Mala noćna muzika

Bili smo na koncertu Beogradske filharmonije koji je počeo izvedbom Mocartove Male noćne muzike. Prve taktove dala je dupla bas papučica bubnjeva, zatim je udario duboki rif distorzirane ritam gitare, a vokal, neobično nalik na Zaka De La Roču iz benda Rage Against the Machine, zarežao je snažnu uvodnu deonicu... Šta? Nešto vam nije jasno u opisu? Pa, u pravu ste... Ne, nisam bio na takvom koncertu i sve to se nikada nije desilo. Pokušavam samo da dočaram koliko sam bio zbunjen kada sam u opisu Sevdaha 2015 iz vinarije Aleksić, inače laganog i svežeg vina kog odlikuju mirisi zelenih jabuka i citrusa, nepretencioznost, hrskavost i sveopšta svežina, pročitao: "...jedinstveno vino šokiralo nam je čula izraženom aromatikom, veoma ekstraktivno, zaokruženo i sa posebno dugom završnicom. Ti naleti smokava, slasti izvučene iz nekih urmi, suvog grožđa u aftertejstu podsetili su na nekakve kasne berbe, iako je reč praktično o izuzetno lakom vinu. Ali, ovaj Sevdah naprosto više podseća na seksi armanjak nego na belu kupažu!“

Opis je deo teksta #VinskaAvantura objavljenog na portalu Vino.rs. Potpisan je pseudonimom Ališe Huberman (inače, to je ime junakinje koju tumači Ingrid Bergman u filmu Ozloglašena), pa je nezahvalno nagađati ko ga je zaista napisao, ali pošto je događaju o kom je tekst prisustvovao novinar Nenad Basarić, pretpostavimo da je on autor. Da se razumemo, Basarić je izuzetno drag i simpatičan čovek, inteligentni razbarušeni kreativac, i napokon, moj prijatelj, a i povremeni saradnik magazina Vino & Fino. Kao što svakom prijatelju mislim dobro, mislim i njemu kada napišem da greši što dozvoljava da se povede za sveopštim trendom teškog lupetanja kada se opisuju vina, u kom sve postaje moguće i dozvoljeno.

Zapravo, u Basarićevom opisu Sevdaha ima nekog ironijskog otklona prema, da ’prostite na izrazu, palamuđenju, tako čestom u poslu oko vina. On se zapravo podsmeva priučenim zamlatama koje lupetaju vrteći čaše i praveći se važnijim nego što jesu. Kad može pretencizoni vinoljubac da priča i piše kako u svakom ubogom vincetu koje mu dopadne čaše pronalazi čitav spektar aroma sa Kalenić pijace u junu, i mantrički ponavlja istih petnaest izraza koje je naučio na nekom kursu, zašto onda Basarić ne bi mogao da uzleće u poetske visine i učitava mladoj smederevki karakter armanjaka i slast urmi? On se vešto i inteligentno sprda, i ja tu duhovitost cenim, ali to ipak ne bi trebalo da radi – zato što oni koji njegov tekst čitaju nisu tu da bi se bavili tom vrstom mentalne gimnastike, već su došli po informaciju, preporuku i tačan opis vina. Ono što je na Vino.rs objavljeno ne pomaže ni čitaocu, ni mediju, a sigurno ne ni vinariji.

Prekratka je ova kolumna da se u njoj bavim objašnjavanjem šta su estri, šta terpeni, šta tioli ili pirazini i otkud oni u vinu i šta tamo rade. Ali, kao što umemo da razlikujemo zvuk violine od zvuka bubnjeva i kao što umemo da razlikujemo paradajz od jabuke, umemo da razlikujemo i miris limuna od mirisa smokvi, slatko od kiselog, uljasto od vodenastog. Da, mi svi jesmo subjektivni, ali postoje objektivni parametri koji nam nešto govore o karakteristikama onoga što mirišemo, slušamo, žvaćemo, dodirujemo... Oni koji opisujući vina ne pođu od toga da budu sigurni u to što govore i ne budu iskreni u odnosu na ono što detektuju, upadaju u zamku nesigurnosti koju prikrivaju upravo naučenim frazama ili namernom fantaziranju kako bi prikrili rupe u znanju. I onda sa druge strane imamo opravdan podsmeh laika, koji više ne veruju ni onima koji zaista znaju šta pričaju. Posle je problem da se takvima objasne i osnovne stvari, recimo, da neki kaberne zaista miriše na sok od crne ribizle...

Ne pada mi na pamet da glumim arbitra i presuđujem o tome ko šta može i sme da piše i govori o vinu i oko vina. Može ko hoće i šta hoće, sloboda mišljenja i javnog iznošenja stava je osnovno ljudsko pravo. Međutim, argumenti zasnovani na činjenicama su jedna stvar, a sloboda ličnog komentara sasvim druga. Može vino da vam se dopadne ili ne, i možda se sa vašim ukusom i tumačenjima slaže na stotine ljudi, ali ako nešto miriše na limun i jabuku, a ne na ananas i dinju, onda su to činjenice koje nisu podložne slobodnoj interpretaciji. Jer kad filharmonija svira Malu noćnu muziku, tu nema distorzirane gitare.