ZMAJEVO SRCE IZ UVOZA

Znate za priču o Baš-Čeliku. To je onaj strašni lik iz dugačke bajke, u nekom valjda srodstvu sa zmajevima, koji teroriše lokalno stanovništvo otimajući zgodne prinčevske snajke, a kog niko ne može da savlada, jer mu srce leži na drugom mestu. Iza sedam gora i sedam mora postoji ažadaja, u aždaji jelen, u jelenu vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u njemu Baš-Čelikovo srce. To je bilo davno, a Baš-Čelika je na kraju sredio hrabri lokalni baja.

Idemo sad u vreme sadašnje u kom obitava još jedno mitsko biće: stoglavi i strašni uvoznički vinski lobi. Da, dobro ste pročitali: vinski lobi, i to uvoznički, pa još u Srbiji. Vrlo često provlači se po kuloarima, nekad javno proziva u intervjuima, pominje na panelima i javnim raspravama i navodi u tekstovima. Strašan je i zao, teroriše žitelje našeg vinskog sela i otima poštenom vinaru profit, odnoseći ga lako, k’o Baš-Čelik snajku, a ima za cilj samo jedno: da uništi srpsku vinsku industriju. Istina, ne znamo kako taj lobi izgleda i od čega je, odnosno, od koga sve sastavljen, ali da je strašan – strašan je.

Skloni smo, znamo, teorijama zavere, verovanju kuloarskim „znam ja i da ti ja kažem“ naklapanjima, generalno bajkama, pa zašto onda ne bismo masovno poverovali i u postojanje uvozničkog lobija?
Enciklopedije i vikipedije kažu da reč lobiranje označava čin, odnosno aktivnost kojom neka grupa ili pojedinac utiču na donošenje odluka državnih organa, korporacija ili investicionih tela. Jednostavnije: pridobijanje uticajnih pojedinaca i grupa, za „našu stvar“. Etimologija upućuje na engleski izvor lobby, što znači hodnik, jer su se takve aktivnosti odvijale najčešće po hodnicima, pred kancelarijama i skupštinskim salama. Lobiranjem se danas bave profesionalci, kompanije ili grupe specijalzovane za te aktivnosti, a koje rade za onoga ko više plati.
Mi sad ovde moramo da poverujemo da su se bar tri – pričamo o lobiju – uvoznika vina u Srbiji sastala, sela za isti sto i da su tako napravili strategiju zaštite svojih interesa, sa sve paklenim planom rušenja domaće vinske industrije. Posle toga, zaverenici su morali da naprave strategiju pritiska na uticajne grupe, u ovom slučaju recimo donosioce zakona o trgovini, možda vinu, kao i ugostiteljski esnaf, te da nakon svega obezbede novčana sredstva za nesmetanu realizaciju plana. Ako vam bilo šta iz ovog pasusa zvuči verovatno, tvrdim da ste u daljem srodstvu sa Milanom Tarotom ili ste se u Srbiju koliko juče doselili iz Kinšase. Prvo, nema kod nas tri uvoznika vina koja su u stanju da sede za istim stolom i ne posvađaju se. Drugo, siguran sam i da nema čoveka kome je u interesu uništenje vinarstava u ovoj zemlji, a postojanje bilo kakvog funkcionalnog esnafa i interesne grupe, naučna je fantastika.

Srce izmišljenog problema leži, kao i Baš-Čelikova snaga, na drugom mestu.
Srbija iz jugoslovenskog modela masovne kombinatske proizvodnje vina devedesetih godina uskače pravo u središte pakla, znato ono: ratovi, sankcije i te sitnice. U tim nemogućim okolnostima stidljivo su se pojavili i prvi mali vinari koji su deceniju kasnije iskoristili svoje pozicije i hrabro napali tržište. Bilo ih je za na prste jedne ruke. Paralelno, počela je ponovo da postoji srednja klasa, ona koja je osim za hleb i mleko bila u stanju da ponekad izdvoji nešto i za zabavu, pa tako i da kupi bocu pristojnog vina. Vinska kultura razvijala se matematičkom progresijom i ubrzo se na tržištu pojavila praznina koju je trebalo popuniti. Kombinati u raspadanju i oni u malo boljem stanju dobacivali su do srednjih polica u supermarketima, a onih drugih vinara i vina bilo je malo. Srbija je tek tada ponovo počela da obnavlja svoj izgubljeni vinski identitet. Gladno tržište nahranjeno je vinima iz uvoza. Nekim lošim, nekim osrednjim, nekim jeftinima, a nekim precenjenim, isto kao i onim velikim, kvalitetnim, osobenim i sa razumnim cenama. Funkcionisala je ta simbioza par godina, četiri i po domaća vinara povećavala su proizvodnju i rasprodavala sve pre nove berbe, ali stvari su se brzo promenile. Odjednom, počele su da se dižu nove vinarije i vinogradi, stigla su nova vina, stasali mladi enolozi, etikete su sve modernije, kvalitet je sve viši a cene sve niže. Nisu se u toj tranziciji svi jednako snašli, nije više lako rasprodati sve i nije lako biti duplo skuplji samo zato što ste domaći. Naravno, umesto promene strategije, novog pristupa tržištu, usmerenog ulaganja u marketing i sličnih trivijalnosti, lakše je izmisliti novog arhineprijatelja i krivce za sopstvene neuspehe tražiti tamo gde ih zapravo nema.

Šta je to nelegitimno i nemoralno u uvozu vina i njegove prodaje za novac. Da li trgovac može uvozom više da zaradi? Izgleda da može. Ako niste znali, trgovac ne radi svoj posao zbog filantropije, patriotizma i puke ljubavi ka vinu, već zbog novca i to istog onog zbog kog i srpski vinar proizvodi i prodaje svoje vino. Slobodno tržište je ozbiljna stvar i nezgodno dvosmerna. Razumljiva je potreba vinara da zaštite svoj interes, samo nisam siguran da onima koji galame oko uvoznih vina, jednako smeta i kad svoje vino izvoze u druge zemlje i tamo ga prodaju.