki dinar u Virtusu je potrošen domaćinski uz velike mere opreza da se ne preinvestiramo. Prioriteti su naravno vinogradi i proizvodnja. Razumem i partnere koji bi da posle toliko godina stalnog ulaganja otvorimo i pitanje isplate dividendi, međutim razumeju i oni mene da o tome razgovaramo po završetku investicionog ciklusa. Jer kako isplatiti dividende u situaciji kada treba obezbediti nova sredstva za treći traktor ili povećanje proizvodnih kapaciteta? Niko od nas nije ušao u ovaj projekat da bi se obogatio i ovo je namenjeno našoj deci.
Dejan Stanković, jedan od vlasnika vinarije i njen pokretač, razgovara smireno, polako, promišljajući svaku rečenicu. U svakom slučaju, ostavlja utisak čoveka sigurnog u sebe, koji zna šta radi i šta govori. Već godinama, vodi preciznu analitiku nagrada koje je vinarija osvojila. Tu je ubedljiv niz Dekanterovih srebrnih medalja, pregršt zlatnih odličja sa ocenjivanja u Beču i takmičenja Mundus Vini, međutim, i pored toga što su jedna od najnagrađivanijih srpskih vinarija, stiče se utisak da su u Virtusu nekako previše stidljivi kada su osvojena priznanja u pitanju, odnosno, marketing uopšte.
- Često to preispitujemo, ali očigledno je takav naš senzibilitet, naša priroda i zato to ide kako ide. Čuo sam primedbe, kažu da su nam vina odlična, ali da nam fali karakter... To me je jednom malo i uvredilo i rekao sam, kako bih promenio temu, da mi baš tako želimo – kaže Stanković i dodaje:
- Što se tiče tih medalja i nagrada nažalost, upravo oni koje bi to trebalo najviše da se tiče, ugostitelji, menadžeri i somelijeri, veoma slabo to prate. Ipak, nekakva satisfakcija se pronalazi u poštovanju od strane kolega i jednog broja vinskih eksperata.
Da li vam priznanja pomažu na tržištu?
Ne pomažu naročito, ali i to će se promeniti. Istina, kada Bojan (Bojan Gluvajić, direktor prodaje i marketinga – prim.aut)i njegovi saradnici razgovaraju sa ljudima iz nekog restorana, imaju „keca u rukavu“ kada treba da prevagne da li će naš prokupac ući na vinsku kartu, jer mogu da pokažu rezultate sa poslednja tri Dekantera. Tako i sa ostalim etiketama.
Kako ste došli na ideju da baš u Mlavskom rejonu podignete vinariju? Iako poznat vinogradarski rejon, za sada ovde nema drugih većih vinarija...
Tražili smo više od godinu dana lokaciju od Subotice do Vranja. Kada je ovde privatizovan Voćno lozni rasadnik, značajna površina državne zemlje kojom je upravljala ta firma vraćena je državi, a zatim je država vratila zemlju starim vlasnicima. Međutim, te porodice, kao već treća generacija gastarbajtera, bez interesa za bilo šta u vezi sa zemljom, požurili su da nam je prodaju. Dakle, ovde su i davno pre nas bili vinogradi, a neki stari zasadi i sada mogu da se vide.
Pristupili smo veoma ozbiljno analizi svih geoklimatskih faktora, sondirali tlo i ubrzo zatim odlučili da krenemo u kupovinu, krčenje i čišćenje zemlje. Sećam se da sam rekao bratu: to je to! Završilo se tako što smo odmah na startu ukrupnili dvadeset i osam hektara.
Kako je uopšte došlo do ideje da sa partnerima uđete u posao sa vinom?
Većina nas je tada bila u ranim srednjim godinama, manje ili više ostvareni u svojim profesijama, sa rešenim egzistencijalnim pitanjima. Dilema je bila šta raditi sa viškom novaca, oročavati ih u bankama ili ulagati. Saznavši da država ozbiljno podstiče vinogradarstvo odlučili smo da sredstva uložimo u nešto daleko primamljivije i izazovnije od ulaganja u nekretnine ili nešto slično. Presudila je zajednička ljubav prema vinu i prirodi, a sećam se i da smo tada bili prilično uvereni da dosta znamo o vinima, da bismo ubrzo shvatili da je to znanje bilo veoma skromno.
RAZVOJ VINSKOG TURIZMA
Želimo da podignemo vinski turizam na viši nivo – kaže Stanković. - Već sada imamo pet degustacionih sala i možemo da u svakom momentu primimo nekoliko grupa, da tu bude stotinak gostiju koji jedni drugima ne smetaju. Nismo daleko od Beograda, a ovde su u blizini Manasija, Ravanica, Koporin, Viminacijum... Ovde je do sada prošlo preko 5000 ljudi, uglavnom nekog finog sveta koji želi da proba nešto dobro i provede prijatnih par sati. U planu je i restoran i ozbiljnija gastronomska priča, a do tada koristimo ketering usluge restorana iz Svilajnca koji to sjajno radi. Takođe, od ove godine smo sa novim sadržajima, postali prva family friendly vinarija, u koju će ljudi rado dolaziti i sa decom.
Želimo da podignemo vinski turizam na viši nivo – kaže Stanković. - Već sada imamo pet degustacionih sala i možemo da u svakom momentu primimo nekoliko grupa, da tu bude stotinak gostiju koji jedni drugima ne smetaju. Nismo daleko od Beograda, a ovde su u blizini Manasija, Ravanica, Koporin, Viminacijum... Ovde je do sada prošlo preko 5000 ljudi, uglavnom nekog finog sveta koji želi da proba nešto dobro i provede prijatnih par sati. U planu je i restoran i ozbiljnija gastronomska priča, a do tada koristimo ketering usluge restorana iz Svilajnca koji to sjajno radi. Takođe, od ove godine smo sa novim sadržajima, postali prva family friendly vinarija, u koju će ljudi rado dolaziti i sa decom.
Kako ste se birali sorte koje ćete saditi ? Imate i pino griđo, traminac, marselan, pino noar, prokupac...
Sortiment smo u početku birali srcem, po principu ko šta voli. Na primer, šardone niko od nas nije voleo i tako je on otpao. Tada nismo mnogo znali o zakonima ekonomije kada je u pitanju odnos sortimenta i površina pod zasadima i koliko je rentabilno previše ići u širinu. Ipak, postigli smo nekoliko efektnih tržišnih golova. Pre svega, kod marselana, zatim i kod pino griđa, prokupca i traminca. Iskustvo sa marselanom u vinogradu i vinariji je potpuno suprotno od onog sa pino noarom. Kiša ili sunce, marselan sve trpi. Jedne godine nam je prerodio zbog pogrešne procene, ali i taj marselan iz berbe 2016. dobio je 90 poena na Dekanteru.
Pino noar svi volimo, ali nisam baš siguran da bi ga ponovo sadili. Posle višemesečnih stresova u vinogradu, nakon berbe kada ga ostavimo na komini, Milorad Halavanja, naš direktor proizvodnje i glavni enolog, provodi noći u vinariji, jer mora da reaguje na svaka tri sata. Pored svega toga, daleko više nas brine tržišna pozicija pino noara u Srbiji. Bila bi velika greška očekivati da će se u skorije vreme to promeniti.
Što se tiče prokupca, slično sam mislio do 2017. godine i stalno preispitivao da li smo baš morali tim najtrnovitijim putem? Međutim, pokazalo se da ne možete na strano trište bez srpske autohtone sorte. Sećam se nekoliko sastanaka sa kupcima u Moskvi, Deseldorfu ili Amsterdamu i situacije da se sagovornici prosto dosađuju dok im predstavljaš sovinjon ili pino noar. Čekaju, sa poštovanjem, da završim i onda naglo živnu kada krenem da pričam o prokupcu! Konačno sam shvatio da je prokupac bio pravi izbor, sada kada smo posle dosta lutanja najzad sklopili pravu berbu 2017. godine. U tom smislu će nam i ići dalja strategija. Sa aspekta novih zasada, nama će prokupac, marselan, pino griđo i traminac biti jasan izbor, pored morave koju smo zasadili ove godine.
Kakvi su vam strateški planovi?
Podižemo nove zasade na oko pet hektara godišnje. Virtus će tako do 2024. godine imati 45 hektara vinograda. Nalazimo se u relativno ugodnoj poziciji da sa sadašnjih 50000 boca proizvedenih i prodatih isključivo od sopstvene sirovine, u narednih deset godina dođemo do 200.000 boca. Kod belih vina imamo problem sa nepovoljnom strukturom zasada, ali ove godine ćemo to konačno popraviti. Sa zalihama nemamo problem, bela vina nam uvek odu na vreme, a crvena iz 2017. godine su sada otišla u bocu. Idealno koračamo, iako smo i mi lutali, sa raznim eksperimentima. U tom smislu, Milorad i dalje ima potpunu slobodu, pa čak i izvesni luksuz da svom poslu enologa pristupa kao umetnik, poštujući naravno osnovne zakone ekonomije.
Kako vidiš trenutnu situaciju na domaćem tržištu i poziciju vinarije Virtus u odnosu na konkurenciju?
Nedavno sam nekim povodom iz glave nabrojao pedesetak vinarija u Srbiji koje prave solidna, dobra, veoma dobra i vrhunska vina. I sve ih je više! Da bi se održali na tržištu, neki od kolega su počeli da spuštaju cene na nivo o kome uopšte ne želim da razgovaram. Čak naprotiv, razmišljam da povećamo cene, jer po načinu proizvodnje i kvalitetu vina imamo pravo na taj luksuz.
Daću kao primer događaje u Beton hali. Mi smo 2016. dobili preporuku da spustimo cenu na nivo koji je bio uslov za ulazak u nekoliko restorana u Beton hali. Prihvatili smo preporuku i u periodu od dve godine prodali ozbiljne količine po cenama skoro na nivou cene koštanja, na ivici rentabilnosti. Međutim, nama je Beton hala donela mnogo u smislu reklame i popularnosti. Do danas imamo privatne kupce širom Evrope kojima dostavljamo vino jer su ga probali upravo tamo. Međutim, došao je trenutak kada su drugi ušli i ponudili vino po još nižoj ceni, pa su zatim usledila nova i nova sniženja. To za nas nije opcija i u toj trci svakako nećemo učestvovati.
Nedavno mi je jedan ugledni menadžer nekoliko renomiranih restorana u Beogradu govorio o svom vrhunskom fine dining konceptu koji je doneo sa Zapada. Pažljivo sam ga slušao, ali nikako nisam mogao da razumem kako se u takav koncept uklapa uparivanje hrane sa vinima od 300 dinara po boci. Pitam se šta će se dešavati sutra, odnosno da li će doći do raslojavanja među domaćim vinarijama, po cenama i kvalitetu.
Krajem prošle godine osnovan je nacionalni Savez vinara i vinogradara, usvojena je i nova strategija za razvoj. Kako posmatraš domaće vinarstvo u narednih deset godina?
Sama ideja da se tako nešto pokrene je odlična. Bilo je polemike oko toga zašto je za izradu strategije odabrana strana agencija pored naših stručnjaka i instituta, međutim mi sami do sada nismo uradili ništa konkretno. Ideja je sjajna i žao mi je što se kasni sa realizacijom. Prisustvovao sam sastancima i uverio se da su to oni radili vrlo temeljno. Bilo je interaktivnih radionica, na kojima su nam omogućavali da predlažemo novu rejonizaciju da se pojedinačno i u grupama izjašnjavamo o ključnim pitanjima srpskog vinogradarstva i vinarstva i sve su to ugradili u strategiju za desetogodišnji razvoj.
Na jednom od sastanaka Saveza, uglednik italijanski enolog i publicista Valter Filiputi iz Udina govorio je o tome da je naša vinska industrija onakva kakva je italijanska bila početkom sedamdesetih godina i naveo iskustva koja su od Italije napravila ono što je danas. E sad, ako je Italijanima bilo potrebno pedeset godina, mislim da mi to možemo uraditi za mnogo kraće vreme. U ovo sam čak uveren, jer naši geoklimatski uslovi, vinska tradicija na kojoj treba više insistirati i naše znanje nimalo ne zaostaju za razvijenim vinskim svetom. Mislim da bi dosledna primena ove strategije konačno dovela do značajnijeg rasta vinogradarskih površina. Ono što me brine je sve veći problem sa radnom snagom, ali i to se dodatnim merama može rešiti.
Vinarija Virtus poznata je po tome da funkcioniše gotovo kao akcionarsko društvo sa 11 članova, što je verovatno jedinstven slučaj u Srbiji. Kako to izgleda u praksi?
Ne možeš da opstaneš sa garažnom vinarijom, ako imaš visoke ciljeve. Za ozbiljnu vinariju se moraju obezbediti značajna sredstva. Nas četvorica smo to ubrzo shvatili i pozvali prijatelje da nam se pridruže. Njihov novac nam je omogućio da se razvijamo bez zaduživanja, a time smo smanjivali i sopstveni rizik. Na svu sreću dobro funkcionišemo, uz veliki stepen međusobnog poverenja i poštovanja. Bude malo „šumova“ tokom januara, kada kroz detaljan godišnji izveštaj za prethodnu godinu predlažem budžet i nove investicije za tekuću godinu. Svaki dinar u Virtusu je potrošen domaćinski uz velike mere opreza da se ne preinvestiramo. Prioriteti su naravno vinogradi i proizvodnja. Razumem i partnere koji bi da posle toliko godina stalnog ulaganja otvorimo i pitanje isplate dividendi, međutim razumeju i oni mene da o tome razgovaramo po završetku investicionog ciklusa. Jer kako isplatiti dividende u situaciji kada treba obezbediti nova sredstva za treći traktor ili povećanje proizvodnih kapaciteta? Niko od nas nije ušao u ovaj projekat da bi se obogatio i ovo je namenjeno našoj deci.
Šta stranci vole?
Izbegavamo da se ovde obavljaju žurke svadbarskog tipa, ali ne nailazimo baš na razumevanje, posebno okoline. Većina naših gostiju želi da nakon degustacije i ruča, pa smo jedva nekako popustili da se služi pečenje. Bude nekad i harmonike i kontrabas ali ne dominantno, jer se radi se o posebnim aranžmanima koji nisu deo vinskog turizma.
Vodio sam nedavno zanimljiv razgovor sa lokalnim funkcionerom koji nam povremeno dovodi u goste svoje poslovne partnere. Satima me je ubeđivao kako vinski turizam poput onog u Italiji i Francuskoj nije dobar put za nas, jer po njemu „stranci u Srbiji mnogo više vole dobar zalogaj i društvo lepih žena nego vrtenje čaša“. Praktično me je uveravao da smo promašili temu, pa sam u jednom momentu kao ljubazan domaćin morao da mu kažem: "Vidi, ovaj svinjac na stolu je sada izvanredno dozvoljen zato što su bili važni gosti i prijatelji. Mi to, čoveče, ne želimo, nismo zato pravili vinariju".
Izbegavamo da se ovde obavljaju žurke svadbarskog tipa, ali ne nailazimo baš na razumevanje, posebno okoline. Većina naših gostiju želi da nakon degustacije i ruča, pa smo jedva nekako popustili da se služi pečenje. Bude nekad i harmonike i kontrabas ali ne dominantno, jer se radi se o posebnim aranžmanima koji nisu deo vinskog turizma.
Vodio sam nedavno zanimljiv razgovor sa lokalnim funkcionerom koji nam povremeno dovodi u goste svoje poslovne partnere. Satima me je ubeđivao kako vinski turizam poput onog u Italiji i Francuskoj nije dobar put za nas, jer po njemu „stranci u Srbiji mnogo više vole dobar zalogaj i društvo lepih žena nego vrtenje čaša“. Praktično me je uveravao da smo promašili temu, pa sam u jednom momentu kao ljubazan domaćin morao da mu kažem: "Vidi, ovaj svinjac na stolu je sada izvanredno dozvoljen zato što su bili važni gosti i prijatelji. Mi to, čoveče, ne želimo, nismo zato pravili vinariju".
