27.02.2024.Piše: Nenad Kostić
Vlada Divljan bio je idol mog detinjstva
Pet pitanja za Ivicu Matoševića, vinara
Veliki istarski vinar Ivica Matošević, jedan od utemeljivača savremene hrvatske vinske scene, nedavno je u Beogradu, u okviru Grand Tasting-a u hotelu Metropol Palace, predstavio svoju ograničenu, kolekcionarsku liniju vina pod nazivom Živjelo prijateljstvo, tribute to Vlada Divljan, Matošević special edition, posvećenu njegovom dobrom prijatelju, muzičaru Vladi Divljanu, koji nas je napustio 2015. godine. Linija se sastoji od vina Alba Antiqua 2018, Grimalda bijelo 2019 i 2020, kao i Grimalda crno iz berbi 2018, 2019. i 2020.
Od posebno dizajniranih etiketa koje na dirljiv način asociraju na muzički opus Vlade Divljana, do činjenice da je u prodaju pušteno samo sto kutija sa šest boca i da je sva zarada utrošena za nabavku opreme za jednu muzičku laboratoriju iz Rovinja, sve u vezi sa ovim poduhvatom govori da je on, kako kaže Matošević, u potpunosti posvećen druženju i prijateljstvu. A to druženje ušlo je u legendu: tokom decenije i po, u svojoj vinariji Matošević je tokom leta priređivao nezaboravne zabave u kojima su se vino i muzika prožimali na najlepši način. O Divljanu, ali i o istarskim i srpskim vinskim temama, Ivica Matošević govori u kratkom intervjuu za Vino & Fino.
Kako ste upoznali Vladu Divljana?
Divljan je 1998 godine, kada se vratio iz Australije, počeo da živi u Beču. Godinu dana kasnije je došao kod mene u podrum, i ja sam upoznao idola svog detinjstva. Bio sam početnik a on je već voleo moja vina. Te godine sam dobio nagradu za najbolje hrvatsko vino pa je bilo malo više buke oko toga, ali sve je to bilo u nekom povoju. Kliknuli smo i to je bilo poprilično iskreno, jer da nije, ne bi trajalo petnaest godina. Svakog prvog vikenda u avgustu pravio sam feštu kod mene u vinariji. Tu je bio i Jura Novoselić iz grupe Film, a izređalo se i mnogo drugih muzičara, ali to sve nije odlazilo u javnost, čuvali smo ta naša veselja. Jutro nakon toga smo zvali telefonom jedni druge, i pitao sam ljude da li je samo meni bilo dobro ili je svima bilo dobro. To je preraslo u tradiciju. Kasnije je Vlada oboleo. Umro je 2015. godine, a samo godinu dana pre toga je svirao na fešti kod mene. Kada bi se Vlada malo "ženirao" i govorio da mu se ne svira, ja bih ponekad uzeo gitaru i svirao njegove stvari, dok mi ne kažu, kako bi Dalmatinci to rekli, "da vratim dite majci". On je jedna od osoba koja su mi zaista mnogo značile u životu. Bio je nešto posebno, i mi to negujemo. A upoznao sam i mnogo Beograđana koji su dolazili kod mene i tražili taj set vina. Inače, imao sam šesnaest godina kada je izašao Paket aranžman, u svoje formativno doba bio sam na Idolima, Električnom orgazmu, Šarlo akrobati....
Detalj sa jednog od druženja u vinariji Matošević
Kakva je vina Divljan najviše voleo?
Najviše je voleo malvazije koje su odležavale u akaciji, to jest u bagremu. Mi imamo jednu takvu etiketu. To je pitka, sveža i elegantna malvazija. Ali, pili smo šta smo imali. Vlada je, inače, bio u svetu vina, on je u Australiji radio u jednom wine shop-u, tako da je on pri našem prvom susretu već nešto znao o vinu.
Istra je tokom poslednjih decenija napravila vinsko čudo. Koji je njen recept za uspeh?
Ključna receptura je da proniknemo u svoje vrednosti i da vidimo u čemu smo dobri a u čemu nismo. Prva reč koja mi pada na pamet je autentičnost. Drugo, mislim da je Istra u tom procesu imala sreću zbog mentaliteta i temperamenta. Mi Istrani smo mekani ljudi. Ego tripa ima puno, on je neodvojiv od svakog od nas pojedinačno, ali da bi stvorio imidž teritorije, moraš biti sposoban da igraš u timu. Mi smo uspeli da postavimo priču tako što smo svi zajedno igrali pod zastavom Vinistre. Dvanarest godina sam vodio Vinistru u njeno doba formacije. Bili smo brži od svih drugih u Hrvatskoj, a ja sam, kao gradsko dete i kulturnjak u osnovi, bio bolji od drugih u komunikaciji. Moje kolege vinari su autentični, pravi majstori svog zanata, ali ja sam u ovom segmentu primio više. Postoji poverenje među nama. Ono što je možda presudilo je to što smo imali sinergiju sa lokalnom vlašću koja je u nama videla manekene jedne, grubo je reći, ideologije – ili možda identiteta. Istarska malvazija je autentični proizvod Istre, ali pre dvadeset i pet-trideset godina, kada smo počinjali, ona nije bila sinonim za Istru i za to su bile potrebne decenije kontinuiranog rada. Sinergija sa vlašću je omogućavala da ne pravimo dva koraka napred pa jedan nazad. Mogli smo da igramo napred bez straha i osvrtanja iza leđa. A mi smo jedna šarmantna vinska teritorija, i našu recepturu su kasnije preuzeli i proizvođači maslinovog ulja. Gastronomija je jahala na tom talasu finih vina i finog ulja. Sve te lepe stvari su odrastale pod kapom Vinistre. To je bio godišnji skup na kome smo mi, drčni, dolazili da pokaženo kako ćemo šarmirati sve druge, i taj deo rivaliteta i želje za napretkom je svake godine podizao standarde kvaliteta. Našu Pepeljugu, malvaziju, od nečeg što nije bio standardizovani proizvod korak po korak smo tesali i videli u kom pravcu daje najbolju stilistiku i rezultate. Zvali smo velike majstore iz inostranstva – Oza Klarka, Stivena Sparijera..Odlazili smo tamo da nam njihovi gastro kritičari komentarišu u kom pravcu se malvazija može upotrebiti u gastronomiji...To je bio jedan miks svega, gde je turizam bio možda jedna karika koja je prednost Istre u odnosu na druge regije. Mi smo mogli da se zaje..vamo, da pravimo vina i da eksperimentišemo.
Linija vina "Živjelo prijateljstvo"
Kako vidite srpsku vinsku scenu?
Ona fermentiše i brzo odrasta. U toku je jedno uzbudljivo vreme u kojoj se afirmišu najbolji igrači, to jest autentične lokalne sorte koje dobijaju kredibilitet na široj sceni. Ne govorim to iz perspektive Beograda, već pričam šta vidim ja iz Istre. Priče u prokupcu, grašcu, jako su dobro pogođene. Šta to znači u volumenima? Vi ste velika zemlja koja sigurno može da proguta proizvodnju koju vi imate. I Beograd je veliki grad, polovina celog tog biznisa. Nema neke strašne mudrosti, to je posao i treba ga zajednički odraditi. Ono što vidim kao vrednost za srpsku scenu je podrška vlasti. Ali, ono što je važno jeste da imate verodostojan proizvod, a vina koja degustiram iz Srbije zaista su po svetskom standardu.
Zbog čega je lokalitet Grimalda, sa koga dolaze vaša vina, tako poseban?
- Po bazi svog obrazovanja ja sam pejzažni arhitekta, i zaljubio sam se u Grimaldu na prvi pogled, i pre nego što sam znao koliko vredi. To je bio jedan od razloga, a drugi je bio to što sam slušao priče o tome šta je nekad tamo bilo. Ljudi u okolini komentarisali su: "Znaš, tamo su nekada bili vinogradi sa najboljim grožđem". Potom sam doktorirao u oblasti poznavanja ekosistema, i ušao sam u filozofiju teroara, tako da sam taj deo prošao i sa naučne strane. Kupio sam vinograde koji su nekada bili posađeni, pročistio vegetaciju, napravili smo terase, omogućili pristup mehanizaciji, i sada je to 10-12 hektara nečeg što je briljantno i ima već dvadesetak godina života i pokazuje moderan karakter. Imao sam sreće da se sve to obistinilo. Mi ne igramo "na mišiće" već balansiramo pre svega eleganciju, pitkost, sočnost kao moderne karakteristike vina. Malolaktiku izbegavamo – ne možemo uvek, ali da je ima što manje. Sa te strane, Grimalda se pokazala odlično, to su vina koja se prodaju na svim kontinentima, koja traju...Imamo vina stara petnaest godina koja su u fantastičnoj formi.
Za Istru je, inače, Oz Klark rekao da je nakon desne obale u Bordou, najbolji svetski teroar za merloe. Mi ne pravimo džemaste merloe, idemo na svežinu, na note višnje, i nemamo ideju da drvo napucava aromu. To nisu vina koja će pobeđivati na ocenjivanjima, jer tamo treba u prvih pet sekundi impresionirati intenzitetom mirisa, da vina imaju mekoću, podatnost...Ovo nisu takva vina, kod njih kamen odozdo struže. A pitka su, ne idu preko 13 posto alkohola. Nisam od početka imao ideju da pravim takva vina, ali sam pratio šta mi šalje teritorija, koje su to poruke, kakvo je to grožđe. Imamo "haj tek" pomoću koga budno snimamo momente stresa grožđa, svuda imamo sisteme za navodnjavanje i možemo da na dnevnom nivou pomognemo da se postigne još jedan poen u vinogradu. Tako veliki frajeri rade napolju, pa smo rekli sebi "zašto ne bi i mi"!
Od posebno dizajniranih etiketa koje na dirljiv način asociraju na muzički opus Vlade Divljana, do činjenice da je u prodaju pušteno samo sto kutija sa šest boca i da je sva zarada utrošena za nabavku opreme za jednu muzičku laboratoriju iz Rovinja, sve u vezi sa ovim poduhvatom govori da je on, kako kaže Matošević, u potpunosti posvećen druženju i prijateljstvu. A to druženje ušlo je u legendu: tokom decenije i po, u svojoj vinariji Matošević je tokom leta priređivao nezaboravne zabave u kojima su se vino i muzika prožimali na najlepši način. O Divljanu, ali i o istarskim i srpskim vinskim temama, Ivica Matošević govori u kratkom intervjuu za Vino & Fino.
Kako ste upoznali Vladu Divljana?
Divljan je 1998 godine, kada se vratio iz Australije, počeo da živi u Beču. Godinu dana kasnije je došao kod mene u podrum, i ja sam upoznao idola svog detinjstva. Bio sam početnik a on je već voleo moja vina. Te godine sam dobio nagradu za najbolje hrvatsko vino pa je bilo malo više buke oko toga, ali sve je to bilo u nekom povoju. Kliknuli smo i to je bilo poprilično iskreno, jer da nije, ne bi trajalo petnaest godina. Svakog prvog vikenda u avgustu pravio sam feštu kod mene u vinariji. Tu je bio i Jura Novoselić iz grupe Film, a izređalo se i mnogo drugih muzičara, ali to sve nije odlazilo u javnost, čuvali smo ta naša veselja. Jutro nakon toga smo zvali telefonom jedni druge, i pitao sam ljude da li je samo meni bilo dobro ili je svima bilo dobro. To je preraslo u tradiciju. Kasnije je Vlada oboleo. Umro je 2015. godine, a samo godinu dana pre toga je svirao na fešti kod mene. Kada bi se Vlada malo "ženirao" i govorio da mu se ne svira, ja bih ponekad uzeo gitaru i svirao njegove stvari, dok mi ne kažu, kako bi Dalmatinci to rekli, "da vratim dite majci". On je jedna od osoba koja su mi zaista mnogo značile u životu. Bio je nešto posebno, i mi to negujemo. A upoznao sam i mnogo Beograđana koji su dolazili kod mene i tražili taj set vina. Inače, imao sam šesnaest godina kada je izašao Paket aranžman, u svoje formativno doba bio sam na Idolima, Električnom orgazmu, Šarlo akrobati....
Detalj sa jednog od druženja u vinariji MatoševićKakva je vina Divljan najviše voleo?
Najviše je voleo malvazije koje su odležavale u akaciji, to jest u bagremu. Mi imamo jednu takvu etiketu. To je pitka, sveža i elegantna malvazija. Ali, pili smo šta smo imali. Vlada je, inače, bio u svetu vina, on je u Australiji radio u jednom wine shop-u, tako da je on pri našem prvom susretu već nešto znao o vinu.
Istra je tokom poslednjih decenija napravila vinsko čudo. Koji je njen recept za uspeh?
Ključna receptura je da proniknemo u svoje vrednosti i da vidimo u čemu smo dobri a u čemu nismo. Prva reč koja mi pada na pamet je autentičnost. Drugo, mislim da je Istra u tom procesu imala sreću zbog mentaliteta i temperamenta. Mi Istrani smo mekani ljudi. Ego tripa ima puno, on je neodvojiv od svakog od nas pojedinačno, ali da bi stvorio imidž teritorije, moraš biti sposoban da igraš u timu. Mi smo uspeli da postavimo priču tako što smo svi zajedno igrali pod zastavom Vinistre. Dvanarest godina sam vodio Vinistru u njeno doba formacije. Bili smo brži od svih drugih u Hrvatskoj, a ja sam, kao gradsko dete i kulturnjak u osnovi, bio bolji od drugih u komunikaciji. Moje kolege vinari su autentični, pravi majstori svog zanata, ali ja sam u ovom segmentu primio više. Postoji poverenje među nama. Ono što je možda presudilo je to što smo imali sinergiju sa lokalnom vlašću koja je u nama videla manekene jedne, grubo je reći, ideologije – ili možda identiteta. Istarska malvazija je autentični proizvod Istre, ali pre dvadeset i pet-trideset godina, kada smo počinjali, ona nije bila sinonim za Istru i za to su bile potrebne decenije kontinuiranog rada. Sinergija sa vlašću je omogućavala da ne pravimo dva koraka napred pa jedan nazad. Mogli smo da igramo napred bez straha i osvrtanja iza leđa. A mi smo jedna šarmantna vinska teritorija, i našu recepturu su kasnije preuzeli i proizvođači maslinovog ulja. Gastronomija je jahala na tom talasu finih vina i finog ulja. Sve te lepe stvari su odrastale pod kapom Vinistre. To je bio godišnji skup na kome smo mi, drčni, dolazili da pokaženo kako ćemo šarmirati sve druge, i taj deo rivaliteta i želje za napretkom je svake godine podizao standarde kvaliteta. Našu Pepeljugu, malvaziju, od nečeg što nije bio standardizovani proizvod korak po korak smo tesali i videli u kom pravcu daje najbolju stilistiku i rezultate. Zvali smo velike majstore iz inostranstva – Oza Klarka, Stivena Sparijera..Odlazili smo tamo da nam njihovi gastro kritičari komentarišu u kom pravcu se malvazija može upotrebiti u gastronomiji...To je bio jedan miks svega, gde je turizam bio možda jedna karika koja je prednost Istre u odnosu na druge regije. Mi smo mogli da se zaje..vamo, da pravimo vina i da eksperimentišemo.
Linija vina "Živjelo prijateljstvo"
Kako vidite srpsku vinsku scenu?
Ona fermentiše i brzo odrasta. U toku je jedno uzbudljivo vreme u kojoj se afirmišu najbolji igrači, to jest autentične lokalne sorte koje dobijaju kredibilitet na široj sceni. Ne govorim to iz perspektive Beograda, već pričam šta vidim ja iz Istre. Priče u prokupcu, grašcu, jako su dobro pogođene. Šta to znači u volumenima? Vi ste velika zemlja koja sigurno može da proguta proizvodnju koju vi imate. I Beograd je veliki grad, polovina celog tog biznisa. Nema neke strašne mudrosti, to je posao i treba ga zajednički odraditi. Ono što vidim kao vrednost za srpsku scenu je podrška vlasti. Ali, ono što je važno jeste da imate verodostojan proizvod, a vina koja degustiram iz Srbije zaista su po svetskom standardu.
Zbog čega je lokalitet Grimalda, sa koga dolaze vaša vina, tako poseban?
- Po bazi svog obrazovanja ja sam pejzažni arhitekta, i zaljubio sam se u Grimaldu na prvi pogled, i pre nego što sam znao koliko vredi. To je bio jedan od razloga, a drugi je bio to što sam slušao priče o tome šta je nekad tamo bilo. Ljudi u okolini komentarisali su: "Znaš, tamo su nekada bili vinogradi sa najboljim grožđem". Potom sam doktorirao u oblasti poznavanja ekosistema, i ušao sam u filozofiju teroara, tako da sam taj deo prošao i sa naučne strane. Kupio sam vinograde koji su nekada bili posađeni, pročistio vegetaciju, napravili smo terase, omogućili pristup mehanizaciji, i sada je to 10-12 hektara nečeg što je briljantno i ima već dvadesetak godina života i pokazuje moderan karakter. Imao sam sreće da se sve to obistinilo. Mi ne igramo "na mišiće" već balansiramo pre svega eleganciju, pitkost, sočnost kao moderne karakteristike vina. Malolaktiku izbegavamo – ne možemo uvek, ali da je ima što manje. Sa te strane, Grimalda se pokazala odlično, to su vina koja se prodaju na svim kontinentima, koja traju...Imamo vina stara petnaest godina koja su u fantastičnoj formi.
Za Istru je, inače, Oz Klark rekao da je nakon desne obale u Bordou, najbolji svetski teroar za merloe. Mi ne pravimo džemaste merloe, idemo na svežinu, na note višnje, i nemamo ideju da drvo napucava aromu. To nisu vina koja će pobeđivati na ocenjivanjima, jer tamo treba u prvih pet sekundi impresionirati intenzitetom mirisa, da vina imaju mekoću, podatnost...Ovo nisu takva vina, kod njih kamen odozdo struže. A pitka su, ne idu preko 13 posto alkohola. Nisam od početka imao ideju da pravim takva vina, ali sam pratio šta mi šalje teritorija, koje su to poruke, kakvo je to grožđe. Imamo "haj tek" pomoću koga budno snimamo momente stresa grožđa, svuda imamo sisteme za navodnjavanje i možemo da na dnevnom nivou pomognemo da se postigne još jedan poen u vinogradu. Tako veliki frajeri rade napolju, pa smo rekli sebi "zašto ne bi i mi"!
