12.03.2016.
DOSIJE: VADIČEP
Portret našeg najboljeg prijateljaPrilozi za istoriju vinskih otvarača
Da bismo počeli bilo koje vinsko putovanje, dobro, bar većinu njih – izuzetak su boce zatvorene limom ili plastikom – prva stvar koju moramo da uzmemo u ruke je otvarač. Ta mala gvozdena skalamerija ulaznica je u svet koji nas čeka ispod par centimetara plute, sa svim svojim aromama, teksturama, bojama, emocijama, pričama, istoriji, predelima i ljudima koji stoje oko i iza vina koje će nam se potom zavrteti u čaši.
Pitanje šta je starije, kokoška ili jaje, u slučaju plutanog čepa i vadičepa ima jednostavan odgovor. Stariji je čep naravno, a alat za njegovo vađenje iz grlića na scenu je stupio tek pošto je neko shvatio da lomljenje boce da bi se došlo do sadržaja i nije najpraktičnije rešenje. Ipak, čovečanstvo zapravo nema pojma ko je i kada izumeo prvi vadičep, iako znamo ime čoveka koji je zaštitio prvi patent za ovu alatku. Iako se Francuzi verovatno neće složiti, ali činjenica je da su Englezi najzaslužniji za početak masovne upotrebe staklenih boca i pripadajućih čepova. Naime, oni su pre nekoliko vekova bili među najvećim kupcima vina, pretežno francuskog, a njegovo duže čuvanje i stabilnost postali su mogući tek pošto su staklene boce u 17. veku postale dovoljno jeftine i dostupne. Flaša je olakšala i skladištenje i transport, ali valjalo ju je nečim i zatvoriti. To su isprva bili zamotuljci tkanine, drvo i vosak, a zatim i plutani čepovi koje je trebalo nekako izvaditi iz flaša. Prvi pisani dokument u kom se pominje vinski otvarač datira iz 1681. godine, a u njemu se ta alatka jednostavno naziva „metalnim crvom za vađenje čepova iz boca“. Usput, znamo i ko je prvi upotrebio izraz vadičep, odnosno corkscrew na engleskom. Bio je to, ni manje ni više, nego pesnik, Nikolas Emhurst koji je u svojoj poemi iz 1720. godine pevao o bogu Bahusu i njegovom svešteniku koji u jednoj ruci drži bocu vina, a u drugoj vadičep. Ipak, prvi patent došao je čitav vek kasnije. Semjuel Henšel 1795. godine patentirao je u Londonu vrlo jednostavan otvarač koji se sastojao od spirale, drvene ručice i okruglog diska koji je sprečavao spiralu da previše uđe u plutu. Henšal je potom pokrenuo proizvodnju sa Metjuom Bultonom, koji je u svojoj fabrici u Birmingemu već proizvodio metalne alatke za čišćenje puščanih cevi, koje su imale identične spirale kao i vadičepovi. Danas se smatra da je Henšal ispiraciju za svoj izum dobio baš od alata za puške.
Iako upotreba štopcigera nekima izgleda komplikovano, samo malo vežbe je potrebno da shvatite da se boca sa njim zapravo najlakše otvara, a pritom, dovoljno je mali da možete uvek da ga imate sa sobom.
Kada uz pomoć štopcigera otvarate bocu, stavite je na sto i nožićem prvo skinite kapicu sa donje strane zadebljanja na grliću. Kapicu sečete okrećući nožić oko grlića, dok flaša ostaje nepomična. Nakon toga, krpom uklonite eventualne nečistoće sa plute i zabodite vrh spirale u sredinu. Okrećite otvarač dok spirala ne uđe skoro do kraja, ali pazite da ne probijete dno čepa. Zapnite prvo koleno, povucite, pa zapnite drugo i polako izvucite čep. Ništa lakše! Naravno da je potrebno malo prakse, ali kud ćete bolju vežbu od otvaranja boca sa vinom!? Pošto jednom savladate ovu veštinu, neće vam pasti na pamet da se mašite ni za jedan drugi otvarač. Kada budete stekli rutinu, častite sebe nekim finim štopcigerom, recimo jednim Šato Lagijolijem (Chateau Laguiole), koji sigurno spada među najkvalitetnije na svetu i koji će vam, ako ga ne izgubite, trajati decenijama, postajući sve vredniji kako vreme prolazi.
Iako su se od 17. veka do danas otvarači menjali, jedna stvar je kod njih ostala ista – metalna spirala, a zahvaljjući njoj bocu vina otvorićete podjednako efikasno i najmodernijim otvaračem savremenog dizajna, kao i Henšelovim prepotopskim modelom. Posle Engleza, na terenu otvarača zasijali su Nemci, tačnije izvesni Karl Vinke koji je 1882. zaštitio novi tip kome je odmah dato ima“konobarov prijatelj“. Izraz waiters friend na engleskom je u upotrebi i danas i koristi se za tip otvarača koji se najviše upotrebljava, a koji mi znamo kao štopciger. U pitanju je sklopivi patent otvarač sa drškom, spiralom, polugom i nožićem za uklanjanje folije. Oblik koji se često koristi u kućama, odnosno, bar ga u Srbiji svako ima u nekoj fioci, popularni leptir, izmišljen je 1888. godine. To je onaj otvarač koji ima dve ručice koje se podižu dok zavrćete spiralu, a koje kada pritisnete jednostavno izvuku čep iz grlića. Autor tog patenta je ponovo Englez, Džejms Hili. Početkom 20. veka u Francuskoj, Mari Žil Leon Bart izmislio je zig-zag otvarač koji je ostao upamćen zahvaljujući neobičnom dizajnu, ali nikad nije zaživeo u upotrebi. Patenti su se nizali tokom poslednjeg veka, a među njima se izdvojio takozvani screwpull inžinjera Herberta Alena koji je izumeo spiralu premazanu teflonom što je olakšalo njeno uvrtanje u plutu bez drobljenja čepa. Tu je i zajednički izum Šandora Bočija i Džordža Spektora koji su 1992. godine lansirali električni otvarač, koji se i pored velike popularnosti na početku, kasnije pokazao kao ne naročito praktičan. Kada mu baterija crkne na pola posla ili se čep u grliću iz nekog razloga zaglavi, taj otvarač postaje neupotrebljiv. Neku vrstu revolucije uneo je vadičep zvani Rabbit, patent kompanije Metrokane, koji zaista ima oblik zečije glave, sa sve ušima. Napravljen je od kvalitetne metalne legure i crne plastike i zaista uz pomoć jedinstvenog sistema lako i sigurno otvara boce, jednim potezom oslobađajući spiralu pampura. Puno profesionalaca ga je prihvatilo kao revolucionarno rešenje, ali ipak nije ugrozio status i reputaciju starog dobrog štopcigera, pre svega jer je previše glomazan.
Interesantan je i koncept Coravin otvarača kog je patentirao Greg Lambreht, inače istraživač na polju medicine. To zapravo i nije otvarač već sistem sa iglom koju ubadate kroz čep i koja vam dozvoljava da sipate vino iz neotvorene boce u koju se na mesto tečnosti odmah ubrizgava inertni gas koji preostalo vino u boci čuva od oksidacije i kvara.
Tu su naravno i neki kurioziteti, pa je tako najveći i verovatno najkomplikovaniji vinski otvarač na svetu konstruisao Rob Higs. Impresivna skalamareja dva metra visoka pokreće se na ručni pogon, ali osim što otvara boce, ona vino odmah i sipa u čašu.
Osim za svoju osnovnu namenu, vadičepovi su već u 19. veku počeli da se koriste kao efektan reklamni materijal, a tako je to ostalo do danas. Gotovo svaka veća vinarija bar jednom je odštampala svoj logo na seriji otvarača koje je podelila na poklon vinofilima i somelijerima.
Ipak, on je do danas ostao samo alat. Za enofile svakako najvažniji alat u kuhinji, na putovanju, u džepu, automobilu, ženskoj torbi, pored računara, na izletu, pecanju, uz utakmicu, na prvom sastanku... On je tu već stotinama godina, u osnovi nepromenjen. Zato na njega uvek možete da se oslonite, kao i na svakog dobrog prijatelja
Pitanje šta je starije, kokoška ili jaje, u slučaju plutanog čepa i vadičepa ima jednostavan odgovor. Stariji je čep naravno, a alat za njegovo vađenje iz grlića na scenu je stupio tek pošto je neko shvatio da lomljenje boce da bi se došlo do sadržaja i nije najpraktičnije rešenje. Ipak, čovečanstvo zapravo nema pojma ko je i kada izumeo prvi vadičep, iako znamo ime čoveka koji je zaštitio prvi patent za ovu alatku. Iako se Francuzi verovatno neće složiti, ali činjenica je da su Englezi najzaslužniji za početak masovne upotrebe staklenih boca i pripadajućih čepova. Naime, oni su pre nekoliko vekova bili među najvećim kupcima vina, pretežno francuskog, a njegovo duže čuvanje i stabilnost postali su mogući tek pošto su staklene boce u 17. veku postale dovoljno jeftine i dostupne. Flaša je olakšala i skladištenje i transport, ali valjalo ju je nečim i zatvoriti. To su isprva bili zamotuljci tkanine, drvo i vosak, a zatim i plutani čepovi koje je trebalo nekako izvaditi iz flaša. Prvi pisani dokument u kom se pominje vinski otvarač datira iz 1681. godine, a u njemu se ta alatka jednostavno naziva „metalnim crvom za vađenje čepova iz boca“. Usput, znamo i ko je prvi upotrebio izraz vadičep, odnosno corkscrew na engleskom. Bio je to, ni manje ni više, nego pesnik, Nikolas Emhurst koji je u svojoj poemi iz 1720. godine pevao o bogu Bahusu i njegovom svešteniku koji u jednoj ruci drži bocu vina, a u drugoj vadičep. Ipak, prvi patent došao je čitav vek kasnije. Semjuel Henšel 1795. godine patentirao je u Londonu vrlo jednostavan otvarač koji se sastojao od spirale, drvene ručice i okruglog diska koji je sprečavao spiralu da previše uđe u plutu. Henšal je potom pokrenuo proizvodnju sa Metjuom Bultonom, koji je u svojoj fabrici u Birmingemu već proizvodio metalne alatke za čišćenje puščanih cevi, koje su imale identične spirale kao i vadičepovi. Danas se smatra da je Henšal ispiraciju za svoj izum dobio baš od alata za puške.
Štopciger: večiti klasik
Uz sve modele otvarača koji su patentirani tokom par vekova, samo je štopciger zaista preživeo test vremena i postao deo obaveznog alata svakog somelijera, konobara ili ljubitelja vina. Ne zove se on za džabe na engleskom konobarov prijatelj. Danas je svuda u svetu u ugostiteljstvu standard da se koristi isključivo taj tip otvarača, a ako imate stila, sa njim ćete otvrati boce i kod kuće. Leptire, zujalice na baterije i slične novokomponovane modele trebalo bi da ostavite vinskim skorojevićima. Štopciger je elegantan, dovoljno mali da stane u svačiju šaku i džep, ali dovoljno robustan da podnese svaku vrstu naprezanja i reši svaki problem za zapeklim pampurima. Danas postoji mnoštvo modela, a jedina revolucionarna izmena u odnosu na originalni dizajn je uvođenje poluge sa dva kolena, što prilikom otvaranja boce sprečava savijanje čepa i smanjuje opasnost od njegovog lomljenja. Dobar štopciger mora da ima oštar nožić za uklanjanje kapice, tanku i dugu elastičnu spiralu i ergonomski dizajnirano telo kako ne bi žuljao u ruci.Iako upotreba štopcigera nekima izgleda komplikovano, samo malo vežbe je potrebno da shvatite da se boca sa njim zapravo najlakše otvara, a pritom, dovoljno je mali da možete uvek da ga imate sa sobom.
Kada uz pomoć štopcigera otvarate bocu, stavite je na sto i nožićem prvo skinite kapicu sa donje strane zadebljanja na grliću. Kapicu sečete okrećući nožić oko grlića, dok flaša ostaje nepomična. Nakon toga, krpom uklonite eventualne nečistoće sa plute i zabodite vrh spirale u sredinu. Okrećite otvarač dok spirala ne uđe skoro do kraja, ali pazite da ne probijete dno čepa. Zapnite prvo koleno, povucite, pa zapnite drugo i polako izvucite čep. Ništa lakše! Naravno da je potrebno malo prakse, ali kud ćete bolju vežbu od otvaranja boca sa vinom!? Pošto jednom savladate ovu veštinu, neće vam pasti na pamet da se mašite ni za jedan drugi otvarač. Kada budete stekli rutinu, častite sebe nekim finim štopcigerom, recimo jednim Šato Lagijolijem (Chateau Laguiole), koji sigurno spada među najkvalitetnije na svetu i koji će vam, ako ga ne izgubite, trajati decenijama, postajući sve vredniji kako vreme prolazi.
Iako su se od 17. veka do danas otvarači menjali, jedna stvar je kod njih ostala ista – metalna spirala, a zahvaljjući njoj bocu vina otvorićete podjednako efikasno i najmodernijim otvaračem savremenog dizajna, kao i Henšelovim prepotopskim modelom. Posle Engleza, na terenu otvarača zasijali su Nemci, tačnije izvesni Karl Vinke koji je 1882. zaštitio novi tip kome je odmah dato ima“konobarov prijatelj“. Izraz waiters friend na engleskom je u upotrebi i danas i koristi se za tip otvarača koji se najviše upotrebljava, a koji mi znamo kao štopciger. U pitanju je sklopivi patent otvarač sa drškom, spiralom, polugom i nožićem za uklanjanje folije. Oblik koji se često koristi u kućama, odnosno, bar ga u Srbiji svako ima u nekoj fioci, popularni leptir, izmišljen je 1888. godine. To je onaj otvarač koji ima dve ručice koje se podižu dok zavrćete spiralu, a koje kada pritisnete jednostavno izvuku čep iz grlića. Autor tog patenta je ponovo Englez, Džejms Hili. Početkom 20. veka u Francuskoj, Mari Žil Leon Bart izmislio je zig-zag otvarač koji je ostao upamćen zahvaljujući neobičnom dizajnu, ali nikad nije zaživeo u upotrebi. Patenti su se nizali tokom poslednjeg veka, a među njima se izdvojio takozvani screwpull inžinjera Herberta Alena koji je izumeo spiralu premazanu teflonom što je olakšalo njeno uvrtanje u plutu bez drobljenja čepa. Tu je i zajednički izum Šandora Bočija i Džordža Spektora koji su 1992. godine lansirali električni otvarač, koji se i pored velike popularnosti na početku, kasnije pokazao kao ne naročito praktičan. Kada mu baterija crkne na pola posla ili se čep u grliću iz nekog razloga zaglavi, taj otvarač postaje neupotrebljiv. Neku vrstu revolucije uneo je vadičep zvani Rabbit, patent kompanije Metrokane, koji zaista ima oblik zečije glave, sa sve ušima. Napravljen je od kvalitetne metalne legure i crne plastike i zaista uz pomoć jedinstvenog sistema lako i sigurno otvara boce, jednim potezom oslobađajući spiralu pampura. Puno profesionalaca ga je prihvatilo kao revolucionarno rešenje, ali ipak nije ugrozio status i reputaciju starog dobrog štopcigera, pre svega jer je previše glomazan.
Ginisov rekord
Francuz Alen Dorot upisan je 2001. godine u Ginisovu knjigu rekorda kao najbrži otvarač vinskih boca na svetu. On je sposoban da za jedan minut otvori 13 boca vina i to uz pomoć najobičnijeg T-otvarača.Interesantan je i koncept Coravin otvarača kog je patentirao Greg Lambreht, inače istraživač na polju medicine. To zapravo i nije otvarač već sistem sa iglom koju ubadate kroz čep i koja vam dozvoljava da sipate vino iz neotvorene boce u koju se na mesto tečnosti odmah ubrizgava inertni gas koji preostalo vino u boci čuva od oksidacije i kvara.
Tu su naravno i neki kurioziteti, pa je tako najveći i verovatno najkomplikovaniji vinski otvarač na svetu konstruisao Rob Higs. Impresivna skalamareja dva metra visoka pokreće se na ručni pogon, ali osim što otvara boce, ona vino odmah i sipa u čašu.
Osim za svoju osnovnu namenu, vadičepovi su već u 19. veku počeli da se koriste kao efektan reklamni materijal, a tako je to ostalo do danas. Gotovo svaka veća vinarija bar jednom je odštampala svoj logo na seriji otvarača koje je podelila na poklon vinofilima i somelijerima.
Heliksofilija
Ne, nije naziv bolesti, već pasije i neke vrste zavisnosti. Naime, heliksofilima se nazivaju kolekcionari koji sakupljaju vinske otvarače. Oni imaju čak i svoje Međunarodno udruženje zavisnika od vadičepa (The International Correspondence Of Corkscrew Addicts) sa sedištem u SAD, a možete da ih pronađete na veb adresi www.corkscrewnet.com. Od samih početaka upotrebe vinskih otvarača, umetnici i zanatlije nalazili su načine da ih dekorišu i od njih stvaraju unikatne primerke. Otvarači su izrađivani od svih zamislivih materijala, od gvožđa, olova, alumnijuma, zlata, srebra, rogova, kostiju ili ćilibara, a ukrašavani kako dragim kamenjem, tako i finim filigranskim radovima. Neki od njih zaista su umetnička dela, jedinstveni, veoma cenjeni i basnoslovno skupi. Većina takvih otvarača prodaje se na aukcijama ili putem interneta. Naravno, takvi su postali i meta kolekcionara. Neke kolekcije sadrže na desetine hiljada primeraka iz svih mogućih razdoblja i delova sveta, a nama najbliža zbirka nalazi se u Bukureštu. Vlasnik kolekcije je Jon Čiresku, koji u istom prostoru ima i jedinstveni muzej pegli. Obe postavke oduzimaju dah, ali da biste ih posetili morate prethodno da se najavite. Ipak, najpoznatija na svetu je kolekcija Brata Timotija koja je izložena u prostorijama Kulinarskog instituta Amerike u Grejstonu u Santa Heleni.Ipak, on je do danas ostao samo alat. Za enofile svakako najvažniji alat u kuhinji, na putovanju, u džepu, automobilu, ženskoj torbi, pored računara, na izletu, pecanju, uz utakmicu, na prvom sastanku... On je tu već stotinama godina, u osnovi nepromenjen. Zato na njega uvek možete da se oslonite, kao i na svakog dobrog prijatelja
