Prokupac uzvraća udarac

Napokon se vide rezultati opštenarodnog čavrljanja i trubljenja o autohtonim sortama... Stvorena je kritična masa u Srbiji da se o lokalnim sortama napokon ne priča više kao o reliktu prošlosti ili ekstravaganci pojedinih vinara idealista. I sami vinari su shvatili da su lokalne sorte na velika vrata ušle u našu svakodnevicu. Prokupac, tamjanika, morava, grašac, crna tamjanika i druge, postale su nezaobilazna stavka na vinskim kartama svakog restorana koji drži do sebe. Kapitulirale su i uvidele grešku čak i one vinarije koje su do juče čvrsto branile stav da Srbija samo sa internacionalnim sortama vinove loze može da postigne neke rezultate u vinskom svetu, te sad uveliko rade na mladim zasadima autentičnih sorti.

No, to je one malobrojne vinare koji od ranije proizvode vina od lokalnih sorti iznenada dovelo u situaciju na koju inače nisu navikli. Preko noći postali su svesni koliko je teško njihovim kolegama kad tržištu treba ponuditi još jedan kaberne sovinjon ili još jedan šardone iz Srbije. Crna tamjanika je tako pored Negotinske krajine pustila korenje i na Fruškoj gori, u okolini Niša i u drugim rejonima. O prokupcu ne treba ni govoriti: ova srpska sorta je na putu stare slave. Od vremena kada je carevala Srbijom i centralnom zonom Balkana prešla je trnovit put i opstala do danas zahvaljujući Župi gde je bila skrivena od svih moda i uticaja koji su protutnjali Balkanom. Danas se prokupac ponovo vratio u većinu vinogorja i ne sadi se više samo u Župi, istorijskoj regiji na jugu Srbije u kojoj je on dominantna crna sorta, već i u Negotinu, Smederevu, Šumadiji, Nišu, Valjevu - u svim onim predelima gde je i ranije uspevao.

Tokom radionice o prokupcu na ovogodišnjem BeoWine Fair napomenuo sam da mi se čini da su župski vinari uljuljkani lovorikama i istorijskim značajem Župe koji ona ima za prokupac i tamjaniku. Rekoh tada da bi oni morali da budu svesni da se prokupac sadi svuda oko njih i da će za nekoliko godina doći u situaciju da će kupac moći da bira koji prokupac i iz kog rejona Srbije želi da kupi. Zato je za njih bitno da se zajedno osmisli strategija i definiše identitet župskog prokupca. Razumljivo je da smo koliko do juče bili u situaciji da ljudi i nisu znali da nabroje više od pet sorti vinove loze, ali vremena su se brzo promenila. Svi dosadašnji napori Župljana bili usmereni na promociju prokupca kao sorte, a u restoranima i prodavnicama ionako su postojali jedino župski prokupci. Međutim, danas više nije tako.

Sve ovo u velikoj meri podseća na situaciju sa malbekom u drugoj polovini dvadesetog veka. Ta sorta potiče iz jugozapadne Francuske, istorijske regije Kaor koja je još u srednjem veku snabdevala grožđem i sam Bordo. Uljuljkani u činjenicu da malbek potiče iz njihovog kraja i misleći da je to samo po sebi dovoljno za promociju regije i sorte (a treba takođe napomenuti da u toj regiji nema velikih bogatih vinarija kao što je to slučaj u Bordou), lokalni vinari iz Kaora shvatili su da je vrag odneo šalu tek kad je globalna vinska scena otvorenih ruku prihvatila argentinski malbek. A upravo je prva sadnica malbeka stigla u Argentinu iz Kaora. I sad je Kaor u paradoksalnoj situaciji da treba da objašnjava kako je malbek zapravo autentična sorta jugozapadne Francuske i da time traži svoje mesto na svetskom vinskom tržištu.

Na sreću ljubitelja, prokupca je sve više na domaćoj vinskoj sceni. Kvalitet vina je sve bolji, cene sve pristupačnije, a polako stižu prokupci i iz Jagodine, Smedereve, Prokuplja... i biće ih još. Zato je razumljivo što među pojedinim vinarima raste nervoza koja se primećuje i na društvenim mrežama. Neki bi to pripisali strahu od konkurencije, neki bi to radije tumačili kao sudar sa realnošću da je u proteklom periodu trebalo uraditi više prvenstveno na udruživanju župskih vinara i zajedničkim aktivnostima. Naprosto, pojedinačno delovanje jedne vinarije nema tu snagu jer joj nedostaje efekat sinergije. To je, recimo, na vreme shvatila vinarija Aleksandrović koja je svoju energiju usmerila na osnaživanje Udruženja vinara Šumadije i danas su pozitivni efekti i te kako vidljivi.

Dakle, dobrih primera iz prakse imamo i to bukvalno pred nosom.

Zato nema mesta ljutnji ili nervozi. Župski vinari moraju da sednu zajedno, izađu na tren iz vinograda jer ima puno posla da se odradi i van njega, dogovore se o zajedničkoj strategiji, odrade obaveznu papirologiju ma koliko ona bila mrska, i tako afirmacijom i zajedničkom promocijom župskog prokupca odgovore na situaciju na tržištu. Srbija ide u smeru liberalizovanog tržišta tako da ne treba računati na zabrane i restrikcije u cilju očuvanja postojeće pozicije na vinskom tržištu. Da, već ih ima i biće tu još slučajeva nelojalne konkurencije, kopiranja etiketa, imitacije slogana, davanja lažnih informacija na reklami. Nijedna grana privrede nije imuna na to a jedina prava zaštita je upravo izgradnja jakog regionalnog identiteta proizvoda. U realnom svetu se od kopiranja etikete brani tako što se zaštiti vizuelni izgled zakonskim sredstvima. Uzmimo za primer recimo žuti okvir na naslovnoj stranici časopisa National Geographic koji je zaštićen i niko drugi nema pravo da korisi tu nijansu boje u okviru. Običan kupac će sam umeti da prepozna sve pokušaje nelojalne konkurencije i to kazniti kad otvori novčanik. Dakle, vinari treba da obrate pažnju na identitet svojih vina, kvalitet i odmerenu cenu. Ne trošiti energiju i nerve uzaludno jer Župa će uvek imati oreol čuvara prokupca i tamjanike i biti istorijska regija za te dve sorte, a to se ne može kopirati ili ponoviti negde drugde. Činjenica da se lokalne sorte sade i u drugim rejonima je pozitivna i za same sorte jer im daje širinu, biološki diverzitet, stilsku raznovrsnost čime te iste sorte dobijaju na ugledu (čitaj: boljoj prodaji i većoj popularnosti kod kupaca). To dokazuje i medijska pažnja i uzbuđenje koje vlada ovih dana u Grčkoj jer je ove godine po prvi put grčka autohtona sorta asirtiko vinifikovana u Australiji (Claire Valley) u vinariji Jim Barry. Pitam se kakvu bi reakciju kod nas izazvala vest da se prokupac gaji u tamo nekoj Australiji...