AFTERPARTY POSLE VINSKOG SAJMA

Još u januaru je krenula ProWein groznica... Već odavno je teško da se pronađe pristojan hotel po pristojnoj ceni u Dizeldorfu, avio karata više nema, a oni što su ih kupili još u novembru sad se zadovoljno smeškaju onima koji idu stopom, autom, vozom ili busom ili plaćaju skupe avio karte. U tri martovska dana ProWein-a pod kupolama sajma u Dizeldorfu okupiće se čitava globalna vinska scena.

Istovremeno, vinski pisci, novinari, kritičari i blogeri počinju pripremu svog kalendara. Beležnica sa zakazanim degustacijama je polupopunjena, već postaje teško da se pronađe slobodan termin. Uvek me impresionira nemačka preciznost. Pres služba sajma radi besprekorno. Do prošle godine princip je bio da se akreditovanje radi na licu mesta. Dođeš na sajam, poneseš svoju vizit kartu kako bi potvrdio da si predstavnik medija. Potom sledi dodatna provera na licu mesta: zaposleni u pres centru proverava na internetu da li vaš vebsajt zaista postoji i da li se redovno objavljuju tekstovi na njemu. Ove godine, čitava procedura je još jednostavnija jer se sve radi od kuće. Na vebsajtu sajma se popunjava online prijava, vi šaljete informacije o mediju za koji radite i nakon pola sata provere, akreditacija stiže u vaš inboks. Proces je jednostavan, efikasan i pouzdan, a svake godine kroz njega prođe nekoliko hiljada novinara iz celog sveta.

Na Balkanu, međutim, sve je potpuno drugačije. Čak i akreditacije za novinare funkcionišu po principu burazer ekonomije. Organizatori festivala ponekad i ne znaju ko su vinski novinari u regiji. Ponekad imam utisak da ne znaju ni šta su vinski mediji odnosno šta to sve obuhvata. Izvrstan primer je zagrebački Vinokom. Uzimam njega za primer jer ga dosta ljudi smatra najbolje organizovanom vinskom manifestacijom u regiji. Imam utisak da je tamo dovoljno na ulazu reći da si bloger iz Srbije i dobićeš akreditaciju za novinare. Bez ikakve provere. Sezame, otvori se. I onda možeš da piješ vina ceo dan besplatno, zauzmeš prvi red na svakoj radionici pa čak i skupljaš boce sa nepopijenim vinom za neki afterparty. Podseća na onu legendarnu scenu iz Noting Hila kad se Hju Grant pojavi na konferenciji za štampu Džulije Robinson u ulozi novinara iz časopisa o konjima i lovačkim psima.

Tu vidimo potpuno pogrešno shvatanje pojma novinara ili blogera. To što neko kupi bocu vina, otvori je uz večeru i onda to podeli sa svojim prijateljima na društvenim mrežama nije novinarstvo. To je samo obaveštavanje prijatelja i poznanika (kojih ako pričamo o Fejsbuk profilu može biti maksimalno 5.000, a verovatno je od toga polovina prijatelja sa vinske scene dakle vinari, vinske mušice, itd..). Dakle, doseg takvih objava prilično je limitiran. S druge strane, dovoljno je samo malo želje i truda da se pokrene blog i da se s vremena na vreme nešto objavi na njemu. Danas postoji gomila sajtova na internetu koji omogućavaju da besplatno oformite blog stranicu. A tada već dolazimo do izvora koji postaje verodostojan jer tekst na blogu se može pojaviti u google pretrazi godinama nakon što je napisan i ostaje kao trag. Dakle, realno je očekivati da će vremenom ljubitelji vina pretragom dolaziti do objavljenog komentara na blogu i time doprinositi njegovoj viralnosti. Samim tim i autor postepeno gradi svoj autoritet (naravno ne preko noći). Objave na facebooku se zaborave nakon 24 sata i niko im se više ne vraća, dakle jednokratno pominjanje. Stoga organizatori sajmova a i sami vinari treba da se zamisle da li im se isplati da poklanjaju akreditacije zbog par fotki na društvenim mrežama kojih se niko neće sećati nakon 24 sata.

S druge strane, Beogradski salon vina u Hajatu je otišao u drugu krajnost. Siguran sam da kad bi kojim čudom neko veliko svetsko vinsko ime, recimo, Džensis Robinson došla na sajam i tražila akreditaciju, organozatzori joj ne bi ni odgovorili na zahtev. To su već iskusili neki novinari iz Hrvatske i Slovenije koji su smatrali da to što im nije odgovoreno na zahtev za akreditaciju znači da je zahtev prihvaćen. Al ne lezi vraže... Logika profita festivala ne brine da li vinarije izlagači imaju priliku da svoja vina pokažu regionalnim novinarima koji su se već potrudili da plate put do Beograda i smeštaj kako bi videli šta se dešava na vinskoj sceni Srbije. Vrlo verovatno je to samo posledica loše organizacije Salona a ne svesna namera. No, to ne sme da se dešava na događaju koji već godinama važi za najbolju vinsku manifestaciju u zemlji.

A ni novinari ni blogeri nisu nevini u toj igri sa balkanskim pravilima. Treba da obuzdamo potrebu da doživljavamo sebe kao neku VIP personu kojoj treba slati specijalnu pozivnicu za salon ili festival i time hranimo sopstvenu sujetu. Slanje akreditacije je deo posla. Kad Džulia Harding ili mnogobrojni nosioci titule Master of Wine mogu da se bez problema akredituju za ProWein, onda to može i lokalni vinski bloger sa brdovitog Balkana. Pravila igre već postoje, samo treba da počnemo da ih primenjujemo i ugledamo se na dobre primere oko nas.

Vidimo se u Diseldorfu.