ORIGINAL FALSIFIKATA

Da počnemo, recimo, od šampanjca. U vinskom svetu, to je jedan od najviše zloupotrebljavanih termina, istina, najčešće zbog neznanja. Jednostavno, sve što penuša, kod većine potrošača je šampanjac. Kod onih koji znaju o čemu se radi, to se pak nikad ne koristi. Svi šampanjci jesu penušava vina, ali nisu svi penušavci šampanjci. Jedina dva mesta na svetu, osim Šampanje, gde je moguće na boci ispisati šampanjac, a ne biti kažnjen za to su Amerika i Rusija: American champagne, odnosno Русское шампанское. U oba slučaja, to su uvek jeftina penušava vina, retko pristojna, a najčešće bljutavi i otužno slatki gazirani bućkuriši. Oni koji to proizvode, znaju kome se obraćaju: publici kojoj je svejedno šta je u boci, jer važno je da penuša, košta kao pivo i da je „pitko“. Ime vina koje asocira na veliku regiju, tu je samo da privuče pažnju takvog potrošača i ubedi ga da pije nešto dobro, a što je platio kusurom od žvaka. Pravi vinari to ipak ne rade, čak ni u Rusiji i Americi. Naprosto, niko ozbiljan neće svoje vino, u koje je uložio toliko truda i za koje veruje da oslikava podneblje i tradiciju njegovog regiona, srozati na nivo kopije. To ne radi niko ni u Srbiji sa svojim vinima i to je sjajno. Međutim, to se radi sa regionima, što je jednako loše, čak i gore. Da li je kriv onaj francuski konzul u Srbiji sa početka 20. veka, prezimenom Deko, a imenom nepoznat, koji je navodno zapisao (zapravo, nije sigurno da li je uzviknuo ili zapisao, narodni prenosilac legende je konfuzan po tom pitanju) rečenicu: „Župa je srpska Burgundija!“ – to ne znamo. Tek, Župa je, dakle, srpska Burgundija, Fruška gora srpska Šampanja, dok je Šumadija – što ovih dana najčešće slušamo – srpska Toskana! Uf...

Sa jedne strane jeste razumljivo da novinari, vinari ili oni koji se vinskim turizmom bave žele da posle decenija devastacije domaće vinske kulture takvom vrstom poređenja skrenu pažnju na kvalitet vina i regiona Srbije koji naprosto bujaju novim vinarijama i zaista polako staju u niz sa najboljima u svetu. Međutim, ta je praksa potpuno pogrešna i dugoročno potencijalno jako štetna. Da li neko zaista želi da kaže da Župa sa prokupcem i tamjanikom, svojim jedinstvenim podnebljem i jedinstvenom tradicijom nema šta da kaže i ponudi sama po sebi? Da ne umemo i ne možemo da je brendiramo takvu kakva jeste, već moramo da posežemo za jeftinim trikovima da bi fascinirali prostotu i neznanje? Da li divna i pitoma Šumadija sa svojim sovinjonima i moćnim crvenim vinima na bilo koji način liči na Toskanu, zemlju sanđovezea, trebjana i maslinovog ulja? Šta je to šampanjsko u fruškogorskom grašcu, rizlingu, probusu i portugizeru? Odgovore na sva pitanja znate.

Zamislite kako će izgledati radoznalom vinopiji iz Londona, Stokholma, Šangaja ili Njujorka kada potraži vina iz njemu ne toliko poznatog dela sveta, ali za koja je čuo da su dobra i autentična, kada bude video da na njima piše: srpska Burgundija. Ne smemo da potcenjujemo potrošače, i ne smemo da učimo neuke pogrešno. Ne smemo da dozvolimo da svoje Šumadije, Negotine i Župe pretvorimo u jeftine plagijate. Vinski regioni Srbije imaju toliko toga da pokažu. Neki autentične sorte, neki autentičnu tradiciju, dobra vina, nasleđe, hranu, pejzaže... Jedini put je negovati ih, razvijati, voleti i u njih ulagati. Hvaliti ih i promovisati takve kakvi zaista jesu. Onda će jednog dana neki francuski novinar napisati: francuska Župa...