26.07.2025.Lični stav: Kerolajn Gilbi MW
Kerolajn Gilbi MW: Sve što sija...
Konsenzusno ocenjivanje je prilika za raspravu i učenje iz perspektiva i iskustava drugih sudija – mislim da nikada ne prestajemo da učimo o vinu
foto: Branislav Nenin
Ponovo je u toku sezona nagrada - i ponekad se čini da vinska takmičenja dele zlatne medalje kao bombone. Međutim, kao što je pobeda na školskom sportskom danu daleko od pobede na Olimpijskim igrama, ne sjaje se sve zlatne medalje na isti način.
Postoje dva osnovna sistema ocenjivanja vina koja koriste različita vinska takmičenja širom sveta. Kao dugogodišnja sudija i predsednica panela na najvećem svetskom vinskom takmičenju, izneću ličnu preferenciju za sistem konsenzusnog ocenjivanja Decanter World Wine Awards. Činjenica da to takmičenje i dalje ostaje najveće na svetu sa više od 18.000 prijava u 2024. godini sugeriše da se mnogi vinari takođe slažu. Druga regionalna takmičenja koja koriste sličan sistem uključuju Wine Vision by Open Balkan, Balkan International Wine Competition, a od 2025. godine, VinIstra Awards u Hrvatskoj prešla je na konsenzusno ocenjivanje, dodeljujući manje medalja nego pre, ali su one sada vrednije.
Decanter je oduvek koristio sistem konsenzusnog ocenjivanja od strane tima specijalizovanih sudija (priznati eksperti za pojedine regije, kupci, somelijeri i novinari, ali ne i vinari, usled rizika da će ocenjivati pristrasno). Vina se degustiraju u flajtovima do 12 vina sa povezanim temama (na primer, kaberne iz Srbije ili rebula iz Slovenije) kako bi sudije imale neki kontekst. Sudije znaju sortu grožđa, zemlju, godište i indikativnu cenovnu kategoriju, ali ništa više o vinu. Svaki sudija degustira pojedinačno, pišući degustacionu belešku i ocenu koju smatra da vino zaslužuje. Kada sve završe, panel raspravlja o svakom vinu kako bi se ustanovilo da li se sudije slažu, a ako ne, obično se vodi prilično žustra rasprava - govorim svojim sudijama da se bore za vina koja vole, kako bi ona dobila odgovarajuću pažnju. Ove rasprave mogu ići u veliku dubinu - očigledno je da svi znaju šta je dobar kaberne sovinjon, šardone ili sira, pa će se ocenjivati prema tim priznatim standardima (a kada postignu dobre rezultate iz manje poznatih zemalja poput Srbije, to je snažna indikacija kvaliteta teroara).
Mnogo je teže odrediti kako ocenjivati neobične lokalne sorte grožđa. Osnovni principi su da li je vino čisto, bez mana, sa dobrom koncentracijom voća, izbalansiranim alkoholom, ekstrakcijom i kiselinama, i dobro korišćenim hrastom ako je prisutan. Ali, nakon toga može doći do rasprave o tome kako nagraditi jednostavne sorte koje su zaista dale sve od sebe, ali se od njih nikada neće praviti kompleksna vina. Nedavno sam raspravljala o smederevki i hrvatskoj žlahtini u ovom kontekstu i mislim da, ako se od njih dobilo najbolje moguće vino za tu sortu, onda vinari zaslužuju pravo priznanje. Nasuprot tome, dodelila sam zlatne medalje vinima koja nikada ne bih pila - jer sam prihvatila argument da su to velika vina u svom stilu. Konačni rezultat treba da bude dogovorena timska ocena, a ne prosek (tako da vino gde dve sudije daju bronzu, a dve zlatnu, vino treba da dobije zlato ili bronzu nakon rasprave, a ne srebro). U ovom trenutku, uključuju se predsednici panela i proveravaju vina koja su dobila srebro ili zlato.
Ocenjivanje u drugoj nedelji na Decanteru dodaje još jedan sloj provere, kada različiti predsednici panela ponovo degustiraju sva potencijalna zlatna vina kako bi se uverili da ona zaista zaslužuju svoju nagradu i razmotre da li neka treba da budu unapređena. Tako dobitnici zlatnih, platinastih i Best-in-Show medalja mogu biti sigurni da su njihove medalje zaslužene.
foto: Nic Crilly-Hargrave
Drugi glavni sistem ocenjivanja spada pod OIV pravila (Međunarodna organizacija za vino i vinovu lozu). Prema ovim pravilima, vina se degustiraju jedno po jedno, bez informacija osim boje i stila (penušavo suvo, slatko itd.) i bez diskusije. Sudije označavaju polja u tabeli kako bi došle do konačne ocene u pokušaju da ocenjivanje vina učine objektivnijim, ali u praksi se prvo odlučuje o oceni, a potom označavaju polja tako da se to uklopi u već donet sud. Neke kategorije deluju proizvoljno, na primer, vina dobijaju maksimalno 15 poena za izgled, a od sudija se očekuje da dodele značajne poene za „iskrenost“, iako mi nije jasno kako je to uopšte moguće kada ne znaju šta degustiraju.
Granice ocena za medalje su još jedna tačka rasprave - iako oba sistema nominalno koriste skalu od 100 poena. OIV pravila dodeljuju zlatnu medalju svakom vinu koje dobije 85 ili više poena, a veliko zlato za 92 poena. U poređenju, 85 do 89 poena obezbeđuje bronzu na Decanteru, dok 90 do 94 poena donose srebrnu medalju, a 95 poena i više su zlato ili platina. Još jedna ključna razlika u odnosu na Decanter je ta što sva vina koja se smatraju vrednim medalje dobijaju nagradu - ali, kako kažem svojim sudijama, treba da razmišljaju o testu „prijatelja i porodice“ kada odlučuju o medaljama. Bronzana medalja mora biti dovoljno dobra da biste podelili čašu vina sa nekim, jer je ono dobar primer stila, čak i ako nije vaš lični ukus. Ova medalja ne bi trebalo da bude samo uteha za ispravno, ali jednostavno vino, dok zlatne medalje zaista moraju imati faktor iznenađenja. Još jedna razlika je u tome što OIV pravila dozvoljavaju dodelu medalja samo za gornjih 30% vina.
Bez obzira na sistem ocenjivanja, degustatori mogu proceniti vina samo na osnovu onoga što se nalazi u čaši na dan degustacije, a ako vino još nije integrisano ili prolazi kroz fazu zatvorenosti, neće dobiti vrhunsku medalju. Mnoge međunarodne sudije vole da vide harmoniju, a ne čistu moć, kao i hrast kao pozadinsku notu koja neće nadmašiti voće. Ako vina ne prođu dobro na ocenjivanju, to može biti zbog mana kao što bretanomices, prekomerne isparljive kiseline ili oksidacija (sve su to greške koje se mogu sprečiti dobrom obradom vina), ili su umorna, preekstraktovana ili sa previše hrasta (na sreću, ovaj problem se smanjuje). Uvek je šteta videti sav taj pažljiv rad u vinogradu i pravljenju vina pokvaren nedostatkom fokusa na detalje u procesu punjenja.
Druga stvar koja mi se sviđa kod konsenzusnog ocenjivanja je prilika za raspravu i učenje iz perspektiva i iskustava drugih sudija - mislim da nikada ne prestajemo da učimo o vinu. I koliko god se trudimo da budemo objektivni, degustacija vina je uvek svedočanstvo o individualnom ukusu, kulturnoj pozadini i pragovima percepcije ukusa koji se razlikuju kod svakog, tako da niko ne degustira na potpuno isti način.
Na kraju, na proizvođačima je da procene da li će im dobra medalja na međunarodnom takmičenju (čak i ako nije zlatna) ili sjajna zlatna medalja na manje prestižnom takmičenju pomoći da prodaju svoja vina. Pametni vinari koji ne osvajaju velike nagrade takođe će to iskoristiti kao priliku za učenje - tražeći vina koja su osvojila nagrade, kako bi saznali kako mogu poboljšati svoja vina. Vinska takmičenja će dugo ostati sa nama - samo zapamtite da sve što sija nije zlato.
Postoje dva osnovna sistema ocenjivanja vina koja koriste različita vinska takmičenja širom sveta. Kao dugogodišnja sudija i predsednica panela na najvećem svetskom vinskom takmičenju, izneću ličnu preferenciju za sistem konsenzusnog ocenjivanja Decanter World Wine Awards. Činjenica da to takmičenje i dalje ostaje najveće na svetu sa više od 18.000 prijava u 2024. godini sugeriše da se mnogi vinari takođe slažu. Druga regionalna takmičenja koja koriste sličan sistem uključuju Wine Vision by Open Balkan, Balkan International Wine Competition, a od 2025. godine, VinIstra Awards u Hrvatskoj prešla je na konsenzusno ocenjivanje, dodeljujući manje medalja nego pre, ali su one sada vrednije.
Decanter je oduvek koristio sistem konsenzusnog ocenjivanja od strane tima specijalizovanih sudija (priznati eksperti za pojedine regije, kupci, somelijeri i novinari, ali ne i vinari, usled rizika da će ocenjivati pristrasno). Vina se degustiraju u flajtovima do 12 vina sa povezanim temama (na primer, kaberne iz Srbije ili rebula iz Slovenije) kako bi sudije imale neki kontekst. Sudije znaju sortu grožđa, zemlju, godište i indikativnu cenovnu kategoriju, ali ništa više o vinu. Svaki sudija degustira pojedinačno, pišući degustacionu belešku i ocenu koju smatra da vino zaslužuje. Kada sve završe, panel raspravlja o svakom vinu kako bi se ustanovilo da li se sudije slažu, a ako ne, obično se vodi prilično žustra rasprava - govorim svojim sudijama da se bore za vina koja vole, kako bi ona dobila odgovarajuću pažnju. Ove rasprave mogu ići u veliku dubinu - očigledno je da svi znaju šta je dobar kaberne sovinjon, šardone ili sira, pa će se ocenjivati prema tim priznatim standardima (a kada postignu dobre rezultate iz manje poznatih zemalja poput Srbije, to je snažna indikacija kvaliteta teroara).
Mnogo je teže odrediti kako ocenjivati neobične lokalne sorte grožđa. Osnovni principi su da li je vino čisto, bez mana, sa dobrom koncentracijom voća, izbalansiranim alkoholom, ekstrakcijom i kiselinama, i dobro korišćenim hrastom ako je prisutan. Ali, nakon toga može doći do rasprave o tome kako nagraditi jednostavne sorte koje su zaista dale sve od sebe, ali se od njih nikada neće praviti kompleksna vina. Nedavno sam raspravljala o smederevki i hrvatskoj žlahtini u ovom kontekstu i mislim da, ako se od njih dobilo najbolje moguće vino za tu sortu, onda vinari zaslužuju pravo priznanje. Nasuprot tome, dodelila sam zlatne medalje vinima koja nikada ne bih pila - jer sam prihvatila argument da su to velika vina u svom stilu. Konačni rezultat treba da bude dogovorena timska ocena, a ne prosek (tako da vino gde dve sudije daju bronzu, a dve zlatnu, vino treba da dobije zlato ili bronzu nakon rasprave, a ne srebro). U ovom trenutku, uključuju se predsednici panela i proveravaju vina koja su dobila srebro ili zlato.
Ocenjivanje u drugoj nedelji na Decanteru dodaje još jedan sloj provere, kada različiti predsednici panela ponovo degustiraju sva potencijalna zlatna vina kako bi se uverili da ona zaista zaslužuju svoju nagradu i razmotre da li neka treba da budu unapređena. Tako dobitnici zlatnih, platinastih i Best-in-Show medalja mogu biti sigurni da su njihove medalje zaslužene.
foto: Nic Crilly-HargraveDrugi glavni sistem ocenjivanja spada pod OIV pravila (Međunarodna organizacija za vino i vinovu lozu). Prema ovim pravilima, vina se degustiraju jedno po jedno, bez informacija osim boje i stila (penušavo suvo, slatko itd.) i bez diskusije. Sudije označavaju polja u tabeli kako bi došle do konačne ocene u pokušaju da ocenjivanje vina učine objektivnijim, ali u praksi se prvo odlučuje o oceni, a potom označavaju polja tako da se to uklopi u već donet sud. Neke kategorije deluju proizvoljno, na primer, vina dobijaju maksimalno 15 poena za izgled, a od sudija se očekuje da dodele značajne poene za „iskrenost“, iako mi nije jasno kako je to uopšte moguće kada ne znaju šta degustiraju.
Granice ocena za medalje su još jedna tačka rasprave - iako oba sistema nominalno koriste skalu od 100 poena. OIV pravila dodeljuju zlatnu medalju svakom vinu koje dobije 85 ili više poena, a veliko zlato za 92 poena. U poređenju, 85 do 89 poena obezbeđuje bronzu na Decanteru, dok 90 do 94 poena donose srebrnu medalju, a 95 poena i više su zlato ili platina. Još jedna ključna razlika u odnosu na Decanter je ta što sva vina koja se smatraju vrednim medalje dobijaju nagradu - ali, kako kažem svojim sudijama, treba da razmišljaju o testu „prijatelja i porodice“ kada odlučuju o medaljama. Bronzana medalja mora biti dovoljno dobra da biste podelili čašu vina sa nekim, jer je ono dobar primer stila, čak i ako nije vaš lični ukus. Ova medalja ne bi trebalo da bude samo uteha za ispravno, ali jednostavno vino, dok zlatne medalje zaista moraju imati faktor iznenađenja. Još jedna razlika je u tome što OIV pravila dozvoljavaju dodelu medalja samo za gornjih 30% vina.
Bez obzira na sistem ocenjivanja, degustatori mogu proceniti vina samo na osnovu onoga što se nalazi u čaši na dan degustacije, a ako vino još nije integrisano ili prolazi kroz fazu zatvorenosti, neće dobiti vrhunsku medalju. Mnoge međunarodne sudije vole da vide harmoniju, a ne čistu moć, kao i hrast kao pozadinsku notu koja neće nadmašiti voće. Ako vina ne prođu dobro na ocenjivanju, to može biti zbog mana kao što bretanomices, prekomerne isparljive kiseline ili oksidacija (sve su to greške koje se mogu sprečiti dobrom obradom vina), ili su umorna, preekstraktovana ili sa previše hrasta (na sreću, ovaj problem se smanjuje). Uvek je šteta videti sav taj pažljiv rad u vinogradu i pravljenju vina pokvaren nedostatkom fokusa na detalje u procesu punjenja.
Druga stvar koja mi se sviđa kod konsenzusnog ocenjivanja je prilika za raspravu i učenje iz perspektiva i iskustava drugih sudija - mislim da nikada ne prestajemo da učimo o vinu. I koliko god se trudimo da budemo objektivni, degustacija vina je uvek svedočanstvo o individualnom ukusu, kulturnoj pozadini i pragovima percepcije ukusa koji se razlikuju kod svakog, tako da niko ne degustira na potpuno isti način.
Na kraju, na proizvođačima je da procene da li će im dobra medalja na međunarodnom takmičenju (čak i ako nije zlatna) ili sjajna zlatna medalja na manje prestižnom takmičenju pomoći da prodaju svoja vina. Pametni vinari koji ne osvajaju velike nagrade takođe će to iskoristiti kao priliku za učenje - tražeći vina koja su osvojila nagrade, kako bi saznali kako mogu poboljšati svoja vina. Vinska takmičenja će dugo ostati sa nama - samo zapamtite da sve što sija nije zlato.
