KAKVI SMO MI ENGLEZI...

Ne, ne možemo da objavimo vest ako se u njoj pominje proizvođač ili ime vina...
Ali, kako mislite da vam dam informaciju o pobedniku takmičenja ako ne navedemo ko je pobednik? Zamislite da objavite vest o tenisu i napišete: Osvajač Grend slem turnira je jedan neimenovani teniser iz Srbije
Ali to nije isto!
Ne, isto je, ne razumete...

Otprilike ovako izgledao je razgovor sa novinarom jednog dnevnog lista krajem prošle godine, nakon završetka Velikog testa najboljih vina Srbije. Ali nije ovde važan konkretan povod, kao ni vreme dešavanja: slični razgovori odvijali su se puno puta, uvek kada neko pokuša da vest o nagradama koje su osvojile vinarije iz Srbije plasira mimo specijalizovanih medija. Jednostavno, manjak razumevanja da je vinska kultura legitimna i važna, bar koliko i sport ili ako ne dobacujemo dalje: bar koliko trivijalnosti o voditeljima, pevaljkama, sponzorušama, sojkama opšte prakse, kriminalcima i uopšte polusvetu, a koje nekako uvek nađu put i do „ozbiljnih“ medija. Preterujem? Hm... U zemlji koja je sistematski uništavana poslednjih decenija i u kojoj je ionako sve što ima predznak kultura osuđeno na marginu, možda je glupo i nezahvalno tražiti da neki loše plaćen novinar ili njegov urednik razumeju i znaju razliku između Vrančeve krvi, Južnobačkog rizlinga, Cara Milutina i sličnih industrijskih tekućina i velikih vina iz malih vinarija, odnosno da znaju razliku između proizvođača litarki namenjenih obeznanjivanju od alkohola i vinara koji vraćaju Srbiju na vinsku kartu Evrope, koji misle o teroaru, sortama, kvascima... Da znaju nešto o vinima koja se prave u par hiljada boca i to ne zato da bi se neko obogatio.

Suština problema je u istinskom nerazumevanju i neshvatanju kulture vina ili kulture stola kao legitimnog dela kulture življenja, kao uopšte relevantnih stvari. Sve što je vezano za vino ili gastronomiju osuđeno je da u Srbiji nosi žig trivijalnog, banalnog i najčešće snobovskog. Nemate u ovoj zemlji sa kim da pričate o Mišelu Onfreu i njegovoj knjizi Gurmanski um, kao što niko nigde nije napisao prikaz dela Bernara Pivoa Rečnik zaljubljenika u vina, bez obzira na to što su baš oba pomenuta autora ozbiljni i dokazani intelektualci, jedan filozof, a drugi književni kritičar. U Srbiji je sramota ložiti se na humus i falafel, pričati o sušiju, jagnjetini, prokupcu i francuskim šatoima, a ne piti špricer, lokalnu brlju i loše pivo. I nemam ja tu šta mnogo da se ljutim i bunim, tretman vinske i gurmanske kulture u ovoj zemlji samo je još jedna od paradigmi opšte duhovne bede.
U nekim drugim svetovima te stvari izgledaju drugačije. The Sunday Times, New York Times, The Guardian, Time, Le Figaro... zapravo gotovo svaki ozbiljan, uticajan i ugledan štampani medij na planeti ima prostor rezervisan za tekstove i kolumne vinskih kritičara i publicista, za recenzije restorana, letnje i zimske top liste vina. I zamislite, one stoje barabar sa preporukama knjiga, prikazima pozorišnih predstava i recenzijama izložbi ili filmova.

Ne moramo da idemo tako daleko, jerbo kakvi smo mi Englezi, tako su nam i standardi engleski. Kako u svemu, tako i u medijima. Evo primera iz komšiluka: u Mađarskoj vinska kultura uživa skoro isti tretman kao u Francuskoj ili Italiji, u Sloveniji takođe, a podsetiću vas i da je Jutranji list samo jedan od ozbiljnih medija u Hrvatskoj koji redovno donosi reportaže i izveštaje sa vinskih događaja, slavi uspehe hrvatskih vinara jednako kao i hrvatskih sportista ili reditelja i često objavljuje autorske kolumne ili vinske top liste, ocene i preporuke vinskih stručnjaka. Tužna je bila činjenica da je najviše prostora za izveštaj o pomenutom Velikom testu najboljih vina Srbije prošle godine izdvojio baš taj zagrebački list. Cele dve strane, u nedeljnom izdanju. Politika, Blic, Danas, Večernje novosti, Vreme, NIN i drugi nisu našli da je važno to što je jedan Džejmi Gud ocenjivao srpska vina u Beogradu. Jer ne znaju ko je Džejmi Gud, kao ni šta je Džo Ahern ovog juna tražila u Srbiji, kao što pojma nemaju ni šta je britanski Decanter, ni zašto i koliko je bitno njegovo takmičenje, niti šta za Srbiju znači ovogodišnji regionalni trofej... Možda ipak previše tražim, znam. Ali kad Mišelinova zvezdica, Dekanterovo priznanje, Bordejn u Beogradu, izvoz župskih vina u Ameriku i zlatne medalje za prokupce, tamjanike i italijanske rizlinge budu vest za Politiku, Danas i NIN, budite sigurni da ćete se buditi u Srbiji drugačijoj od ove danas.