Početna»Vino»Reportaže»Gde god pogledaš, vidiš nešto lepo
02.09.2016.Aleksandar Grubeša

Gde god pogledaš, vidiš nešto lepo

Toskana je regija koju je čovek otrgao od prirode još pre antičkih vremena, a opet ju je, nekim čudom, dovoljno razumeo da je ne naruši više nego što je to bilo neophodno

reportaza gde god pogledaš vidiš nešto lepo vinski magazin vino fino
Kada poželite odmor na mestu gde ćete biti okruženi predivnom prirodom, ali ne onom nedirnutom i spektakularnom zbog svoje izolovanosti od ljudske civilizacije, već upravo suprotno: prirodom koja zrači umirujućom krotkošću i prosto diše uz čoveka ispunjavajući ga spokojem, među prvim destinacijama setite se Toskane. Ovo je regija koju je čovek otrgao od prirode još pre antičkih vremena, a opet ju je, nekim čudom, dovoljno razumeo da je ne naruši više nego što je to bilo neophodno. Štaviše, kao da je uspeo dodatno da je ulepša, dajući njenim crtama potpuni smisao i oplemenjavajući njene krajolike veličanstvenim i nadaleko poznatim vinogradima. Svako će naći svoj razlog da vidi Toskanu ali, budimo iskreni, uz svu lepotu i slavu umetnosti, nauke i arhitekture epohe renesanse, upravo ovdašnje vinogorje i čuvena vina koja prave vredni toskanski vinari bili su glavni razlog ovog malog putovanja čiji je delić pred vama...

Moderan autoput otkriva tek mali deo srca Toskane, tako da prispeće na obod Sijene u suton ne nagoveštava gotovo ništa od prirodnih lepota za koje će se morati sačekati osvit narednog dana. U međuvremenu, prelistajmo dostupne činjenice. Toskana je jedna od 20 regija Italije i nalazi se u njenom središnjem delu, sa izlazom na Tirensko more na zapadu i ostrvo Elbu na kojem je Napoleon Bonaparta proveo svoje poslednje godine u izgnastvu. Smatra se da naziv Toskana potiče još od Etruraca, naroda koji je na ovim prostorima živeo pre starih Rimljana, a čak šest prelepih gradova ove regije nalazi se od zaštitom UNESCO-a kao svetska baština. Glavni grad pokrajine i svakako centar svih mogućih dešavanja je prelepa Firenca, sedište čuvene porodice Mediči i prva prestonica ujedinjene Italije 1865-1871, te dom najpoznatijih umetnika i učenjaka Renesanse – Donatela, Botičelija, a kasnije i Mikeleanđela, Makijavelija, Leonarda da Vičija i Galilea Galileja; dok su na severozapadu Piza i njen svetski slavni krivi toranj. Međutim, bilo je nemoguće obići sve za kratko vreme, te je za bazu ovog putovanja ipak izabran grad koji je drugi po veličini i koji je nekako oduvek prkosio Firenci, dajući joj dostojnog takmaca za obostrani razvoj i prosperitet, a opet, po mom skromnom mišljenju, neodoljivo šarmantniji – Sijena.

Sijena

Nalazi se u samom središtu Toskane i njenih pitoresknih brežuljaka, danas zaštićenih kao „kulturni pejsaži“ koji se ni na koji način ne smeju narušavati. Kao i sve druge toskanske gradove na brdima, i Sijenu je osnovalo jedno od etrurskih plemena, da bi joj kasnije temelje modernog grada udarili Rimljani. Doduše, legenda kaže da ju je osnovao Senius, sin Rema koji je, opet po legendi, zajedno sa svojim bratom Romulom osnovao Rim. Bilo kako bilo, budući da je nekada bila slepo crevo van glavnih trgovačkih puteva, Sijena je dugo bila u zapećku, te je tako i Hrišćanstvo u njoj prihvaćeno tek u IV veku. Ipak, pomeranjem trgovačkih ruta stvari su malo po malo počele da se menjaju, a Sijena da dobija na značaju i napreduje. Kada je u XIII veku postala nezavisna republika, bila je ne samo takmac Firenci u umetnosti i nauci, nego i njen ljuti protivnik koji je u jednom trenutku bio čak i nadmoćniji. U to vreme osnovan je i sijenski Univerzitet, koji se i danas nalazi među najpoznatijima u Italiji, pogotovo njegove katedre prava i medicine. Međutim, 1348. Sijenu je potpuno opustošila kuga, nakon čega više nikad nije povratila staru slavu i zauvek je ostala u senci Firence.



Prošetavši Sijenom, ostao sam zapanjen time u kojoj meri je staro, srednjovekovno gradsko jezgro dobro očuvano, ali možda i još više time koliko je sve ono što je građeno kasnije pratilo iste linije, forme, boju fasada... Iz tog razloga, staro i novo u Sijeni ni na koji način ne odskaču jedno od drugog nego zaklapaju oku savršeno ugodnu celinu. Neki će možda zbog toga Sijenu smatrati vizuelno dosadnim gradom u kojem je sve pomalo jednolično i zbog toga na momente konfuzno i ne baš lako za orijentaciju, dok će drugi itekako umeti da cene umerenost, sklad i uočenu potrebu da se kulturno nasleđe ne naruši više nego što se moralo, spram vrištećih fasada u nespojivim bojama i oblicima koje se prosto odbijaju jedna od druge stvarajući nepodnošljivu "buku“ pred očima; u bezmalo svakom gradu odakle se u Toskanu slivaju turisti.

Ta umirujuća "jednoličnost“ možda se i najpotpunije vidi kada se popnete na najbolji vidikovac u gradu – 102 metra visoki toranj gradske kuće Palazzo Pubblico. Ako ste van kondicije, uspon klaustrofobično uzanim kamenim stepeništem, kao ni prethodno čekanje u dugom redu turista, možda neće biti najprijatnije iskustvo, ali će zato pogled koji ćete nakon toga doživeti učiniti da se svaki pređeni stepenik višestruko isplati i ovo nipošto nemojte propustiti; čitava Sijena i Toskana dokle god oko dopire biće pod vama. Toranj je građen da bude viši od onog u suparničkoj Firenci i kada je 1344. završen bio je naviša građevina u Italiji koju su mnogi gradovi kasnije kopirali, a opremljen je i satom sa datumom koji i dan danas besprekorno radi. Palazzo Pubblico danas je muzej koji takođe vredi posetiti i naročito se ponosi svojim freskama među kojima dominiraju dva alegorična prikaza – dobre i loše vladavine. Inače, stara Gradska kuća se nalazi maltene u rupi, odnosno na samom dnu centralnog gradskog trga pod neobičnim, amfiteatarskim nagibom znamenitog trga Piazza del Campo gde se i danas održavaju spektakularne konjičke trke kroz grad i koji je bio i ostao stecište: nekada svih građana Sijene, a danas pre najviše turista koji će tu naći najbolje i najskuplje restorane i kafiće sa veličanstvenim pogledom na trg, kao i verovatno najbolji sladoled u Sijeni. A tada ćete, poput mene i mnogih drugih turista, obično ispoštovati staru tradiciju i s kornetom sladoleda u ruci sesti ili čak prileći direktno na kamene ploče trga; što je tamo savršeno normalna stvar, do te mere da neki kažu da, ako to nisi uradio, nisi ni bio u Sijeni. Prethodno ćete se na Piazza del Campo sliti u reci turista niz jednu od 17 ulica koje u punom krugu vode ka njemu i simbolišu isti toliki broj četvrti stare Sijene. Svaka ima svoj grb i zastavu i zanimljivo je da se žitelji Sijene s time veoma identifikuju, te su na prvom mestu građani svog kvarta, pa Sijene, pa Toskane i tek onda Italije. Takođe, ovi kvartovi imaju neki svoj unutrašnji red i sistem autoregulative, a ne trpe kriminal i sasecaju ga u korenu, zbog čega se Sijena smatra gradom sa jednom od najnižih stopa kriminala u Evropi.

Nipošto se ne sme propustiti ni obilazak prelepe sijenske katedrale Duomo di Siena iz XIV veka koja je jedinstvena u svetu po tome što je izgrađena u pravcu sever-jug! Krivac za to je ponovo rivalitet sa Firencom jer su graditelji naumili da sazidaju najveću katedralu na svetu i onda ostali bez novca, te su morali da se zadovolje manjom u delu koji je već izgrađen ali po poprečnoj osi. Ukoliko platite obilazak unutrašnjosti katedrale, moći ćete uživo da se divite kipovima Donatela i drugih poznatih vajara, ali vas ni ornamenti i fantasični kipovi na fasadi svakako neće ostaviti ravnodušne. Pored toga, ne ustučavajte se ni da obiđete staru tvrđavu koja je danas lepo panoramsko šetalište, kao i baziliku San Domeniko.

Toskana

Nakon Sijene, valjalo je nastaviti dalje u planirani obilazak Toskane, naravno, pre svega putevima vina i upusttiti se u istraživanje božanskog nektara koji tamo prave od sorte sanđoveze, a zatim istražiti šta je to pravi kjanti (Chianti) spram onog koji najčešće viđate na rafovima ovdašnjih supermarketa. Naravno, ni degustacija čuvenog pekorina nije smela biti prepuštena slučaju, baš kao ni upoznavanje sa izuzetnom toskanskom testeninom od specifične pšenice iz doline Val d Orcia.

Pritom, ako se ikada u Toskani zadesite kolima, vodite računa da distanca od 20-30 kilometara ume da potraje malo duže nego što ste navikli, jer putevi neprestano vijugaju preko nepreglednih bregova i nema brze vožnje. Uz to, samo bi emotivno slep čovek mogao bezdušno da stiska papučicu gasa u tako prelepom okruženju bezbrojnih brda i polja prekrivenih čempresima, vinogradima, pšenicom... sa upečatljivim toskanskim seoskim vilama u središtu svakog imanja. Što neko reče, "U Toskani gde god pogledaš, vidiš nešto lepo!“ i zaista je tako. Zato samo polako, ima vremena za sve i pre stomaka treba nahraniti i oči i dušu. U protivnom može da vams se desi da se gorko kajete jer ste olako projurili pored nečega čemu je trebalo posvetiti dužnu pažnju i poštovanje. Tako sam i ja dvaput prošao pored nekog gradilišta, ni ne sluteći kakvo se blago krije iza masivnih građevinskih mašina pored puta. Slučaj je hteo da treći put imam vodiča i kada smo bez reči zaustavili auto ništa mi nije bilo jasno, a još manje kada smo počeli da se provlačimo između prljavih bagera... a onda mi se pred očima ukazala scena za pamćenje, kroz šimšir i zarđalu kapiju ugledao sam pravo ispred sebe vilu u kojoj su snimane scene za film „Gladijator“ sa Raselom Krouom u glavnoj ulozi. Ista ona sa drvoredom čempresa uz prilazni put i pšenicom okolo, u kojoj je njegov lik generala Maksimusa živeo pre nego što su došli pretorijanci i pobili mu porodicu. Nezaboravno iznenađenje...

„Casanova di Neri“

Prva na redu bila je vinarija „Casanova di Neri“, koju je 1971. osnovao Đovani Neri u Montalćinu, toskanskom subregionu u okolini prelepog istoimenog gradića, na izuzetnom glasu po svom opojnom brunelu. Inače, brunelo je klon sanđovezea s krupnijim bobicama, poznat i kao Sangiovese Grosso, koji se uzgaja u Montalćinu gde daje opštepoznate fenomenalne rezultate. Tako je sva kompleksnost specifičnog teroara u Montalćinu učinila da brunelo počne da se tretira maltane kao zasebna sorta i evoluira u sinonim za njihovo vino. 1980. godine Brunello di Montalcino dobija DOCG klasifikaciju i sada je to jedno od najpoznatijih i najskupljih vina Italije. Casanova di Neri danas vodi naslednik Đakomo, a inicijalnih 12 hektara vinograda dostiglo je respektabilnih 60, iza kojih stoji nepokolobljiva namera da to budu najbolji vinogradi regiona i filozofija pravljenja jedinstvenih vina, snažnog karaktera i jasno definisanog stila koji će u potpunosti oslikavati sve specifičnosti lokalnog teroara. Nagrade za uloženi trud, kako u vinogradima, tako i po pitanju tehnologije i pažljivo odmerenog odležavanja vina pre izlaska na tržište, nisu izostale i bile su brojne, uključujući i najprestižniju, kada im je „Wine Spectator“ 2006. dodelio onu za vino godine; a vina „Casanova di Neri“ danas dobijaju 92-100 poena gde god se pojave. Ljubaznošću Borjane Bošnjak i Daniela Mučia, mogao sam da zavirim u sve tajne vinarije i ništa nije bilo tabu, tako da na patikama još imam ostatke blata iz vinograda Ćeretalto u koji smo hrabro zagazili nakon obilnih prolećnih kiša. Onih 60 hektara pod vinovom lozom podeljeno je u pet vinograda: Pietradonice, Le Cetine, Cerretalto, Fiesole i Podernuovo, od kojih svaki ima svoje osobenosti sastava i nagiba zemljišta, osunčanosti, pa čak i mikroklime, zbog čega svaki od iste sorte daje jedinstveno grožđe i specifična vina. Takođe, grožđe se bere ručno, a podrumi imaju prirodnu, idealnu temperaturu i vlažnost.



Vinarija se s pravom ponosi sa svojih 250.000 boca godišnje u više od 80 zemalja i šest vina u ponudi, među kojima su čak tri brunela različitih stilova. Prvi je njihov originalni i elegantni Brunello di Montalcino koji se proizvodi još od 1978. i obavezno odležava čak oko 45 meseci u buradima od slavonskog hrasta, te još najmanje pola godine u boci pre izlaska na tržište. Druga dva su Brunello di Montalcino Tenuta Nuova koji se dobija strpljivim biranjem najboljeg grožđa iz dva vinogarada na južnoj strani Montalćina i, u zavisnosti od godine, odležava u bariku 27-36 meseci i još najmanje godinu u flaši; te Brunello di Montalcino Cerretalto, od grožđa isključivo iz ovog specifičnog vinograda koji predstavlja prirodni amfiteatar nad rekom Aso. Ovo stvara jedinstvene klimatske uslove koji, zajedno s velikom pažnjom u vinifikaciji, daju zaista nezaboravno vino s kojim nema kockanja u vinariji Casanova di Neri, te se ne pravi svake godine, nego samo kada imaju izuzetno kvalitetnu berbu. Kako nakon ekplozije njegovih slojevitih aroma u ustima oduševljeno reče jedan mnogo stručniji prijatelj: Cerretalto je high end, a berba 2007. bila je naročito impresivna i to vino je već sada izvanredno, uz izuzetan potencijal za odležavanje. Takođe, treba izdvojiti i supertoskanca „PietradOnice“, koji je izuzetan kaberne sovinjon proizveden u Montalćinu, kao plod dugogodišnjeg iskustva i vere da ovde i ta sorta može dati dobre rezultate, te vina iz nešto niže cenovne kategorije jer su od grožđa iz druge selekcije ali itekako impresivne „Rosso di Montalcino“ i „Irrosso di Casanova di Neri“. Ponudu zaokružava 16 hektara maslinjaka u vlasništvu vinarije i zaista osobeno devičansko, hladno ceđeno maslinovo ulje koje sami proizvode.

Inače, Daniele nije samo vrstan poznavalac vina, nego u Toskani važi za najboljeg agronoma specijalizovanog za vinovu lozu i veliki je zaljubljenik u Srbiju, što je bio jedan od glavnih razloga da on i Borjana kod nas osnuju firmu „Pasione Italiana“, koja se bavi promocijom onog najboljeg što Toskana i Italija imaju da ponude. Zahvaljujući upravo njima dvoma, mnoga velika vina Toskane su sada dostupna i kod nas.

„Castello di Ama“

Naredna destinacija, vinarija „Castello di Ama“, osnovana 1976, bila je kruna naše vinske ekskurzije. Kompleks ove vinarije zapravo je čitavo jedno malo toskansko selo sa autentično restauriranim kućama u kojem su očuvane čak i tri crkvice; mesto koje odiše spokojem, mirisima grožđa i vina i zaokruženo je umetnošću. Jednostavno se mora videti da bi se u potpunosti shvatilo! Tamo nas je dočekao simpatični Paolo Porfiri, jedan od mlađih vinskih stručnjaka koji je bio odličan domaćin ugodne šetnje kroz čarolije ove nesvakidašnje vinarije. Od starta je bilo jasno su i naš i njegov engleski daleko od savršenog, ali Paolo prosto odiše oduševljenjem prema svemu što ima veze sa vinarstvom i željom da to prenese drugima, što je savršeno popunjavalo sve eventualne praznine u sporazumevanju i svaku nejasnoću magično dovodilo do željenog odgovora.



U „Castello di Ama“ s pravom su ponosni na svojih pet vinograda prosečne starosti 30 godina, smeštenih u srcu Kjanti klasiko subregona na nadmorskoj visini od 300 do 500 metara. Jedan od tih vinograda nalazi se kraj Gaiole in Chianti, jednog od tri istorijska grada u kojima je Chianti kao vino rođeno. Chianti, kao što znate, nije sorta, nego ime vina iz istoimenog regiona, čija receptura nalaže minimalno 70% sanđovezea u kupaži. Takođe, ovaj prostor iznedrio je i supertoskance (Super Tuscan), pokret onih koji nisu želeli da se povinuju tradiciji i pravilima regiona, te su eskperimentisali dodajući u bazno vino internacionalne sorte poput merloa i kabernea. U vinariji Castello di Ama su još 1985. počeli da istražuju i eksperimentišu sa tradicionalnim sortama, kako bi svoje domaće vino učinili boljim i zanimljivijim, što danas, nakon višedecenijskog iskustva, daje izvanredne rezultate. Ovde se koristi najkvalitetniji francuski barik, grožđe se probira i bere isključivo ručno. Filozofija ove vinarije je da nema kockanja s kvalitetom. Stoga njihova vina, koja su miljenici internacionalnih nagrada, nisu jeftina i neke boce bez problema dostižu cenu od preko 200 dolara, što opet ne predstavlja nikakvu prepreku da se odlično izvoze u SAD, Rusiju, Japan, Kanadu, Brazil, EU... Zato se njihov Chianti Classico DOCG (a prave ih tri, iz različitih vinograda) jednostavno mora probati da bi se shvatila suština ovog simbola italijanskih vina i da biste ubuduće imali dostojan primer s kojim ćete moći da upoređujete ostale. Ili ostale s njm, tačnije. Treba izdvojiti još i njihov izvanredni merlo „L’ Apparita“, veoma zanimljiu kupažu šardonea i pino griđa „Al Poggio“, te nestvarno dobar „Rosato“ od sanđovezea i merloa, izuzetne svežine, mineralnosti i uzbudljivih aroma zrele višnje i divljih jagoda.

Još jedna stvar koja „Castello di Ama“ izdvaja od svih ostalih je njihova mala „umetnička kolonija“, zbog koje je vinarija u međuvremenu istovremeno postala i specifičan muzej na otvorenom, koji odiše nesvakidašnje direktnim spojem umetnosti i vina. Naime, otkako je 2000. u okviru vinarije postavljena prva umetnička instalacija, postala je tradicija da svake godine neki drugi umetnik dolazi u vinariju, bira najbolje mesto za svoju kreaciju i ostavlja iza sebe instalaciju inspirisanu „Amom“, vinom i svetom uopšte; poput trodimenzionalne Davidove zvezde od bodljikave žice iz vremena aparthejda, debla od stakla ili fenomenalnog zida od ogledala sa prozorima koji gledaju na vinograd i predstavljaja neverovatnu vizuelnu atrakciju sam za sebe.

„Rocca delle Macie“

Da li ste dovoljno „matori“ da vam nešto govore imena Bad Spenser i Terens Hil? Onda obavezno pročitajte ovu priču!

Na kraju naše vinske ture posetili smo i vinariju „Rocca delle Macie“ u Kjanti klasiku, koja na tržište godišnje izbacuje oko četiri miliona boca svojih dvadesetak vrsta vina. Stoga u svom posedu imaju preko 200 ha pod vinovom lozom, od čega je oko 150 ha u Kjantiju, dok je ostalo raštrkano širom Italije, te tako proizvode i vina iz drugih italijanskih regiona. Tu nas je dočekao izuzetno srdačni Pietro Tamanjini i ispričao da je vinariju Rocca delle Macie 1973. osnovao Italo Zingareli, bokser i kaskader koji nije iza sebe imao nikakvu vinsku tradiciju, već samo veliku želju da se posveti pravljenu dobrog vina. Tu dolazimo do dva glumca sa početka priče! Naime, Zingareliju su kaskaderske uloge pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka pomogle da pronađe partnera za sopsvenu filmsku kompaniju koja je procvetala nakon što je pronašao čudan i rizičan scenario i dao mu šansu, odlučivši da producira sada već kultni film „Trinity“; hit koji je među zvezde lansirao i dvojicu pomenutih glumaca, a i dalje se smatra jednim od najboljih u kategoriji koju danas poznajemo kao „špageti vesterni“ i koja je, igrom slučaja, bila izuzetno popularna i na prostoru bivše Jugoslavije. Italu su ovi filmovi doneli veliki novac i on je konačno mogao da se posveti onome o čemu je dotad samo sanjario, te je sedamdesetih godina kupio napuštenu farmu na prostoru današnje vinarije i zasadio prve čokote vinove loze, a šest godina kasnije imali su prvu berbu iz sopstvene proizvodnje...

Danas veliku i modernu vinariju, sposobnu da puni 7.000 boca na sat, vodi Italov najstariji sin Serđo Zingareli, koji je inače i aktuelni predsednik Chianti Classico konzorcijuma, moćnog udruženja koje okuplja preko 300 proizvođača kjantija i bavi se autoregulativom i promocijom najpoznatijeg italijanskog vina. Takođe, na imanju nekoliko kilometara od vinarije sagradili su i hotel sa dvadesetak apartmana koji poseti više od 8.000 vinskih turista godišnje. Držeći se svog gesla „kvalitet sa razumnom cenom“ , Rocca delle Macie itekako ima šta da ponudi ljubiteljima toskanskih vina.

Ovde sam od njihovih sposobnih vinogradara imao priliku da naučim ponešto više i o samoj proizvodnji i geološkoj specifičnosti terena u Kjanti klasiku, gde postoji znatna fragmentacija zemljišta, tako da vinogradi u blizini jedan drugog mogu biti potpuno drugačiji i davati značajno različita vina. I zato se, u potrazi za postojanim kvalitetom, mora dobro proučiti svaki delić poseda, kako bi se uočile razlike u izloženosti suncu, navodnjavanju... i kako bi se reagovalo na vreme jer se situacija menja i nije svaki teren zauvek pogodan za vinogradarstvo na isti način. Zato u ovoj vinariji sprovode rotacionu proizvodnju i kod njih je sasavim normalno da im neki vinograd nije u produkciji dok ponovo ne dođu bolji dani za njegovu poziciju, ili dok ga njihov glavni stručnjak Alfio ne redizajnira, tako da izvuče maksimum. On je u nekim zasadima ponovo uveo terasasto sađenje loze jer smatra da su takvi vinogradi balansiraniji i biljke u svakom delu ravnomernije dobijaju sve što im je potrebno. Takođe, puno pažnje posvećuje se klonovima, te se tako klon koji kasnije sazreva sadi na najosunčanijem delu vinograda i obrnuto, kako bi ceo zasad sazreo približno istovremeno. Druga osobenost Alfiovog pristupa je to što u vinogradima nema zelene berbe, nego se biljke unapred orezuju tako da daju cca kilogram grožđa po čokotu, jer on smatra da naknadno orezivanje ima za posledicu puno bačene energije, dok ovako ono što preostane na biljkama ima mogućnost da daje najviše što je moguće. Takođe, on je ponovo uveo stari „sovešo“ sistem orezivanja, kod kojeg se delovi biljke bacaju između redova i ostaju u zemlji. Ovde su najponosniji na svoj elitni vinograd Fizzano, za koji smatraju da ima najbolji sastav zemljišta i idealnu izloženost sunčevim zracima. Ovde se gaje sanđoveze, kaberne i merlo, a između redova čokota namerno se sade hmelj, divlji pasulj i slične biljke ovog kraja, kako bi se postigao biodiverzitet, te da biljke bez upotrebe hemije jedne od drugih dobijaju štošta što im je potrebno...



Upravo u Ficanu, u bašti restorana njihovog šarmantnog hotela od restauriranih i moderno opremljenih starih kamenih kuća probali smo paletu vina Rocca delle Macie. Na prvo mesto bez problema se izdvojio njihov slojeviti Chianti Classico DOCG Riserva di Fizzano, koji se pravi od 85% sanđovezea, 10% kabernea i 5% merloa i većinom odležava u ogromnim buradima od franscuskog hrasta zapremine 35hl, dok izvestan deo ostari u klasičnom bariku, te se nakon toga kupažira. Takođe, više nego solidan pratilac dobrog ručka je i njihov tipični Chianti Classico, pogotovo riserva, a s obzirom na naporan sunčan dan i do tada već izvesnu prezasićenost crvenim vinima prethodnih dana, lično sam najprijatnije bio iznenađen ugodno osvežavajućim aromama njihovog belog vina Occhio a Vento od sorte Vermentino; za koje se grožđe uzgaja u izdvojenom vinogradu Marema na obali mora.

I onda nazad u Srbiju, koja bi upravo u Toskani mogla štošta da nauči. Možda ne toliko o pravljenju vina, umeju to naši vinari itekako dobro da rade, ali par lekcija od toskanskih kolega o udruživanju i zajedničkom nastupu zarad građenja regiona kao brenda, od čega bi kasnije svi profitirali na duge staze, ne bi nam škodilo. A Toskana je tu, spremna da podari svoje najbolje svakome ko želi da gleda i sluša.