PA, DA SE UPOZNAMO...

Svako u jednom trenutku u životu valjda mašta da otvori restoran... Ili ne mašta, ali izelica i poguzija mog kalibra sigurno mašta. Kako bi ja to, e... Šta bih imao na meniju, gde bi kupovao namirnice, kako bih vas ja sve naučio kako se šta sprema, šta su pravi ukusi, kako se servira...ih! U tom mom restoranu, što bi bila vinska karta! Takvu niste videli - i sad sam ozbiljan! Uz svo, najdublje poštovanje i divljenje prema vinima iz čuvenih vinskih regija, ali moju vinsku kartu sastavio bih samo od etiketa iz regija Srednje i Jugoistočne Evrope, Balkana, Nove Evrope... zovite naš deo sveta kako hoćete.

Umesto Barola, imao bih grčki ksinomavro. Umesto burgundskih pinoa – kadarke iz Seksarda i Vilanja. Umesto skupih Bordoa – kabernee i merloe iz Srbije. Umesto primitiva – dalmatinske plavce. Umesto Soterna – Tokaj. Pa prokupce, i papaskarasi, šipon, asirtiko, žilavke, zeleni veltliner, stanušinu, iločki traminac, mavrud... Svako izvikano svetsko vino, siguran sam, imalo bi dostojan ekvivalent, za osetno manje novca. Jer, toliko smo blizu, a ne poznajemo se i plaćamo danak vinskom snobizmu i ustaljenim predrasudama da su tamo neki daleki uvek bolji. Verovatno i jesu, jer se nalaze na vrhu, izvoze i prodaju i naučili su posao pre nas.

Ali oni odavno znaju ko su i šta predstavljaju.

Zato, mi prvo moramo da upoznamo svoje potencijale, pa potencijale šire regije, da verujemo u sebe i onda nateramo i druge da nam poveruju. Zato je poslednji momenat da shvatimo zašto je važno da se štandovi sa vinima iz Srbije organizovano i stalno pojavljuju na sajmovima poput ProWein-a ili VinExpo-a u Bordou. Dve vinarije koje odu u sopstvenom aranžmanu nisu dovoljne. Znam da nećete odmah naći uvoznika i znam da nemate dovoljno ni za Srbiju, ali sutra ćete se daviti u viškovima, a niko neće znati ko ste i odakle dolazite. Za početak, ne poznajemo ni svoje prve komšije, niti oni poznaju nas. Koliko je čitalaca ove kolumne ikada posetilo, recimo, Vilanj? To je tri sata lagane vožnje od Beograda, sa sve granicama. Sigurno manje nego što je posetilo Toskanu.

Sa druge strane, svako bi da izvozi u Peking i Stokholm, a ne pada mu na pamet da se bavi Sarajevom ili Sofijom, o Zagrebu da ne govorimo. Valjda je bliže, šta li? Međutim, izgleda da se nešto ipak menja. U Zagrebu se ovog februara dogodila strašno važna stvar. Na salonu Grand Tasting u Laubi pojavile su se tri vinarije iz Srbije, jedna do druge. Nije prvi put da vinarije odavde idu u Zagreb, ali ovo je prvi put da to ima merljivi značaj. Kod aktera na domaćoj vinskoj sceni često se čuje tvrdnja kako je u Hrvatsku nemoguće izvesti vina iz Srbije, jer eto „oni tamo“ neće „ovo naše“ – pa onda politička tirada; a da gotovo niko nije zaista ni probao da izveze vina. Ta kuknjava uvek ide filovana tvrdnjom kako mi, budale, ovde ipak prodajemo i trošimo „njihova“ vina. Pritom, zaboravlja se na par stvari. Prvo, sviđalo se to nama ili ne, Srbija kaska nekoliko godina sa razvojem vinske industrije u odnosu na Hrvatsku. Razlika je sve manja, ali nije bilo tako do pre samo nekoliko godina. Tamo je bilo više vina, više vinarije i više regulative, pa i više energije i novca za uložiti na druga tržišta, između ostalog i naše. Dalje, sredstva iz fondova EU, kako za proizvodnju, tako i ona za izvoz, ušla su u značajnijoj količini u posao sa vinom, pa su od dela tog novca, logično, finansirani izvoz i prodaja. Napokon, već sam napisao da Srbija još uvek može da potroši sve što proizvede, a uz to, pravog nastupa, niti velikog interesa, do sada na hrvatskom tržištu i nije bilo.

Čini se da je vreme za promenu došlo, i to je moglo da se vidi u Laubi. Od tri prisutne vinarije, dve imaju uvoznika. Zvonko Bogdan u rukama je jednog od najvećih distributera vina u Hrvatskoj, ima prepoznatljiv brend i čini se da im je potreban još samo „pravi čovek na pravom mestu“ - pošto prodaja ne može da se vodi na daljinu. Ali, tu sigurno neće biti problema. Druga je vinarija Tonković, koja se u poslednje vreme izgleda više orijentisala na hrvatsko nego na domaće tržište. Njihova vina imaju sve preduslove da uspeju i tamo i ovde, jer kadarke nema puno, a Tonkovićeva je u Srbiji najbolja od ponuđenih. Bave se socijalnim mrežama, vino im je dobro, saradnja sa medijima i vinskim autoritetima u Hrvatskoj očigledno je uspostavljena na pravi način, i zaista me živo zanima kakve će to rezultate dati u narednom periodu. Liči na recept za uspeh. Konačno, u Laubi se pojavio i Matalj. Mala proizvodnja, daleka i hrvatskim potrošačima uglavnom slabo poznata Negotinska krajina, ali zato ime za koje su upućeniji čuli: Kremen Kamen. To je bio dovoljan razlog da posetioci sve vreme opsedaju štand, te da sve urodi prvim kontaktima sa potencijalnim distributerima i prvim postignutim dogovorom.

Dakle, nije lako - pogotovo probiti samonametnute barijere i osloboditi se predrasuda o „onim tamo drugima“ – ali vredi truda. Došlo je vreme da se ponovo upoznamo i pokažemo koliko vredimo. A vredimo mnogo.