09.12.2021.Piše: Igor Luković
RAZNOVRSNO, UKUSNO I DREVNO
Razglednica iz Gruzije
Teško je osloboditi se klišea i već viđenih superlativa kada pišete ili pričate o Gruziji. Jer, ta je zemlja zaista neverovatna. Priroda doslovno oduzima dah, hrana je istinski uzbudljiiva - i potpuno drugačija i poznata u isto vrema; a vina sasvim posebna i autentična.
Na samoj granici Evrope i Azije, tačnije, strogo geografski azijska, ali kulturom i nasleđem suštinski evropska zemlja, Gruzija se prostire između Velikog Kavkaza na severu, i Malog na jugu. Iako ne previše velika - površinom tek nešto manja od Srbije - Gruzija je geografski i klimatski izuzetno razuđena, od mediteranskog uticaja kraj obala Crnog mora, preko oštre planinske klime na severu i umereno kontinentalnog centra zemlje, pa do toplih i polupustinjskih krajolika na jugozapadu. Uz burnu istoriju koja je donela uticaje sa raznih strana, Gruzija je zemlja izuzetno bogate kulturne, ali i gastronomske i vinske tradicije. Na sedmodnevni put u drevnu kavkasku zemlju, kolevku vinove loze i globalne vinske kulture, iz Beograda je krajem oktobra krenula odabrana ekipa novinara i blogera. Posle početne facinacije čistoćom ulica Tbilisija, njegovim položajem duž reke Kure (Mtkvari na gruzinskom), eklektičnom arhitekturom i vidljivim slojevima bogatog istorijskog nasleđa, počeo je neprekidni niz zalogaja, gutljaja, impresija, doživljaja, kilometara, lica i krajolika, na čijem smo kraju shvatili da smo tek zagrebali u ono što Gruzija nudi i da je ta zemlja mesto u koje se svakako vredi vratiti.
Hačapuri, pita od testa sa obiljem sira, jelo je po kome se gruzijska kulinarska tradicije prepoznaje u svetu, od Moskve do Njujorka. Pa i u samoj Gruziji, za gotovo svaki obrok u restoranu ili bistrou, na stolu će se naći i ta famozna pita. Internacionalno, najpoznatiji je hačapuri iz Adžarije koji izgleda kao otvorena pita uvijenih krajeva, sa celim jajetom ispečenim preko punjenja od sira. Pored njega, uobičajen je Imeruli hačapuri u obliku pogače, čija je srednina napunjena finim, mekim i tegljivim punomasnim sirom. Još kad stigne topao za sto… Tu je zatim Megruli hačapuri i još niz drugih regionalnih varijacija. Pored hačapurija, postoji još čitav niz sjajnih jela od punjenog testa, poput kubdarija, masne pite sa nadevom od mesa, začinjene autentičnim začinima. Izvanredna je kada meso nije mleveno, već seckano, što nadevu menja strukturu i čini kubdari izuzetno sočnim. Lobijani je pita na oko slična kubdariju ili imererulijskom hačapuriju, ali punjena pikantnim nadevom od crvenog pasulja.
Gruzijski kebab
Još jedna stvar koja ukazuje na drevnost i moguće uticaje u tamošnjoj kulturi su gruzijski hlebovi. Hleb se kaže puri, a različite vrste dobijaju prefiks, odnosno, pridev koji ih određuje. Tako je tonis-puri zapravo hleb iz toni peći, dok je dedas-puri majčin hleb. Hleb koji se peče u toni pećima naći će te svuda. U pekarama i restoranima ta peć, gotovo identična onima koje možete da vidite širom indijskog potkontinenta, zauzima centralno mesto u prostorijama. Hleb se peče zalepljen za debele zidove ogromnog keramičkog ćupa na čijem dnu tinja žar. Taj sveži, brzo ispečeni hleb, hrskave rumene korice i meke, podatne sredine ima divan, pomalo zadimljen rustični ukus. Savršen je za umakanje u gruzijske sosove, otopljeni sir ili saft iz mesnih jela.
Na svakom stolu u Gruziji biće i obilje salata i povrća, pripremljenog na jedinstveni način, poput pkhalija. Pkhali je vrsta salate, ili priloga, od kuvanog povrća začinjenog korijanderom, sokom od limuna, lokalanim začinima i zrnima nara, sa dodatkom mlevenih oraha. Može biti od cvekle, spanaća, šargarepe, patlidžana… Sam patlidžan je često na stolu, posebno punjen nadevom od oraha. Orasi su veoma važan sastojak gruzijske kuhinje. Naprosto, svuda ih ima i to pre svega u slanim jelima. Tradicionalne salate sadrže orahe, punjenja i nadevi takođe, ima ih sosovima, kao i u čorbama. Odličan je satsivi, piletina u sosu od oraha, a čak i salatu koja liči na našu šopsku, od paradajza i krastavaca, začinjavaju orasima. Baš ti orasi jedna su od stvari koju gruzijsku kuhinju čini toliko svojstvenom i ukusnom. Na raznovrsnost gruzijske kuhinje utiče i geografski položaj koji nudi nekoliko klimatskih zona i različita podneblja pogodnih za uzgoj različitih namirnica. Tako ćete prizvuk Mediterana dobiti u džondžoliju, jedinstvenoj biljci koja se jede ukiseljena i neodoljivo podseća na kapare.
Tradicionalna kuhinja veoma je prisutna u gruzijskoj svakodnevici
Sasvim očekivano za taj deo sveta, sirevi u Gruziji su odlični, a i obilato se koriste u jelima ili samostalno. Svuda ćete se sresti sa sulgunijem, punomasnim, elastičnom kravljim sirom koji se konzumira mlad. Lako se topi i tegli, pa je čest u punjenjima raznih vrsta. Tu je zatim distinktivni ovčiji guda sir, zatim osvežavajući, slani imeruli, sličan balkanskim sirevima.
Ljubiteljima mesa u Gruziji zadovoljstvo je zagarantovano. Nema puno mesta na svetu gde se jagnjetina, svinjetina i teletina ravnopravno tretiraju i jednako odlično pripremaju. Osim kebaba i mtsvadija, gruzijske varijante ražnjića, tu su i kupati, izvrsne, decentno začinjene sveže svinjske kobasice. Jelo od junetine, po konzistenciji slično gulašu, ali potpuno drugačijeg ukusa zove kharčo. Jednako distinktivno je i jelo od jagnjetine, pripremljeno sa obiljem zelenog bilje, estragonom, belim vinom i tkemali sosom od šljiva, pod imenom čakapuli.
Khinkali - vrući paketići puni safta
Napokon, ono što stvarno ne sme da se propusti je gruzijski khinkali. Paketići od testa koji oblikom podsećaju na kineski šijao long bao, ali se umesto na pari, kuvaju u vodi. Punjeni su nežno začinjenom mešavinom svinjskog i junećeg mesa, koje tokom kuvanja unutar paketića pusti svoj saft. Vrućem khinkaliju odgrize se ćošak, isisa se ukusni saft, a onda se pojede ostatak. Izvrsno!
Saba Kitaišvili iz vinarije Shumi
Tokom sovjetske ere, Gruzija je bila jedan od najvećih proizvođača vina u SSSR-a. Iako su se tadašnja vina proizvodila su se u ogromnim kombinatima, taj period zapravo nije loše uticao na gruzijsko vinarstvo. Proizvodile su se i prodavale velike količine industrijskog vina, ali se tradicionalna proizvodnja istovremeno čuvala u selima, za porodične potrebe. Do pravog preokreta dolazi tek pre petnaestak godina, kada su gruzijski vinari, zbog ruskog embarga, morali da se okrenu novim tržištima. Danas u Gruziji ima nešto više od hiljadu registrovanih vinarija i taj broj se stalno povećava. Veći proizvođači ponovo masovno izvoze vrlo pristojna vina pre svega u Rusiju (embargo je ukinut u međuvremenu), Ukrajinu i okolne zemlje, dok su manje moderene vinarija, kao i mikro proizvođači tradicionalih vina okrenuti ka Americi i zemljama na Zapadu, savršeno se uklapajući u rastuću popularnost oranža i vina poizvedenih sa manje intervencije.
U knjigama se nalaze podaci da Gruzija ima oko pet stotina autohtonih sorti vinove loze, ali u stvarnoj upotrebi je zapravo tek nekoliko desetina, od kojih su dominantni saperavi, rkaciteli, tsolikouri, mtsvane, činuri, tavkveri, cicka i još nekoliko sorti. Glavne vinske regije su Kahetija i Kartli na zapadu, a zatim Imeretija na istoku, kao i Samagrelo, Gurija i Adžarija.
U modernim restoranim i vinotekama u Gruziji srešćete se sa neoficijelnom, ali podrazumevajućom podelom na gruzijska vina proizvedena na tradicionalni način i gruzijska vina evropskog stila - što je termin za ona proizvedena konvencionalnim metodama. Tu podelu koriste i vinari, i somelijeri, i trgovci u vinotekama. U Gruziji cvetaju mali podrumi, a mnogo njih nastalo je jednostavnim proširenjem tradicionalne porodične proizvodnje, kakvu u u vinskim regijama i danas na neki način praktikuje skoro svaka porodica.
Baš takav je i podrum malog vinara iz Imeretije, Ramaza Nikoladzea. Kada je čuo da dolazimo iz Srbije, prava stvar je rekao je kako mu je srpski vinar Bojan Baša prijatelj. Ramaz proizvodi tek desetak hiljada boca godišnje, ali među ljubiteljima maceriranih gruzijskih vina dobro je poznat, pa najveći deo svoje prozvodnje izvozi. Sva njegova vina proizvedena u su kvevrijima, ali u tradiciji Imeretije, sa manje pokožice tokom maceracije, što rezultira donekle svežijim vinima. Razlog za svežinu leži i u klimi koja je u Imeretiji umerenija i vlažnija, pošteđena toplotnih ekstrema. Vina fermentišu i odležavaju sa tek dvadesetak odsto pokožice grožđa, za razliku od kahetijskih, u koja ide najčšće sva pokožica, kao i peteljke, što rezultira grubljim vinima sa mnogo više suvih tanina. U Kahetiji smo probali vina vinarije Pheasant’s tears (pazite kako se čita, ne radi se o suzama težaka, već o suzama fazana), takođe pravljena na tradicionalan način. To su jednako rustična oranž vina, ali robustnija, punija i grublje strukture, u skladu sa kahetijskom tradicijom. U Imeretiji smo zaista uživali i u vinima vinarije Peradze, prilikom večere u odličnom restoranu u gradiću Kutaisi. Izvanredni tsolikouri, svež, dinjast i hrskav, sa mineralnom čvrstinom, uspeo je da se izbori sa čitavom paletom moderno interpretirane gruzijske hrane.
Pravi predstavnik mlade, ali velike i moderne vinarije koja osluškuje trendove i ne pravi kompromise sa kvalitetom, je Shumi vinarija, čija smo vina probali u šarmantnoj vinoteci u srcu starog grada u Tbilisiju. Iako smeštena u Tsinandaliju, mestu u Kahetiji, vinarija raspolaže sa 1 500 hektara vinograda u više različitih regiona i proizvodi vina u širokom spektru stilova i kvalitativnih kategorija, delom sledeći gruzijski tradiciju, a delom savremene vinarske prakse. Kroz degustaciju nas je vodio mladi, ali odlični degustator Saba Kitaišvili, pokazavši nam da je u Gruziji moguće piti sjajna vina već za cenu od 6 do 10 evra na polici, poput njihovih sortnih vina iz linije Iberiuli. Takođe, videli smo i da velik i moderan sistem može da proizvodi jednako dobra, precizna i čista vina fermentisana na tradicionalan gruzijski način.
Gruzijska vinska tradicija toliko je bogata da zahteva mnogo više vremena i prostora da se opiše nego što dozvoljava samo jedna razglednica iz ove fascinante zemlje. Ovog puta nije bilo mesta ni za opsie impresivne sakralne arhitekture, niti vremena da se uhvati urbani duh Tbisliija, kao ni da se poseti morska obala… To sve ostaje za neki drugi, sasvim izvestan put u tu divnu zemlju. Gaumarjos!
Na samoj granici Evrope i Azije, tačnije, strogo geografski azijska, ali kulturom i nasleđem suštinski evropska zemlja, Gruzija se prostire između Velikog Kavkaza na severu, i Malog na jugu. Iako ne previše velika - površinom tek nešto manja od Srbije - Gruzija je geografski i klimatski izuzetno razuđena, od mediteranskog uticaja kraj obala Crnog mora, preko oštre planinske klime na severu i umereno kontinentalnog centra zemlje, pa do toplih i polupustinjskih krajolika na jugozapadu. Uz burnu istoriju koja je donela uticaje sa raznih strana, Gruzija je zemlja izuzetno bogate kulturne, ali i gastronomske i vinske tradicije. Na sedmodnevni put u drevnu kavkasku zemlju, kolevku vinove loze i globalne vinske kulture, iz Beograda je krajem oktobra krenula odabrana ekipa novinara i blogera. Posle početne facinacije čistoćom ulica Tbilisija, njegovim položajem duž reke Kure (Mtkvari na gruzinskom), eklektičnom arhitekturom i vidljivim slojevima bogatog istorijskog nasleđa, počeo je neprekidni niz zalogaja, gutljaja, impresija, doživljaja, kilometara, lica i krajolika, na čijem smo kraju shvatili da smo tek zagrebali u ono što Gruzija nudi i da je ta zemlja mesto u koje se svakako vredi vratiti.
GASTRONOMSKA RASKOŠ KAVKAZA
Sigurno da nema putnika koji se vrati iz Gruzije, a da ne pomene tamošnju hranu, jer to je zemlja u kojoj se dobro i obilno jede. Prilično samosvojna i karakteristična, gruzijska kuhinje ipak je povezana sa tradicijom celog kavkaskog regiona, takođe sa vidljivim uticajima koji je povezuju i sa Orijentom, Mediteranom, ali i Dalekim Istokom.Hačapuri, pita od testa sa obiljem sira, jelo je po kome se gruzijska kulinarska tradicije prepoznaje u svetu, od Moskve do Njujorka. Pa i u samoj Gruziji, za gotovo svaki obrok u restoranu ili bistrou, na stolu će se naći i ta famozna pita. Internacionalno, najpoznatiji je hačapuri iz Adžarije koji izgleda kao otvorena pita uvijenih krajeva, sa celim jajetom ispečenim preko punjenja od sira. Pored njega, uobičajen je Imeruli hačapuri u obliku pogače, čija je srednina napunjena finim, mekim i tegljivim punomasnim sirom. Još kad stigne topao za sto… Tu je zatim Megruli hačapuri i još niz drugih regionalnih varijacija. Pored hačapurija, postoji još čitav niz sjajnih jela od punjenog testa, poput kubdarija, masne pite sa nadevom od mesa, začinjene autentičnim začinima. Izvanredna je kada meso nije mleveno, već seckano, što nadevu menja strukturu i čini kubdari izuzetno sočnim. Lobijani je pita na oko slična kubdariju ili imererulijskom hačapuriju, ali punjena pikantnim nadevom od crvenog pasulja.
Gruzijski kebab
Još jedna stvar koja ukazuje na drevnost i moguće uticaje u tamošnjoj kulturi su gruzijski hlebovi. Hleb se kaže puri, a različite vrste dobijaju prefiks, odnosno, pridev koji ih određuje. Tako je tonis-puri zapravo hleb iz toni peći, dok je dedas-puri majčin hleb. Hleb koji se peče u toni pećima naći će te svuda. U pekarama i restoranima ta peć, gotovo identična onima koje možete da vidite širom indijskog potkontinenta, zauzima centralno mesto u prostorijama. Hleb se peče zalepljen za debele zidove ogromnog keramičkog ćupa na čijem dnu tinja žar. Taj sveži, brzo ispečeni hleb, hrskave rumene korice i meke, podatne sredine ima divan, pomalo zadimljen rustični ukus. Savršen je za umakanje u gruzijske sosove, otopljeni sir ili saft iz mesnih jela.
Na svakom stolu u Gruziji biće i obilje salata i povrća, pripremljenog na jedinstveni način, poput pkhalija. Pkhali je vrsta salate, ili priloga, od kuvanog povrća začinjenog korijanderom, sokom od limuna, lokalanim začinima i zrnima nara, sa dodatkom mlevenih oraha. Može biti od cvekle, spanaća, šargarepe, patlidžana… Sam patlidžan je često na stolu, posebno punjen nadevom od oraha. Orasi su veoma važan sastojak gruzijske kuhinje. Naprosto, svuda ih ima i to pre svega u slanim jelima. Tradicionalne salate sadrže orahe, punjenja i nadevi takođe, ima ih sosovima, kao i u čorbama. Odličan je satsivi, piletina u sosu od oraha, a čak i salatu koja liči na našu šopsku, od paradajza i krastavaca, začinjavaju orasima. Baš ti orasi jedna su od stvari koju gruzijsku kuhinju čini toliko svojstvenom i ukusnom. Na raznovrsnost gruzijske kuhinje utiče i geografski položaj koji nudi nekoliko klimatskih zona i različita podneblja pogodnih za uzgoj različitih namirnica. Tako ćete prizvuk Mediterana dobiti u džondžoliju, jedinstvenoj biljci koja se jede ukiseljena i neodoljivo podseća na kapare.
Tradicionalna kuhinja veoma je prisutna u gruzijskoj svakodneviciSasvim očekivano za taj deo sveta, sirevi u Gruziji su odlični, a i obilato se koriste u jelima ili samostalno. Svuda ćete se sresti sa sulgunijem, punomasnim, elastičnom kravljim sirom koji se konzumira mlad. Lako se topi i tegli, pa je čest u punjenjima raznih vrsta. Tu je zatim distinktivni ovčiji guda sir, zatim osvežavajući, slani imeruli, sličan balkanskim sirevima.
Ljubiteljima mesa u Gruziji zadovoljstvo je zagarantovano. Nema puno mesta na svetu gde se jagnjetina, svinjetina i teletina ravnopravno tretiraju i jednako odlično pripremaju. Osim kebaba i mtsvadija, gruzijske varijante ražnjića, tu su i kupati, izvrsne, decentno začinjene sveže svinjske kobasice. Jelo od junetine, po konzistenciji slično gulašu, ali potpuno drugačijeg ukusa zove kharčo. Jednako distinktivno je i jelo od jagnjetine, pripremljeno sa obiljem zelenog bilje, estragonom, belim vinom i tkemali sosom od šljiva, pod imenom čakapuli.
Khinkali - vrući paketići puni safta
Napokon, ono što stvarno ne sme da se propusti je gruzijski khinkali. Paketići od testa koji oblikom podsećaju na kineski šijao long bao, ali se umesto na pari, kuvaju u vodi. Punjeni su nežno začinjenom mešavinom svinjskog i junećeg mesa, koje tokom kuvanja unutar paketića pusti svoj saft. Vrućem khinkaliju odgrize se ćošak, isisa se ukusni saft, a onda se pojede ostatak. Izvrsno!
ČURČELA, SLATKIŠ OD ORAHA I ŠIRE
Turisti iz Gruzije često donose čurčelu, slatkiš od oraha i grožđanog soka. Kvalitetna i zdrava orahova jezgra nanižu se na konac, a zatim se ta niska provlači kroz ukuvanu širu malo zgusnutu brašnom i suši na vazduhu. Čurčela se prodaje svuda, ali najbolje je da zaobiđite sve na oko primamljive, raznobojne nizove koji se nude na turističkim mestima i po pijacama. Prvo, zelena ili roza boja ukazuju na prehrambene boje, a često se umesto šire koristi sok od jabuke ili drugog voća. Jeftina čurčela za turiste zaslađuje šećerom, a unutra po pravilu bude malo oraha sumnjivog kvaliteta. Najbolja čurčela je i smeđe ili blago ljubičaste boje, a najsigurnije je da je kupite upakovanu, sa imenom proizvođača na njoj. Naravno, još je bolje ako nađete pouzdan lokalni izvor, što neće biti teško jer ćete u Gruzinima brzo steći prijatelje.GLOBALNA KOLEVKA VINA
Činjenica da se Gruzija nalazi na prostoru sa kog je tradicija kultivacije vinove loze, prizvodnje i konzumiranja vina krenula u svet snažno definiše zemlju. Tamo zaista vidite da je vinska kultura neraskidivi deo kulture življenje, a materijalani tragovi proizvodnje vina dokazuju da se na prostoru Zakavkazja vinova loza uzgajala pre najmanje osam hiljada godina. Od tada, tradicija nije prekinuta. Tako se i danas, posle svojevrsne renesanse i institucionaliziacije tradicionalanog načina proizvodnje, gruzijska vina često proizvode u kvevrijima - glinenim posudama nalik amforama, ukopanim u zemlju. Izmuljano grožđe u njima fermentiše zajedno sa pokožicom, a rezultat su specifična oranž vina, rustičnog karaktera.Saba Kitaišvili iz vinarije ShumiTokom sovjetske ere, Gruzija je bila jedan od najvećih proizvođača vina u SSSR-a. Iako su se tadašnja vina proizvodila su se u ogromnim kombinatima, taj period zapravo nije loše uticao na gruzijsko vinarstvo. Proizvodile su se i prodavale velike količine industrijskog vina, ali se tradicionalna proizvodnja istovremeno čuvala u selima, za porodične potrebe. Do pravog preokreta dolazi tek pre petnaestak godina, kada su gruzijski vinari, zbog ruskog embarga, morali da se okrenu novim tržištima. Danas u Gruziji ima nešto više od hiljadu registrovanih vinarija i taj broj se stalno povećava. Veći proizvođači ponovo masovno izvoze vrlo pristojna vina pre svega u Rusiju (embargo je ukinut u međuvremenu), Ukrajinu i okolne zemlje, dok su manje moderene vinarija, kao i mikro proizvođači tradicionalih vina okrenuti ka Americi i zemljama na Zapadu, savršeno se uklapajući u rastuću popularnost oranža i vina poizvedenih sa manje intervencije.
U knjigama se nalaze podaci da Gruzija ima oko pet stotina autohtonih sorti vinove loze, ali u stvarnoj upotrebi je zapravo tek nekoliko desetina, od kojih su dominantni saperavi, rkaciteli, tsolikouri, mtsvane, činuri, tavkveri, cicka i još nekoliko sorti. Glavne vinske regije su Kahetija i Kartli na zapadu, a zatim Imeretija na istoku, kao i Samagrelo, Gurija i Adžarija.
U modernim restoranim i vinotekama u Gruziji srešćete se sa neoficijelnom, ali podrazumevajućom podelom na gruzijska vina proizvedena na tradicionalni način i gruzijska vina evropskog stila - što je termin za ona proizvedena konvencionalnim metodama. Tu podelu koriste i vinari, i somelijeri, i trgovci u vinotekama. U Gruziji cvetaju mali podrumi, a mnogo njih nastalo je jednostavnim proširenjem tradicionalne porodične proizvodnje, kakvu u u vinskim regijama i danas na neki način praktikuje skoro svaka porodica.
Baš takav je i podrum malog vinara iz Imeretije, Ramaza Nikoladzea. Kada je čuo da dolazimo iz Srbije, prava stvar je rekao je kako mu je srpski vinar Bojan Baša prijatelj. Ramaz proizvodi tek desetak hiljada boca godišnje, ali među ljubiteljima maceriranih gruzijskih vina dobro je poznat, pa najveći deo svoje prozvodnje izvozi. Sva njegova vina proizvedena u su kvevrijima, ali u tradiciji Imeretije, sa manje pokožice tokom maceracije, što rezultira donekle svežijim vinima. Razlog za svežinu leži i u klimi koja je u Imeretiji umerenija i vlažnija, pošteđena toplotnih ekstrema. Vina fermentišu i odležavaju sa tek dvadesetak odsto pokožice grožđa, za razliku od kahetijskih, u koja ide najčšće sva pokožica, kao i peteljke, što rezultira grubljim vinima sa mnogo više suvih tanina. U Kahetiji smo probali vina vinarije Pheasant’s tears (pazite kako se čita, ne radi se o suzama težaka, već o suzama fazana), takođe pravljena na tradicionalan način. To su jednako rustična oranž vina, ali robustnija, punija i grublje strukture, u skladu sa kahetijskom tradicijom. U Imeretiji smo zaista uživali i u vinima vinarije Peradze, prilikom večere u odličnom restoranu u gradiću Kutaisi. Izvanredni tsolikouri, svež, dinjast i hrskav, sa mineralnom čvrstinom, uspeo je da se izbori sa čitavom paletom moderno interpretirane gruzijske hrane.
Pravi predstavnik mlade, ali velike i moderne vinarije koja osluškuje trendove i ne pravi kompromise sa kvalitetom, je Shumi vinarija, čija smo vina probali u šarmantnoj vinoteci u srcu starog grada u Tbilisiju. Iako smeštena u Tsinandaliju, mestu u Kahetiji, vinarija raspolaže sa 1 500 hektara vinograda u više različitih regiona i proizvodi vina u širokom spektru stilova i kvalitativnih kategorija, delom sledeći gruzijski tradiciju, a delom savremene vinarske prakse. Kroz degustaciju nas je vodio mladi, ali odlični degustator Saba Kitaišvili, pokazavši nam da je u Gruziji moguće piti sjajna vina već za cenu od 6 do 10 evra na polici, poput njihovih sortnih vina iz linije Iberiuli. Takođe, videli smo i da velik i moderan sistem može da proizvodi jednako dobra, precizna i čista vina fermentisana na tradicionalan gruzijski način.
Gruzijska vinska tradicija toliko je bogata da zahteva mnogo više vremena i prostora da se opiše nego što dozvoljava samo jedna razglednica iz ove fascinante zemlje. Ovog puta nije bilo mesta ni za opsie impresivne sakralne arhitekture, niti vremena da se uhvati urbani duh Tbisliija, kao ni da se poseti morska obala… To sve ostaje za neki drugi, sasvim izvestan put u tu divnu zemlju. Gaumarjos!
