03.12.2018.Igor Luković
POVRATAK VELIKE SORTE
Da li je grašac najvažnija autohtona bela sorta u Srbiji?
"Grašac je bio deo sortimenta i u ono staro vreme, njega smo imali oduvek. I kada smo krenuli u sadnju novih, uvezenih sorti, grašac je ostao. Taj grašac je bio vrh kvaliteta nekada. Za vreme Orfelina zvali su ga grašac beli, a postojao je i grašac crni. Međutim, za mog veka, zvali smo ga rizling. Lepo je to ime, možda zvučnije, ali eto mi se vraćamo autentičnom, starom, našem i uzgajamo ga kao grašac. Ova sorta može da daje jako dobra vina.“ Tako je o grašcu govorio Slavko Kiš, čuveni karlovački vinar i vinogradar, u svom poslednjem intervujuu za Vino & Fino u martu 2016.
U međuvremu, čika Slavka nas je napustio, ali su njegove reči dobile novo značenje. Danas znamo da pred sobom imamo autohotnu sortu koja je istovremeno i najrasprostranjenija u srpskim vinogorjima, a sve više vinarija vraća se njenom izvornom imenu. Nekada prezrena, vina od grašca danas dobijaju platine i zlata na Decanteru i drugim velikim ocenjivanjima. Pored toga, o sorti imamo i istorijske tragove u literaturi kojima je lako dokazati njen značaj i poreklo. Nažalost, sedam decenija grašac je pod imenom „italijanski rizling“ uglavnom činio bazu za jefine industrijske vinolike tekućine, što se i dalje dešava. Ipak, danas u vinogradima, posebno na Fruškoj gori, duvaju drugačiji vetrovi.
Najraniji pomen grašca belog nalazimo u delu Prokopija Bolića Soveršen vinodelac, knjizi namenjenoj vinarima i vinogradarima izdatoj u Budimu 1816. godine, u kojoj se nalaze detaljni opisi sorti rasprostranjenih na Fruškoj gori u to doba. Zanimljivo je da se u hrvatskim dokumentima sorta prvi put pominje pod imenom grašica, a ne graševina, i to u knjizi Vinogradarstvo, zelinskog župnika i narodnog prosvetitelja Dragutina Stražimira, izdatoj u Zagrebu 1876. godine. U literaturi sa početka XX veka pojavljivao se čak i izraz italijanska graševina. U Srbiji je po zakonu moguće korisiti tri naziva: grašac beli, graševina ili rizling italijanski. Imena grašac, grašica i graševina izvedena su, sasvim izvesno, od imenice "grašak", verovatno zbog pravilnog kružnog oblika bobica i njihove zelenkaste boje.
Izraz italijanski rizling nije domaći izum, ali su ga domaći vinari prihvatili masovno, posebno posle Drugog svetskog rata. Zbog visoke rodnosti i relativne otpornosti na bolesti, grašac je odgovarao filozofiji proizvodnje masovnih vina u kombinatima, pa je sađen širom jugoslovenskih vinogorja, i tamo gde ga tradicionalno nije bilo, po pravilu pod imenom italijanski rizling, valjda zato što je to ime bilo zvučnije i internacionalnije. Tako se grašac iz Srema, Slavonije, Baranje i Štajerske raširio na jug: u Makedoniju, centralnu Srbiju i na Kosovo, postajući italijanski rizling gotovo svuda, čak i tamo gde se zvao grašcem, osim u Hrvatskoj, gde je ostao naziv graševina.
Zanimljivo je da je sorta nazvana rizlingom izgleda baš na nemačkom govornom području, a njihovo ime Welschriesling najčešći se koristi internacionalno. U arhaičnom nemačkom, reč Walsche označava nešto što je strano, odnosno južnjačko, romansko (italsko), keltsko ili čak varvarsko. Dakle, rizling koji nije pravi rizling, već strani, varvarski, došljački, italski... Tako je najverovatnije nastao i izraz italijanski rizling, odnosno olaszrizling na mađarskom i laški rizling na slovenačkom.
Zbrka oko imena grašcu je nanela nemerljivu štetu, doprinoseći potpuno pogrešnoj percepciji sorte. Najpre, zbog slabog kvaliteta uglavnom beskarakternih masovnih vina, te običaja da se razni banatski, karlovački i ini „rizlinzi“ plasiraju pre svega kao vina namenjena bušenju kiselom vodom, reč „rizling“ poprimila je negativnu konotaciju. Tog tereta se kod nas do danas nisu oslobodili ni rajnski, ni italijanski rizling. Zatim, zbog onog „italijanski“ u imenu, sorti je učitano nekakvo strano poreklo i tretirana je kao uvezena.
U stručnoj literaturi jedno vreme sretala se teorija da je grašac na ove prostore stigao iz Francuske. Ta zabluda imala je korene u radovima ampelografa Ludviga fon Baboa, koji je u 19. veku izneo tezu da sorta vuče poreklo iz Šampanje ili Alzasa, odakle je preneta u Nemačku. Fon Babo je u svojim radovima čak tvrdio da je grašac zapravo aligote ili peti mezlije (petit meslier). Savremena istraživanja odbacila su tu teoriju u potpunosti, jer je sorta apsolutno nepoznata u Francuskoj.
Zahvaljujući ampelografiji i DNK analizama pouzdano znamo da poreklo „italijanskog rizlinga“ nema nikakve veze ni sa Italijom. Grašca u Italiji danas ima u vinogradima Lombardije i Veneta, a tamo je stigao u 19. veku. Na sve to, znamo i da izvorni, rajnski rizling, takođe nema nikakve ni genetske, ni organoleptičke veze sa grašcem. Ukratko – grašac niti je rizling, niti je italijanski.
Grašac se danas gaji uglavnom na prostoru Srednje i Jugoistočne Evrope. Ključna zemlja je Hrvatska, gde se graševina rasprostire na 8500 hektara, dajući vina u širokom spektru stilova. Puno je laganih, svežih, jednostavnijih vina, ali se zato i najbolje suve graševine proizvode upravo u Hrvatskoj. To su karakterna, puna vina kompleksnih mirisa, često zaista velika, koja mogu da odležavaju dugi niz godina. Najbolje takve graševine naći ćete u okolini Kutjeva, ali i uz Dunav, u Erdutu ili Iloku. Iz Baranje uglavnom dolaze vina punijeg tela i sa više alkohola od uobičajenog. Takođe, graševine ima i na zapadu, u Bregovitoj Hrvatskoj, gde su vina od nje po pravilu značajno svežija.
Olaszrizling je veoma važan i za vinare u Mađarskoj, gde se prostire na oko 5000 ha, najviše oko Balatona i u južnim delovima Mađarske. U Austriji se sorta gaji na oko 3500 ha, a najfinija vina dolaze iz Burgenlanda, posebno slatka, iz kasnih i ledenih berbi. Tamo se grašac takođe proizvodi u širokom spektru stilova, od sasvim laganih do predikatnih. Često ide u jednostavne kupaže, a nemali broj vinarija od grašca proizvodi penušava vina. U Sloveniji se laški rizling prostire na oko 2500 ha, a u Rumuniji na čak 7000.
Veoma je zanimljivo da je grašac pronađen i u Španiji, u apelaciji Ribera del Guadiana u regiji Estramadura. Pronašao ga je čuveni genetičar Hoze Viljamoz, tokom rada na kapitalnom delu Wine Grapes. Njegova istraživanja pokazalu su da se DNK sorte borba, koja se gaji na vrlo malim površinama, potpuno poklapa sa grašcem.
U Srbiji, prema podacima Ministarstva poljoprivrede iz juna 2017, grašac je sorta na apsolutnom prvom mestu po rasprostranjenosti, zasađena na 14,07 odsto ukupnih površina vinograda, odnosno, na oko 3500 hektara, što nas stavlja na četvrto mesto po površinama u svetu. Većina domaćih vinograda grašca i dalje se koristi kao sirovinska baza za jednostavna vina u velikim volumenima, budući u vlasništvu velikih kuća fokusiranih na vina u osnovnim cenovnim kategorijama. Međutim, na Fruškoj gori stvari su počele dramatično da se menjaju. Pojedini vinari stidljivo su pre desetak godina počeli na tržište da izbacuju pretencioznija, karakterna vina od grašca, koja bi katkad bljesnula na ponekom takmičenju ili među upućenim ljubiteljima. Zatim je vinarija Kiš iz Sremskih Karlovaca prva vratila svom vinu izvorno ime, pa su boce iz 2014. na tržište izašle pod etiketom Kišov Grašac beli. Prema rečima Siniše Popova, direktora prodaje u vinariji, to je momentalno povećalo prodaju vina, koje je ranije bilo teško plasirati pod imenom italijanski rizling. Za njihovim primerom krenuli su i drugi, pa su ime grašac na etikete vratili i u Fruškogorskim vinogradima, te vinarijama Trivanović, Tri međe i oblak, Brestovački, Patkov vinograd...
Značajan potez u promeni percepcije grašca u međunarodnim okvirima napravila je Džensis Robinson MW, uticajna vinska kritičarka i spisateljica iz Londona, u knjizi Wine Grapes, svojevrsnoj ampelografskoj Bibliji, koju je pripredila u saradnji sa genetičarem Žozeom Viljamozom i Džulijom Harding MW. Tamo je kao prvo, glavno ime sorte navedena graševina. Robinson je kao razloge navela upravo činjenicu da sva imena u kojima se pominje rizling stvaraju konfuziju, te da je sorta u Hrvatskoj najviše rasprostranjena. Takođe, ona i njeni saradnici smatraju da je dunavski basen najverovatnije mesto porekla grašca. Taj njen potez rezultat je zapravo višegodišnjeg predanog rada hrvatskih vinara i stručnjaka, koji su se uporno trudili da međunarodnoj javnosti pokažu da od graševine mogu da se dobiju velika, autentična i pažnje vredna vina.
Vina od grašca poslednjih godina redovno dobijaju visoke ocene na međunarodnim takmičenjima, a hrvatska vinarija Antunović iz Dalja osvojila je 2017. za svoje vino iz berbe 2013. platinu na Dekanteru i čak 95 poena. Istu medalju i isti broj bodova te godine dobila je i slatka graševina iz 2015. zagorske vinarije Jakopić. Austrijski predikati redovno su nagrađeni zlatnim medaljama, kao i mnoga mađarska vina. Srpski grašci tek treba da krenu na svoj međunarodni put, iako već sada imamo nekoliko izvanrednih primeraka - od svežih ali karakternih, poput onih pod etiketama Vinum, Kiš, Quet ili Patkov vinograd; preko odležalih u drvetu, nalik Aldumašu iz vinarije Šijački; do onih zaista velikih i kompleksnih, kao što je molovinska Viste Hills bela selekcija iz 2012. Napokon, kada podvučemo crtu i vratimo se na pitanje iz podnaslova teksta, imamo i odgovor: da, grašac jeste najvažnija autohtona bela sorta u Srbiji!
OPIS GRAŠCA U KNJIZI „SOVERŠEN VINODELAC“ PROKOPIJA BOLIĆA
Grašac beli
Grozd je krakljast i dovoljno sabijen, jagode (bobice) su manje nego kod drugog grožđa, ponajviše nejednake i po tri ili četiri zrna (semenke) u sebi sadržavaju, kožurica (pokožica) je malo potvrda; lišće, savršeno zrelo, najviše je petoparčetno (petodelno), dva su gornja parčeta poduboko rastavljena. Čitav list mnogo je podoban (nalik) listu tamjanike, naročito što se gornja tri parčeta tiče, na kraju svom sasvim je malo nazubljen, naličje je na nekom (listu) gusto maljavo, a na drugom i sa pavuljicama (pahuljama) pokriveno.
Soveršen vinodelac; Budim 1816; strana 49
TAJNA KLONA SK 54
Sa dobrim razlogom, klon pod šifrom SK 54 smatra se najboljim dostupnim klonom grašca. U vinogradima se sjajno pokazao, a nastao je na Institutu za voćarstvo i vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima, kao rezultat obimnog dugogodišnjeg istraživanja. U radu grupe autora sa Poljoprivrednog fakultata Univerziteta u Novom Sadu (Ivanišević, Korać, Cindrić, Paprić, Kuljančić, Medić) o subklonovima grašca Rieseling Italico Subclones , objavljenom 2012. u naučnoj publikaciji Genetika, navodi se da je klonska selekcija sorte počela 1975. godine, kada je na oglednom dobru u Sremskim Karlovcima zasađeno 12 000 čokota sakupljenih na terenu, a prvi rezultati u narednim godinama pokazali su izuzetnu heterogenost populacije, odnosno, mnogo morfoloških razlika među različitim klonovima. Posmatranjem, eksperimetima i biranjem najboljih primeraka, nakon decenije i po rada, 1991. godine priznata su tri klona: SK 13, SK 61 i SK 54, od kojih se kao najbolji pokazao potonji. Danas se SK 54, osim na Fruškoj gori, sadi i u drugim regijama, posebno u Hrvatskoj i Mađarskoj. Taj klon odlikuje se manjim grozdom i prirodno manjim prinosom, daje veoma aromatična vina i nakuplja više šećera i kiselina od drugih.
KARAKTERISTIKE GRAŠCA
Primarne arome u svežim vinima najčešće podsećaju na zelenu i žutu jabuka, dinje, limun, belu breskvu, maslačak, žuti ringlov, kruške, mandarine, ponekad i bananu. Kompleksnija, odležala vina imaju i note sena, zelenog čaja, lipe, dunje, polenovog praha, meda, marcipana... Ponekad je prisutna i nežna herbalnost, kao i mineralni karakter. Grašac najčešće daje umereno puna vina, umerenog alkohola, srednjih, ponekad čak i nižih kiselina.
U međuvremu, čika Slavka nas je napustio, ali su njegove reči dobile novo značenje. Danas znamo da pred sobom imamo autohotnu sortu koja je istovremeno i najrasprostranjenija u srpskim vinogorjima, a sve više vinarija vraća se njenom izvornom imenu. Nekada prezrena, vina od grašca danas dobijaju platine i zlata na Decanteru i drugim velikim ocenjivanjima. Pored toga, o sorti imamo i istorijske tragove u literaturi kojima je lako dokazati njen značaj i poreklo. Nažalost, sedam decenija grašac je pod imenom „italijanski rizling“ uglavnom činio bazu za jefine industrijske vinolike tekućine, što se i dalje dešava. Ipak, danas u vinogradima, posebno na Fruškoj gori, duvaju drugačiji vetrovi.
Najraniji pomen grašca belog nalazimo u delu Prokopija Bolića Soveršen vinodelac, knjizi namenjenoj vinarima i vinogradarima izdatoj u Budimu 1816. godine, u kojoj se nalaze detaljni opisi sorti rasprostranjenih na Fruškoj gori u to doba. Zanimljivo je da se u hrvatskim dokumentima sorta prvi put pominje pod imenom grašica, a ne graševina, i to u knjizi Vinogradarstvo, zelinskog župnika i narodnog prosvetitelja Dragutina Stražimira, izdatoj u Zagrebu 1876. godine. U literaturi sa početka XX veka pojavljivao se čak i izraz italijanska graševina. U Srbiji je po zakonu moguće korisiti tri naziva: grašac beli, graševina ili rizling italijanski. Imena grašac, grašica i graševina izvedena su, sasvim izvesno, od imenice "grašak", verovatno zbog pravilnog kružnog oblika bobica i njihove zelenkaste boje.
Izraz italijanski rizling nije domaći izum, ali su ga domaći vinari prihvatili masovno, posebno posle Drugog svetskog rata. Zbog visoke rodnosti i relativne otpornosti na bolesti, grašac je odgovarao filozofiji proizvodnje masovnih vina u kombinatima, pa je sađen širom jugoslovenskih vinogorja, i tamo gde ga tradicionalno nije bilo, po pravilu pod imenom italijanski rizling, valjda zato što je to ime bilo zvučnije i internacionalnije. Tako se grašac iz Srema, Slavonije, Baranje i Štajerske raširio na jug: u Makedoniju, centralnu Srbiju i na Kosovo, postajući italijanski rizling gotovo svuda, čak i tamo gde se zvao grašcem, osim u Hrvatskoj, gde je ostao naziv graševina.
Zanimljivo je da je sorta nazvana rizlingom izgleda baš na nemačkom govornom području, a njihovo ime Welschriesling najčešći se koristi internacionalno. U arhaičnom nemačkom, reč Walsche označava nešto što je strano, odnosno južnjačko, romansko (italsko), keltsko ili čak varvarsko. Dakle, rizling koji nije pravi rizling, već strani, varvarski, došljački, italski... Tako je najverovatnije nastao i izraz italijanski rizling, odnosno olaszrizling na mađarskom i laški rizling na slovenačkom.
Zbrka oko imena grašcu je nanela nemerljivu štetu, doprinoseći potpuno pogrešnoj percepciji sorte. Najpre, zbog slabog kvaliteta uglavnom beskarakternih masovnih vina, te običaja da se razni banatski, karlovački i ini „rizlinzi“ plasiraju pre svega kao vina namenjena bušenju kiselom vodom, reč „rizling“ poprimila je negativnu konotaciju. Tog tereta se kod nas do danas nisu oslobodili ni rajnski, ni italijanski rizling. Zatim, zbog onog „italijanski“ u imenu, sorti je učitano nekakvo strano poreklo i tretirana je kao uvezena.
U stručnoj literaturi jedno vreme sretala se teorija da je grašac na ove prostore stigao iz Francuske. Ta zabluda imala je korene u radovima ampelografa Ludviga fon Baboa, koji je u 19. veku izneo tezu da sorta vuče poreklo iz Šampanje ili Alzasa, odakle je preneta u Nemačku. Fon Babo je u svojim radovima čak tvrdio da je grašac zapravo aligote ili peti mezlije (petit meslier). Savremena istraživanja odbacila su tu teoriju u potpunosti, jer je sorta apsolutno nepoznata u Francuskoj.
Zahvaljujući ampelografiji i DNK analizama pouzdano znamo da poreklo „italijanskog rizlinga“ nema nikakve veze ni sa Italijom. Grašca u Italiji danas ima u vinogradima Lombardije i Veneta, a tamo je stigao u 19. veku. Na sve to, znamo i da izvorni, rajnski rizling, takođe nema nikakve ni genetske, ni organoleptičke veze sa grašcem. Ukratko – grašac niti je rizling, niti je italijanski.
Grašac se danas gaji uglavnom na prostoru Srednje i Jugoistočne Evrope. Ključna zemlja je Hrvatska, gde se graševina rasprostire na 8500 hektara, dajući vina u širokom spektru stilova. Puno je laganih, svežih, jednostavnijih vina, ali se zato i najbolje suve graševine proizvode upravo u Hrvatskoj. To su karakterna, puna vina kompleksnih mirisa, često zaista velika, koja mogu da odležavaju dugi niz godina. Najbolje takve graševine naći ćete u okolini Kutjeva, ali i uz Dunav, u Erdutu ili Iloku. Iz Baranje uglavnom dolaze vina punijeg tela i sa više alkohola od uobičajenog. Takođe, graševine ima i na zapadu, u Bregovitoj Hrvatskoj, gde su vina od nje po pravilu značajno svežija.
Olaszrizling je veoma važan i za vinare u Mađarskoj, gde se prostire na oko 5000 ha, najviše oko Balatona i u južnim delovima Mađarske. U Austriji se sorta gaji na oko 3500 ha, a najfinija vina dolaze iz Burgenlanda, posebno slatka, iz kasnih i ledenih berbi. Tamo se grašac takođe proizvodi u širokom spektru stilova, od sasvim laganih do predikatnih. Često ide u jednostavne kupaže, a nemali broj vinarija od grašca proizvodi penušava vina. U Sloveniji se laški rizling prostire na oko 2500 ha, a u Rumuniji na čak 7000.
Veoma je zanimljivo da je grašac pronađen i u Španiji, u apelaciji Ribera del Guadiana u regiji Estramadura. Pronašao ga je čuveni genetičar Hoze Viljamoz, tokom rada na kapitalnom delu Wine Grapes. Njegova istraživanja pokazalu su da se DNK sorte borba, koja se gaji na vrlo malim površinama, potpuno poklapa sa grašcem.
U Srbiji, prema podacima Ministarstva poljoprivrede iz juna 2017, grašac je sorta na apsolutnom prvom mestu po rasprostranjenosti, zasađena na 14,07 odsto ukupnih površina vinograda, odnosno, na oko 3500 hektara, što nas stavlja na četvrto mesto po površinama u svetu. Većina domaćih vinograda grašca i dalje se koristi kao sirovinska baza za jednostavna vina u velikim volumenima, budući u vlasništvu velikih kuća fokusiranih na vina u osnovnim cenovnim kategorijama. Međutim, na Fruškoj gori stvari su počele dramatično da se menjaju. Pojedini vinari stidljivo su pre desetak godina počeli na tržište da izbacuju pretencioznija, karakterna vina od grašca, koja bi katkad bljesnula na ponekom takmičenju ili među upućenim ljubiteljima. Zatim je vinarija Kiš iz Sremskih Karlovaca prva vratila svom vinu izvorno ime, pa su boce iz 2014. na tržište izašle pod etiketom Kišov Grašac beli. Prema rečima Siniše Popova, direktora prodaje u vinariji, to je momentalno povećalo prodaju vina, koje je ranije bilo teško plasirati pod imenom italijanski rizling. Za njihovim primerom krenuli su i drugi, pa su ime grašac na etikete vratili i u Fruškogorskim vinogradima, te vinarijama Trivanović, Tri međe i oblak, Brestovački, Patkov vinograd...
LEGENDA O SREMCIMA I ITALIJANIMA
Postoji jedna romantična verzija priče o tome kako je grašac poneo ime italijanski rizling. Ta legenda kaže kako su grofovi Odeskalki, kada su početkom 18. veka došli na Frušku goru i podigli svoje posede od Iloka do Erdevika, sa sobom doveli i italijanske radnike – vinogradare. Italijani su se družili sa meštanima, i njima pokazali kako da podižu i orezuju svoje vinograde grašca na savremen način. Tako su Sremci te moderno orezane vinograde, u čast učitelja, prozvali „talijanskim“, od čega je kasnije, kaže legenda, nastao i naziv za sortu.
Postoji jedna romantična verzija priče o tome kako je grašac poneo ime italijanski rizling. Ta legenda kaže kako su grofovi Odeskalki, kada su početkom 18. veka došli na Frušku goru i podigli svoje posede od Iloka do Erdevika, sa sobom doveli i italijanske radnike – vinogradare. Italijani su se družili sa meštanima, i njima pokazali kako da podižu i orezuju svoje vinograde grašca na savremen način. Tako su Sremci te moderno orezane vinograde, u čast učitelja, prozvali „talijanskim“, od čega je kasnije, kaže legenda, nastao i naziv za sortu.
Značajan potez u promeni percepcije grašca u međunarodnim okvirima napravila je Džensis Robinson MW, uticajna vinska kritičarka i spisateljica iz Londona, u knjizi Wine Grapes, svojevrsnoj ampelografskoj Bibliji, koju je pripredila u saradnji sa genetičarem Žozeom Viljamozom i Džulijom Harding MW. Tamo je kao prvo, glavno ime sorte navedena graševina. Robinson je kao razloge navela upravo činjenicu da sva imena u kojima se pominje rizling stvaraju konfuziju, te da je sorta u Hrvatskoj najviše rasprostranjena. Takođe, ona i njeni saradnici smatraju da je dunavski basen najverovatnije mesto porekla grašca. Taj njen potez rezultat je zapravo višegodišnjeg predanog rada hrvatskih vinara i stručnjaka, koji su se uporno trudili da međunarodnoj javnosti pokažu da od graševine mogu da se dobiju velika, autentična i pažnje vredna vina.
Vina od grašca poslednjih godina redovno dobijaju visoke ocene na međunarodnim takmičenjima, a hrvatska vinarija Antunović iz Dalja osvojila je 2017. za svoje vino iz berbe 2013. platinu na Dekanteru i čak 95 poena. Istu medalju i isti broj bodova te godine dobila je i slatka graševina iz 2015. zagorske vinarije Jakopić. Austrijski predikati redovno su nagrađeni zlatnim medaljama, kao i mnoga mađarska vina. Srpski grašci tek treba da krenu na svoj međunarodni put, iako već sada imamo nekoliko izvanrednih primeraka - od svežih ali karakternih, poput onih pod etiketama Vinum, Kiš, Quet ili Patkov vinograd; preko odležalih u drvetu, nalik Aldumašu iz vinarije Šijački; do onih zaista velikih i kompleksnih, kao što je molovinska Viste Hills bela selekcija iz 2012. Napokon, kada podvučemo crtu i vratimo se na pitanje iz podnaslova teksta, imamo i odgovor: da, grašac jeste najvažnija autohtona bela sorta u Srbiji!
OPIS GRAŠCA U KNJIZI „SOVERŠEN VINODELAC“ PROKOPIJA BOLIĆA
Grašac beli
Grozd je krakljast i dovoljno sabijen, jagode (bobice) su manje nego kod drugog grožđa, ponajviše nejednake i po tri ili četiri zrna (semenke) u sebi sadržavaju, kožurica (pokožica) je malo potvrda; lišće, savršeno zrelo, najviše je petoparčetno (petodelno), dva su gornja parčeta poduboko rastavljena. Čitav list mnogo je podoban (nalik) listu tamjanike, naročito što se gornja tri parčeta tiče, na kraju svom sasvim je malo nazubljen, naličje je na nekom (listu) gusto maljavo, a na drugom i sa pavuljicama (pahuljama) pokriveno.
Soveršen vinodelac; Budim 1816; strana 49
TAJNA KLONA SK 54
Sa dobrim razlogom, klon pod šifrom SK 54 smatra se najboljim dostupnim klonom grašca. U vinogradima se sjajno pokazao, a nastao je na Institutu za voćarstvo i vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima, kao rezultat obimnog dugogodišnjeg istraživanja. U radu grupe autora sa Poljoprivrednog fakultata Univerziteta u Novom Sadu (Ivanišević, Korać, Cindrić, Paprić, Kuljančić, Medić) o subklonovima grašca Rieseling Italico Subclones , objavljenom 2012. u naučnoj publikaciji Genetika, navodi se da je klonska selekcija sorte počela 1975. godine, kada je na oglednom dobru u Sremskim Karlovcima zasađeno 12 000 čokota sakupljenih na terenu, a prvi rezultati u narednim godinama pokazali su izuzetnu heterogenost populacije, odnosno, mnogo morfoloških razlika među različitim klonovima. Posmatranjem, eksperimetima i biranjem najboljih primeraka, nakon decenije i po rada, 1991. godine priznata su tri klona: SK 13, SK 61 i SK 54, od kojih se kao najbolji pokazao potonji. Danas se SK 54, osim na Fruškoj gori, sadi i u drugim regijama, posebno u Hrvatskoj i Mađarskoj. Taj klon odlikuje se manjim grozdom i prirodno manjim prinosom, daje veoma aromatična vina i nakuplja više šećera i kiselina od drugih.
KARAKTERISTIKE GRAŠCA
Primarne arome u svežim vinima najčešće podsećaju na zelenu i žutu jabuka, dinje, limun, belu breskvu, maslačak, žuti ringlov, kruške, mandarine, ponekad i bananu. Kompleksnija, odležala vina imaju i note sena, zelenog čaja, lipe, dunje, polenovog praha, meda, marcipana... Ponekad je prisutna i nežna herbalnost, kao i mineralni karakter. Grašac najčešće daje umereno puna vina, umerenog alkohola, srednjih, ponekad čak i nižih kiselina.
