BLU JE PLAVO

Sećate li se reklame za osveživač za toaletne šolje koji se ubacivao u vodokotlić bojeći vodu u plavo? Naslov teksta uzet je iz pesmice kojom je reklama počinjala: „Blu je plavo, Blu je okruglo, Blu je sveže, Blu miriše...“ – tako nekako. Smatrali su ga revolucionarnim proizvodom... Pa, plavo je opet aktuelno, ali u vinu. Zaista sebe ne smatram konzervativnim, ni u kom pogledu, a pogotovo ne kada je vino u pitanju. Spreman sam da probam drugačije, novo, inovativno. Lako razumem i revolucionarne načine pakovanja i oglašavanja vina, nove stilove, smele kupaže, tehnologije koje idu uz nos mejnstrimu. Živimo u dobu kada je dobro vino svuda oko nas, dostupnije nego što je ikada u istoriji bilo. Za nas kao vinopije to predstavlja komfor i blagostanje, ali pred vinare stavlja ozbiljne tržišne izazove. Njima je teže nego ikada da se pozicioniraju i uspešno prodaju svoja vina.

I tako je nekom marketinškom geniju, za kog sam poprilično siguran da ili ne zna ništa o vinu ili je naprosto do kraja besraman u svojoj želji da po svaku cenu zaradi, palo na pamet da napravi vino u boji. Dobro, sva vina imaju boju, ali ovo je doslovno obojeno. I to ni manje ni više, nego u antifriz plavu. I tako smo dobili plavo, špansko vino, navodno iz okoline Madrida. Sad, jesu uspeli. Pažnju je ta španska kompanija - jer vinarija sigurno nije - za svoj proizvod dobila. Letos su svi pisali o tome, a komentari na društvenim mrežama samo prštali. Nekome je bilo simpatično, neko se zgražavao. Ja se nisam osvrtao, sve dok, jesenas, na jednom vinskom salončiću u Beogradu, nisam ugledao štand sa plavim vinom. Jesam se iznenadio, ubeđen da se radi o proizvodu tipa nekakvog breezera, industrijskog radlera ili nečeg sličnog, namenjenog klincima koji bi samo da se razbiju od alkohola, a da to izgleda kul i fensi. Takvi proizvodi obično se ne pojavljuju na festivalima uz prava vina, pa otuda iznenađenje. Naravno, probao sam ga. Miriše voćno, ali kao Step sok, otužno je slatkasto, sa ukusom nečega što podseća na one tabletice veštačkog zaslađivača koje dijabetičari stavljaju u kafu ili čaj. Tupo, mlitavo, neprijatno. Banalni proizvod koji imitira vino, lišen bilo kakvog sadržaja.

Dobro, što mi sad to smeta? Pored svih sangrija, trolitarskih pakovanja oksidirane makedonske smederevke, obojenih gotovih koktela i sličnih stvari koje srećemo na policama, zašto da nema i plavog vina? Međutim, ima tu nekoliko „ali“. Plavo vino reklamira se kao pravo vino i to revolucionarno stvoreno! Ono će, tvrde izumitelji, mlade koji inače vino ne piju, vinu da privuče.

E sad, imamo prvi problem. Naime, to što se naziva plavim vinom koštaće dvanaestak evra na polici. Za taj novac kupujete bilo koju dobru, čak vrhunsku, bocu vina bilo gde u svetu ili nekoliko boca pristojnog, svakodnevnog vina. Dakle, previše za proizvod namenjen mladima. Drugo, zasladiti nekakvo bezlično vino slabog kvaliteta saharinom i nije baš revolucinaran proces u enologiji. Kao ni bojenje antocijanima – to se u regularnom vinarstvu radi decenijama. Istina, niko ne dodaje indigo u tu boju, a i zašto bi? Zatim, tvrdnja da će oni koji vino ne piju vinu biti privučeni zahvaljujući plavoj tekućini klasično je promašivanje celog fudbala. Otprilike, kao tvrdnja da ćete decu naučiti da slušaju džez tako što ćete im puštati Zvezde Granda ili da ćete ih navući da se uravnoteženo hrane dajući im pomfrit iz Mekdonaldsa. Niko neće biti privučen vinu pijući piće zaslađeno veštačkim zaslađivačem, radioaktivno plave boje. Neki će ga klinci verovatno, fore radi, naručiti par puta uveče u klubu, a zatim se vratiti kombinaciji votke i energetskog pića. A dalje odatle, plavo vino nema gde da dobaci.

I tu bi moja priča stala, da me nisu, baš povodom plavog vina, još jednom podsetili šta se sve danas smatra novinarstvom i kako mediji uopšte tretiraju vinsku kulturu. Prepisivačka škola ni ovog puta nije zakazala kod domaćih mejnstrim medija, koji su listom prepisali jedno isto saopštenje o plavom vinu i uglavnom se nisu potrudili ni da ga uobliče. Naravno, prednjače lajfstajl portali, ali ni ozbiljniji mediji nisu ostali imuni na priliku da besplatnom senzacijom upotpune svoje zabavne rubrike. Pričamo o istim onim medijima koji uporno ignorišu svaki uspeh i svaku nagradu domaćeg i regionalnog vinarstva i koji eksplicitno neće da objave ni jednu informaciju iz sveta vina dok im se ne plati. Ti isti ignoranti, koji bi inače za dva klika više i svoju rođenu babu stavili na portal (FOTO/VIDEO) samo kad bi nešto pristala da se skine gola, izreklamirali su besplatno poslednji vinski treš, nesrećni simbol svih neukusnih promašaja koje je vinska industrija ikada napravila u želji da otkine bar malo veći komad tržišnog kolača. I nije ni moglo drugačije da bude. Plavo vino zavšilo je tamo gde mu je i mesto, uglavljeno među plastične sise trećerazrednih sojki i ostalih starleta, u društvu junaka rijalitija, narodnjaka, propalih fudbalera i ostalog neukusa. Prema svecu i tropar. Prema vinu i publika.