Zašto sam nežan?

Više se ne sećam kako se zvala. Sećam se da je bila zgodna, crnokosa i visoka, i da se smejala glasno. I sećam se, toga se baš dobro sećam ­– a upravo zbog toga je ovde i spominjem – kako je, pročitavši desetak pesama koje sam u to vreme pisao, uz pomalo razočarani izraz lica rekla:

- Ne znam, ovo mi je previse lagano. Iskreno, ja bih tu mnogo više krvi... Sigurno pogađate, nismo se posle toga još dugo viđali… Pogađate i, naravno, da pisanje o ovim mojim verterovskim „jadima“ nije samo sebi svrha, posebno ne na ovakvom mestu.

Setio sam se, zapravo, ove epiozode iz svog studentskog života pre nekoliko dana kada sam – i to ne prvi put – čuo zamerku da smo mi koji se u Srbiji bavimo pisanjem o vinima i vinarstvu previše blagi, nežni i da retko kritikujemo srpska vina i vinare.
Bez želje da govorim u ime svojih kolega, smatram da postoji potreba da se razjasne neke stvari, kao i da je ovaj portal pravo mesto za to.
Pokušaću da argumente koje imam obrazložim u kontekstu bloga čiji sam ja autor.
Najpre, izgleda da je potrebno da naglasim da Zapisi jednog Merloa nisu nikakvo mesto na kojem se vinima „sudi“, „presuđuje“ ili bilo šta slično, što se takođe ponekad – polušaljivo i poluironično – može čuti, a što je, opet, u direktnoj suprotnosti s goreiznetim stavom. Oni su, pre svega, mesto na kojem opisujem vina koja imam, koja degustiram, u kojima se trudim da uživam. Dakle, ne postoji nikakva posebna, specijalna zaliha vina koja degustiram „za blog“. Neka od popijenih vina se ispostave kao dobra, i o njima pišem afirmativno. Nažalost, dešava se i da vinom ne budem zadovoljan, ali i to takođe – napišem. Izuzetak su slučajevi kada mi se učini da je problem u dotičnoj boci, a ne u čitavoj seriji. Tada tekst ne pišem, ali najčešće o problemu obavestim vinariju.

Gorepomenuti kritičari su, bar što se Zapisa tiče, u pravu kada primećuju da je većina tekstova na njima u suštini pozitivna. Ipak, veoma je važno razumeti da razlozi za to nisu želja da se čitalac dovede u zabludu, kao ni da se favorizuje bilo koja vinarija ili bilo koje vino.
Nesrazmera između broja pozitivnih i broja negativnih tekstova je, ipak, sasvim logična!
Jer, kako, zapravo, dolazim do vina koja opisujem? Odgovor je jednostavan: kupujem ih, ili ih – sve češće – dobijam na poklon (u 99% slučajeva – od vinarija).

Koja vina kupujem?
Ona koja već poznajem, koja volim, vina za koja znam, mislim ili od kojih očekujem da su dobra... Dakle, vina za koja, na osnovu nekih svojih kriterijuma i iskustava smatram da nude − uživanje. Kao i većina, pa i ovi koji nas kritikuju, za svoj novac volim da dobijem najviše što se može.

Koja vina dobijam?
Proizvodnja i promet vina su u Srbiji, a tako i treba da bude, postali ozbiljan biznis. Odatle sledi da se svaki vinar (ili uvoznik) trudi da se što bolje pozicionira na tržištu i da prodajom svog proizvoda zaradi što više novca. Baš kao i svuda u poslovnom svetu.

Zbog toga, svima njima je u interesu da se o njihovim vinima pozitivno piše, priča... Naravno, svako od njih bi voleo da za svako njegovo vino ja ili bilo ko drugi napišemo da je vrhunsko. S druge strane, zastupnik sam teze da – iako često znaju da negoduju (manje ili više suptilno) zbog nečega napisanog – vinari i zaposleni u vinarijama vrlo dobro znaju sve kvalitete, ali i mane svojih vina.
Pa, onda, dakle, koja vina dobijam?
Dobijam, pretpostavljam, ona vina o kojima ljudi koji mi ih poklanjaju žele da pišem. Sledeći elementarnu logiku, dolazimo do zaključka da su to vina koja su, bar po njihovom sudu, vina zadovoljavajućeg kvaliteta. Kolika je verovatnoća da tim putem do mene dođe neko vino „pogodno“ za tekst sa „više krvi“? Nije velika, rekao bih. Kada se tako nešto i desi, i o takvom vinu – pišem.

Ima i vinara, sve ih je više, koji me pitaju o kojoj njihovoj etiketi bih ja voleo da pišem. Treba li da tu priliku iskoristim i zatražim neko vino koje mi se ne dopada, i da onda napišem tekst s negativnom nabojem? Izvinjavam se, ali ja to ne radim. Iz više razloga, a najsebičniji je onaj da mi je od treniranja strogoće i glumljenja nekakvog velikog vinskog kritičara draže da uživam u boci vina koje mi se dopada. Ostali razlozi za to bi se najkraće mogli svesti na dobronamernost i veliko poštovanje koje gajim prema svima koji se bave proizvodnjom vina.

Sve ovo, naravno, nikako ne znači da – kada mi jezika i nepca padnu vina koja mi se ne dopadaju, ne objavim iskren tekst i o njima. Mislim da su i takvi tekstovi – osim što su korisni čitaocima – od koristi i samim vinarijama. To vam je kao s injekcijama: možda malo i zabole, ali dugoročno rade dobru i korisnu stvar.
Od onih sam ljudi koji smatraju da svaki čovek ima dve vrste prijatelja. Jednu čine oni koji vas stalno tapšu po ramenu i uvek za vas nađu neko opravdanje, kakvu god glupost da pravite. Drugi su oni, ubeđen sam ne manje prijatelji, koji vas povremeno uhvate za ramena i dobro vas protresu i nateraju da se malo preispitate. Na sreću ili nesreću mojih prijatelja, ja sam ovaj drugi tip.

Nadam se, onda, da smo se razumeli. Na Zapisima jednog Merloa možete da očekujete iskrenost, pristojnost, dobronamernost. Konstruktivne kritike, lišene vređanja (vina, ali i inteligencije čitalaca). I uvek − iskrenost. Uvek, preciznije, takve tekstove da ja kao autor mogu u oči da pogledam i onome ko je vino proizveo i onome koje zbog mog teksta možda odlučio da za njega da svoj teško zarađeni novac.
Krv ostavljam drugima.