26.12.2019.Piše: Igor Luković
STRATEGIJA OBEĆAVA VELIKE REZULTATE
Svih ovih godina imao sam viziju razvoja i zamišljao taj dan kada će u jedan stroj stati i vinari i vinogradari i sve prateće delatnosti, govori poznati vinar Božidar Aleksandrović
Naredna godina, sudeći po najavama, trebalo bi da bude istorijska prekretnica za domaće vinarstvo. Srbija u 2020. godinu ulazi sa novom strategijom razvoja vinskog sektora, iza čije izrade stoji nekoliko ministarstava, a u proces je uključena i međunarodna konsultantska kuća Horwath HTL. Ipak, ključna institucija u planiranju, izradi i realizaciji Strategije je nedavno formirani Savez vinogradara i vinara Srbije, krovna organizacija osnovana od strane dvanaest regionalnih vinarskih udruženja koja su do sada ušla u program zaštite geografskog porekla. Na mesto prvog predsednika Saveza izabran je Božidar Aleksandrović, jedan od najpoznatijih srpskih vinara i rodonačelnik obnove vinske industrije u Srbiji.
U razgovoru za Vino & Fino, o osnivanju Saveza i inicijativi za izradu Strategije, Aleksandrović kaže:
- Čitava priča nastala je spontano. Rodila se ideja da se osnuje savez regionalnih vinarskih udruženja, kao krovna institucija koja bi bila nosilac daljih poteza u vezi sa razvojem vinogradarstva i vinarstva u Srbiji. Dobili smo podršku od resornih ministarstava finansija i poljoprivrede i odlučeno je da Savez bude institucija koja će direktno komunicirati sa njima, sa ciljem da se kao krajnji rezultat napravi strategija koja će obuhvatiti razvoj vinogradarstva, vinarstva, vinskih regija i vinskog turizma radi promocije srpskih vina u zemlji i inostranstvu. Za taj posao je angažovana američka firma Horwath HTL koja već ima iskustvo u izradi strategija iz različitih oblasti. Odmah na početku uključeni su vinogradari i vinari, kako bi se čulo i njihovo mišljenje i stav. Do kraja ove godine krajnja verzija Strategije biće završena i stavljena na uvid, i u najskorije vreme biće usvojena u Vladi Srbije. Jedna od najvažnijih stvari je to što Strategija obuhvata period od 2020. do 2030. godine. Dugo sam razmišljao da li da prihvatim da budem na čelu Saveza, ali sam veoma brzo odlučio kada sam video da postoji pozitivna klima da se iskoristi potencijal koji je zadnjih desetak godina iznikao sam od sebe. Srpsko vinarstvo, vinogradarstvo i prateće delatnosti imali su lep uspon, a sada je najvažnije da svi damo doprinos i da na jačanju toga rade i novinari, i vinari, i univerziteti, instituti, vinogradari...
Na neki način, savremena srpska vinska scena samu je sebe stvorila, jer vinarstvo uglavnom nije pratila naročita podrška države. Šta se sada promenilo?
Promenilo se mnogo. Mi smo u poslednjih deset-petnaest godina bili samonikli kao pečurke posle kiše i to nije prošlo nezapaženo. Poklopile su se neke karte, pa je u institucijama i ministarstvima prepoznato da razvoj vinarstva i vinogradarstva može da pomogne razvoju čitavih regija. To nije samo zapošljavanje hiljadu ili dve ljudi, već boljitak koji treba da osete desetine hiljada ljudi koji žive u tim krajevima. O tome koliko je vino bitno za imidž zemlje i njeno pozicioniranje u svetu, ne treba ni da govorimo. To su isto uradili Italijani sa Toskanom i Pijemontom, kao i mnoge druge regije, poput Istre u Hrvatskoj. Optimista sam i verujem da će naša strategija u budućnosti dati velike rezultate. Sa ministarstvima finansija i poljoprivrede dogovoreno je da se sa Strategijom krene u četiri pravca: podizanje novih vinograda, obrazovanje stručnih kadrova, podizanje vinarija i razvoj vinskog turizma i, napokon, ulaganje u brendiranje i promociju naših vina i regija. Glavni posao je da podignemo vinograde, radimo na definisanju sortimenta i stavimo akcenat na autohtone sorte, a zatim da radimo na jačanju instituta i obrazovnih institucija – od srednjih škola do fakulteta - koje će da proizvode stručne kadrove. Potrebni su nam dobri vinogradari i vinari koji će umeti da proizvedu i prodaju vino. Mi smo do sada imali diplomirane vinogradare koji ne umeju da proizvedu vino i enologe koji ne umeju da proizvedu grožđe. Kao kad razdvojite dete od majke, tako je vinarstvo bilo razdvojeno od vinogradarstva. Između ostalog, zato se i nalazimo tu gde se nalazimo. Takođe, ulagaće se u podizanje vinarija, kao i u razvoj vinskog turizma bez koga nema razvoja vinske regije. Četvrta etapa je promocija tih regija i vina u zemlji i inostranstvu.
Velika pažnja biće posvećena podizanju vinograda. Koliko Srbija trenutno ima površina pod vinovom lozom?
Srbija u vinogradarskom registru ima samo 6.700 hektara i van registra još hiljadu ili dve, što znači da smo na minimumu vinogradarskih površina. Da bi se pričalo o identitetu srpskog vina mi prvo treba da podignemo svoje vinograde. Pređašnja proizvodnja je u dobroj meri bila zasnovana na uvozu jeftinog grožđa iz Makedonije. To će se promeniti, grožđe za potrebe proizvodnje vina više neće moći da se uvozi i krenuće se masovno u stimulaciju podizanja zasada. Plan je da se godišnje podiže minimalno 700-750 hektara vinograda, da bi u narednih 10 godina Srbija došla makar do 15000 hektara u vinogradarskom registru.
U aktuelnom popisu poljoprivrede stoji da je u Srbiji ima 22.000 hektara registrovanih vinograda, uz još oko 3.000 hektara neregistrovanih. Kako je došlo do te razlike u podacima?
Mi smo skloni da lažemo sami sebe. Katastarski podaci govore o 25.000 hektara vinograda, ali, pored stvarnih vinograda u eksploataciji, među njima su i površine koje se ne obrađuju. Na primer, tamo stoji podatak da Navip ima 450 hektara vinograda, ali od toga se obrađuje možda 50. Tu se javlja razlika. Istina je da Srbija ima 6700 hektara, plus još možda 2 - 3.000 hektara vikendaških i neprijavljenih površina. Sve zajedno, oko 8.000 hiljada hektara.
Kako će biti obezbeđena sredstva potrebna za realizaciju tih planova?
Imamo dva izvora novca. Jedan dolazi od države na osnovu Strategije, kroz ministarstva poljoprivrede i finansija. Drugi izvor su IPARD fondovi. Bilo je više opcija i nadam se da smo izabrali najbolju - i IPARD fondovi, i nacionalna sredstva. Vinarije koje imaju od 20 do 100 hektara staviće akcenat na sredstva iz IPARD fondova jer su to vinske kuće koje su već zaživele, a ove manje će se pokrivati iz nacionalnog programa. Pokušaćemo da podizanje zasada izdvojimo iz IPARD programa i pokrijemo ga nacionalnim merama. To je zato što podizanje zasada preko IPARD-amože da oteža sadnju većih površina jer su uslovi veoma jasni: prvo treba podići i opremiti vinograd pa tek onda čekati povraćaj sredstava. Preko nacionalnih programa to će biti liberalnije. Nacionalni program podržavaće marketing vinskih regija i vinskog turizma. Pokušali smo da napravimo ravnotežu između nacionalnih mera i fondova, jer IPARD i država ne mogu da finasiraju iste oblasti. Ako IPARD fond nešto finansira, država onda ne može, i obrnuto. Na nacionalne mere stavili smo sve ono što IPARD ne finansira, a to je marketing vina i vinskih regija, promocija i slično. Jedino smo iz IPARD-a izuzeli podizanje zasada.
Na konferenciji na kojoj je predstavljen Savez i najavljena Strategija, svoj govor počeli ste rečima: „Sanjao sam ovaj dan...“ Šta ste time želeli da poručite?
U ovom poslu nikada mi novac nije bio prioritet, već je cilj bio da se postigne kvalitet. Da nije tako, vinarija Aleksandrović ne bi izgledala ovako kao što izgleda danas. Taj pionirski poduhvat u koji smo mi, Radovanović, Kovačević i drugi ušli spontano i na temeljima porodične vinarske tradicije, tokom vremena se definisao i povukao novi talas i ljude iz drugih struka koji su počeli da ulaze u ovaj posao. Svih ovih godina imao sam viziju razvoja. Ako su Italijani mogli da naprave sa Toskanom to što su napravili, Slovenci sa Goriškim brdima, Hrvati sa Istrom, zašto i mi ne bismo mogli isto da uradimo sa Šumadijom, Negotinskom krajinom, Župom ili Suboticom? Zato sam i rekao da sam zamišljao taj dan kada će u jedan stroj stati i vinari i vinogradari i sve prateće delatnosti. Konačno su se neke kockice sklopile i otud moj optimizam da će sve to ići pravim putem još deset godina.
Šta je ono što je dobro na aktuelnoj srpskoj vinskoj sceni, a šta su nam najveće slabosti i mane?
Trenutno, postoji jedan nukleus od stotinak vinarija koje žive i počinju da proizvode svoja vina i svoj kvalitet i dobro je što ima dovoljno grožđa za tu trenutnu proizvodnju. Ipak, da bismo bili poznati kao vinska zemlja, treba nam više vinograda i treba nam identitet koji će biti prepoznat od tržišta i od vinskih turista koji nas posećuju. Imamo i problem nedostatka ekonomskog patriotizma. Kad odete u Mađarsku, pićete mađarska vina, a u Toskani toskanska. U Srbiji domaća vina u prodaji učestvuju sa jedva 30 odsto. Kada se svest promeni i taj procenat bude 60 ili 70 odsto, onda će se otvoriti prostor za još snažniji razvoj vinarstva. Kada se stvori potreba za kvalitetnim srpskim grožđem i ono počne da se vrednuje na pravi način, vinogradari će početi više da sade vinograde. Stvar je ekonomskog patriotizma i kulture da se u Srbiji piju srpska vina.
Ove godine Vaša vinarija lansirala je prokupac koji je publika vrlo dobro prihvatila. Koliko su autohtone sorte važne za izgradnju identiteta jedne vinske regije?
U periodu od 1945. godine pa sve do početka novog milenijuma vinarstvo se u Srbiji iz svog prirodnog okruženja preselilo u industriju, a vina su svedena na crna i bela. Tada je nestalo na desetine autohtonih sorti. Postavlja se pitanje šta su radili ljudi koji su bili plaćeni da te sorte čuvaju. Ako ništa drugo, trebalo bi da osećaju grižu savesti zbog toga što danas imamo jedva desetak autohtonih sorti, a pod velikim je znakom pitanja šta se od koje može izvući i napraviti. Sigurni smo u prokupac i tamjaniku, a šta sve može da se uradi sa smederevkom ili bagrinom, trebalo bi tek da se vidi. Normalno je da fokus ostane ne internacionlanim sortama, jer one ne bile raširene u celom svetu da nemaju potencijal da u određenim klimatima daju vrhunska vina. U te sorte potrebno je ugrađivati naše podneblje, zemljište, teroar i druge specifičnosti i kao takve ih prezentovati svetu. Sa druge strane, na autohtonim sortama treba raditi tako da kroz deset godina, recimo, izgradimo jedan definisan stil prokupca po kome ćemo biti prepoznatljivi. Gde god da se pojavimo na sajmovima, pitaju nas - imate li nešto vaše? Kada kažemo da imamo prokupac, onda počinje komunikacija. Posle toga pitaju šta imamo još i mi onda pokažemo i šardone, kaberne...Mesta mora da bude i za jedno i za drugo. Recimo, Toskana je nastala i na supertoskancima, a ne samo na sanđovezeu.
U razgovoru za Vino & Fino, o osnivanju Saveza i inicijativi za izradu Strategije, Aleksandrović kaže:
- Čitava priča nastala je spontano. Rodila se ideja da se osnuje savez regionalnih vinarskih udruženja, kao krovna institucija koja bi bila nosilac daljih poteza u vezi sa razvojem vinogradarstva i vinarstva u Srbiji. Dobili smo podršku od resornih ministarstava finansija i poljoprivrede i odlučeno je da Savez bude institucija koja će direktno komunicirati sa njima, sa ciljem da se kao krajnji rezultat napravi strategija koja će obuhvatiti razvoj vinogradarstva, vinarstva, vinskih regija i vinskog turizma radi promocije srpskih vina u zemlji i inostranstvu. Za taj posao je angažovana američka firma Horwath HTL koja već ima iskustvo u izradi strategija iz različitih oblasti. Odmah na početku uključeni su vinogradari i vinari, kako bi se čulo i njihovo mišljenje i stav. Do kraja ove godine krajnja verzija Strategije biće završena i stavljena na uvid, i u najskorije vreme biće usvojena u Vladi Srbije. Jedna od najvažnijih stvari je to što Strategija obuhvata period od 2020. do 2030. godine. Dugo sam razmišljao da li da prihvatim da budem na čelu Saveza, ali sam veoma brzo odlučio kada sam video da postoji pozitivna klima da se iskoristi potencijal koji je zadnjih desetak godina iznikao sam od sebe. Srpsko vinarstvo, vinogradarstvo i prateće delatnosti imali su lep uspon, a sada je najvažnije da svi damo doprinos i da na jačanju toga rade i novinari, i vinari, i univerziteti, instituti, vinogradari...
Na neki način, savremena srpska vinska scena samu je sebe stvorila, jer vinarstvo uglavnom nije pratila naročita podrška države. Šta se sada promenilo?
Promenilo se mnogo. Mi smo u poslednjih deset-petnaest godina bili samonikli kao pečurke posle kiše i to nije prošlo nezapaženo. Poklopile su se neke karte, pa je u institucijama i ministarstvima prepoznato da razvoj vinarstva i vinogradarstva može da pomogne razvoju čitavih regija. To nije samo zapošljavanje hiljadu ili dve ljudi, već boljitak koji treba da osete desetine hiljada ljudi koji žive u tim krajevima. O tome koliko je vino bitno za imidž zemlje i njeno pozicioniranje u svetu, ne treba ni da govorimo. To su isto uradili Italijani sa Toskanom i Pijemontom, kao i mnoge druge regije, poput Istre u Hrvatskoj. Optimista sam i verujem da će naša strategija u budućnosti dati velike rezultate. Sa ministarstvima finansija i poljoprivrede dogovoreno je da se sa Strategijom krene u četiri pravca: podizanje novih vinograda, obrazovanje stručnih kadrova, podizanje vinarija i razvoj vinskog turizma i, napokon, ulaganje u brendiranje i promociju naših vina i regija. Glavni posao je da podignemo vinograde, radimo na definisanju sortimenta i stavimo akcenat na autohtone sorte, a zatim da radimo na jačanju instituta i obrazovnih institucija – od srednjih škola do fakulteta - koje će da proizvode stručne kadrove. Potrebni su nam dobri vinogradari i vinari koji će umeti da proizvedu i prodaju vino. Mi smo do sada imali diplomirane vinogradare koji ne umeju da proizvedu vino i enologe koji ne umeju da proizvedu grožđe. Kao kad razdvojite dete od majke, tako je vinarstvo bilo razdvojeno od vinogradarstva. Između ostalog, zato se i nalazimo tu gde se nalazimo. Takođe, ulagaće se u podizanje vinarija, kao i u razvoj vinskog turizma bez koga nema razvoja vinske regije. Četvrta etapa je promocija tih regija i vina u zemlji i inostranstvu.
Velika pažnja biće posvećena podizanju vinograda. Koliko Srbija trenutno ima površina pod vinovom lozom?
Srbija u vinogradarskom registru ima samo 6.700 hektara i van registra još hiljadu ili dve, što znači da smo na minimumu vinogradarskih površina. Da bi se pričalo o identitetu srpskog vina mi prvo treba da podignemo svoje vinograde. Pređašnja proizvodnja je u dobroj meri bila zasnovana na uvozu jeftinog grožđa iz Makedonije. To će se promeniti, grožđe za potrebe proizvodnje vina više neće moći da se uvozi i krenuće se masovno u stimulaciju podizanja zasada. Plan je da se godišnje podiže minimalno 700-750 hektara vinograda, da bi u narednih 10 godina Srbija došla makar do 15000 hektara u vinogradarskom registru.
U aktuelnom popisu poljoprivrede stoji da je u Srbiji ima 22.000 hektara registrovanih vinograda, uz još oko 3.000 hektara neregistrovanih. Kako je došlo do te razlike u podacima?
Mi smo skloni da lažemo sami sebe. Katastarski podaci govore o 25.000 hektara vinograda, ali, pored stvarnih vinograda u eksploataciji, među njima su i površine koje se ne obrađuju. Na primer, tamo stoji podatak da Navip ima 450 hektara vinograda, ali od toga se obrađuje možda 50. Tu se javlja razlika. Istina je da Srbija ima 6700 hektara, plus još možda 2 - 3.000 hektara vikendaških i neprijavljenih površina. Sve zajedno, oko 8.000 hiljada hektara.
Kako će biti obezbeđena sredstva potrebna za realizaciju tih planova?
Imamo dva izvora novca. Jedan dolazi od države na osnovu Strategije, kroz ministarstva poljoprivrede i finansija. Drugi izvor su IPARD fondovi. Bilo je više opcija i nadam se da smo izabrali najbolju - i IPARD fondovi, i nacionalna sredstva. Vinarije koje imaju od 20 do 100 hektara staviće akcenat na sredstva iz IPARD fondova jer su to vinske kuće koje su već zaživele, a ove manje će se pokrivati iz nacionalnog programa. Pokušaćemo da podizanje zasada izdvojimo iz IPARD programa i pokrijemo ga nacionalnim merama. To je zato što podizanje zasada preko IPARD-amože da oteža sadnju većih površina jer su uslovi veoma jasni: prvo treba podići i opremiti vinograd pa tek onda čekati povraćaj sredstava. Preko nacionalnih programa to će biti liberalnije. Nacionalni program podržavaće marketing vinskih regija i vinskog turizma. Pokušali smo da napravimo ravnotežu između nacionalnih mera i fondova, jer IPARD i država ne mogu da finasiraju iste oblasti. Ako IPARD fond nešto finansira, država onda ne može, i obrnuto. Na nacionalne mere stavili smo sve ono što IPARD ne finansira, a to je marketing vina i vinskih regija, promocija i slično. Jedino smo iz IPARD-a izuzeli podizanje zasada.
Na konferenciji na kojoj je predstavljen Savez i najavljena Strategija, svoj govor počeli ste rečima: „Sanjao sam ovaj dan...“ Šta ste time želeli da poručite?
U ovom poslu nikada mi novac nije bio prioritet, već je cilj bio da se postigne kvalitet. Da nije tako, vinarija Aleksandrović ne bi izgledala ovako kao što izgleda danas. Taj pionirski poduhvat u koji smo mi, Radovanović, Kovačević i drugi ušli spontano i na temeljima porodične vinarske tradicije, tokom vremena se definisao i povukao novi talas i ljude iz drugih struka koji su počeli da ulaze u ovaj posao. Svih ovih godina imao sam viziju razvoja. Ako su Italijani mogli da naprave sa Toskanom to što su napravili, Slovenci sa Goriškim brdima, Hrvati sa Istrom, zašto i mi ne bismo mogli isto da uradimo sa Šumadijom, Negotinskom krajinom, Župom ili Suboticom? Zato sam i rekao da sam zamišljao taj dan kada će u jedan stroj stati i vinari i vinogradari i sve prateće delatnosti. Konačno su se neke kockice sklopile i otud moj optimizam da će sve to ići pravim putem još deset godina.
Šta je ono što je dobro na aktuelnoj srpskoj vinskoj sceni, a šta su nam najveće slabosti i mane?
Trenutno, postoji jedan nukleus od stotinak vinarija koje žive i počinju da proizvode svoja vina i svoj kvalitet i dobro je što ima dovoljno grožđa za tu trenutnu proizvodnju. Ipak, da bismo bili poznati kao vinska zemlja, treba nam više vinograda i treba nam identitet koji će biti prepoznat od tržišta i od vinskih turista koji nas posećuju. Imamo i problem nedostatka ekonomskog patriotizma. Kad odete u Mađarsku, pićete mađarska vina, a u Toskani toskanska. U Srbiji domaća vina u prodaji učestvuju sa jedva 30 odsto. Kada se svest promeni i taj procenat bude 60 ili 70 odsto, onda će se otvoriti prostor za još snažniji razvoj vinarstva. Kada se stvori potreba za kvalitetnim srpskim grožđem i ono počne da se vrednuje na pravi način, vinogradari će početi više da sade vinograde. Stvar je ekonomskog patriotizma i kulture da se u Srbiji piju srpska vina.
Ove godine Vaša vinarija lansirala je prokupac koji je publika vrlo dobro prihvatila. Koliko su autohtone sorte važne za izgradnju identiteta jedne vinske regije?
U periodu od 1945. godine pa sve do početka novog milenijuma vinarstvo se u Srbiji iz svog prirodnog okruženja preselilo u industriju, a vina su svedena na crna i bela. Tada je nestalo na desetine autohtonih sorti. Postavlja se pitanje šta su radili ljudi koji su bili plaćeni da te sorte čuvaju. Ako ništa drugo, trebalo bi da osećaju grižu savesti zbog toga što danas imamo jedva desetak autohtonih sorti, a pod velikim je znakom pitanja šta se od koje može izvući i napraviti. Sigurni smo u prokupac i tamjaniku, a šta sve može da se uradi sa smederevkom ili bagrinom, trebalo bi tek da se vidi. Normalno je da fokus ostane ne internacionlanim sortama, jer one ne bile raširene u celom svetu da nemaju potencijal da u određenim klimatima daju vrhunska vina. U te sorte potrebno je ugrađivati naše podneblje, zemljište, teroar i druge specifičnosti i kao takve ih prezentovati svetu. Sa druge strane, na autohtonim sortama treba raditi tako da kroz deset godina, recimo, izgradimo jedan definisan stil prokupca po kome ćemo biti prepoznatljivi. Gde god da se pojavimo na sajmovima, pitaju nas - imate li nešto vaše? Kada kažemo da imamo prokupac, onda počinje komunikacija. Posle toga pitaju šta imamo još i mi onda pokažemo i šardone, kaberne...Mesta mora da bude i za jedno i za drugo. Recimo, Toskana je nastala i na supertoskancima, a ne samo na sanđovezeu.
