06.03.2016.Peđa Kresojević
Dijagonala 2.0
PRAVAC DIJAGONALA
Prvi restoran koji po drugi put opisujemo u ovoj rubrici. Zašto? Pa zato što zaslužuje! Na samom početku izlaženja ovog magazina, sada već daleke 2011. bili smo u novom, tada tek otvorenom restoranu. Četiri godine kasnije, koncem tekuće i poprilično umorne 2015. ponovo smo tu, sa jednakim uzbuđenjem iščekujući ništa manju dozu strasti na tanjirima i oko njih.
I dobili smo je...
Da krenemo od naslova. Možda smo malo pretenciozni u tumačenju, ali recimo da je u na ovom mestu dijagonala smelo provučena kroz moderno i tradicionalno, nepca i dušu, stomak i srce. Sa druge strane je vertikala postavljena kroz kvalitet, odnos prema namirnicama i povučena od koncepta do realizacije. Pravac kojim ovaj restoran ide jasno je profilisan, dosledan, uzbudljiv, prepoznatljiv i promišljen.
Kada dolazite na neko mesto više puta, mnogo toga se podrazumeva pa ne obraćate pažnju na detalje što je, bar u ovom slučaju, sasvim nepravedno. Artificijelna, kao nijedan drugi ugostiteljski objekat u Beogradu, Dijagonala ima osobenu umetničku nit provučenu kroz čitav prostor. Od ulaza, preko slika i instalacija na zidovima, do čuvene vitrine u kojoj je izloženo meso koje sazreva „na suvo“, totalno crnog muškog toaleta, otvorene kuhinje i velike crvene lopte na mestu „lustera“, sve ovo čini delove autentičnog mozaika, zahvaljujući kome će oni koji umeju da čitaju takve znake iz prve provaliti na kakvom se mestu nalaze.
Ipak, u tom mozaiku ne bi trebalo da bude mesta za nekoliko očito pohabanih i okrnjenih stolica, kao ni za servis koji nije perfektan. A nije. Naime, on ovde jednostavno mora da se podigne za stepenicu više! Ne zato što nama smeta nonšalantnost, već zato što gastro doživljaj koji pruža Dijagonala, a koji je svetlosnim godinama ispred onoga što su standardi u Srbiji, treba da prati adekvatna postavka i usluga. Pritom nikako ne mislimo na uštirkane salvete, već na stvari kao što su obavezna promena escajga između jela. Ipak, konobar koji nas je vodio kroz ručak imao je dobro odmeren, neposredan, a profesionalan pristup, sa trunčicom ličnog preko mere, dovoljno opušten i zabavan, upućen i prisutan. Bedž na njegovoj košulji dokazuje koliko samo jedan detalj može da razbije monotoniju belo-crnih kombinacija, ne narušavajući klasiku.
I to je to, kulise i mizanscen za predstavu u kojoj su glavni glumci jela odabrana posle podosta dilema kako izbor svesti na razuman, obuzdavajući želje i „gladne oči“ dve izelice. U toj predstavi lajt-motivi su zalogaji, uzdasi, srkovi, opet uzdasi i utisci nakon uzdaha. Tih utisaka su bili, i još su, puni i glava i stomak i srce, te ćemo ovde pomenuti i ona jela koja smo ovog puta preskočili u izboru, a koja smo ili probali ranije ili toliko privlače pažnju da ćemo im se sigurno posvetiti neki sledeći put.
Dobrodošlica koja pred vas stigne čim sednete je deža vi sa malim intervencijama. Kada se smestite, na sto stiže crna kamena ploča na kojoj su dve tube bez natpisa, dve posudice sa začinima i providna kesica sa uspelom home-made verzijom „bake rolls“.
Male staklene ćase čuvaju krupnu morsku so, odnosno krupno mleven crni biber, dok smo se nadali da svaka od tuba čuva neku novu kreaciju – kako je ranije i bilo. Ispostaviće se ipak da je sadržaj obe isti: domaća pašteta od svinjskog mesa, ukusna, ubedljiva i dovoljna za početak, za uvod i iščitavanje menija. Ipak, ne možemo da prežalimo nekada obaveznu pastu od belog luka koja je dolazila u jednoj od tuba. Sve u svemu odlično, iako već viđeno na ovom mestu...
Jelovnik je maksimalno i promišljeno sveden, kako u širini ponude, tako i u dizajnu i opisima jela. Pored nekih stoji samo jedna reč! Naizgled sve je u uobičajenim kategorijama, ali kada se malo više zadubite, shvatate da nailazite na sasvim profilisan koncept, od predjela do slatkog dela. Takođe, shvatate i da nema više jela sa detaljnim opisima sastojka, tehnika i začina, kao ni imena koja zahtevaju detaljna uputstva od osoblja: sve je svedeno, pročišćeno i jasno. Posle eksperimentisanja formama, namirnicama i tehnikama, sada je na redu iščitavanje tradicije „punim zamahom“ ne bežeći od jakih ukusa i pozamašnih količina, ubedljivog ali i uzbudljivog istraživanja lokalnog gastro nasleđa uz dostignuća modernih tehnologija i savremenih kulinarskih tendencija.
Na dasci i na tanjiru, potom na ekranu i papiru – to izgleda ovako:
Mala daska
Selekcija mesnih delikatesa u Dijagonali se ne propušta, jer koliko god da zvuči obično, ona to ni najmanje nije. Ovdašnji šef Mirko kroz nju najavljuje šta sve može i ume, a ona je zapravo jedini pravi delikatesni tanjir u celom domaćem ugostiteljstvu – bez ijednog slajsa bilo koje industrijske mesne prerađevine nasvirane aditivima i nitratnim solima da sakriju meso iz holandskih ratnih rezervi. Ovo je sve ovde pravljeno, i to u tradiciji i praksi pravih francuskih i italijanskih charcuterie, odnosno salumerie majstora. I tako, stiže mala daska, a kada je stigla, upitali smo: kako li tek izgleda velika? Na jednom njenom kraju kao pratnja stoji nekoliko trouglova odlične proje, dok su na suprotnom kajmak, stari sir i krem sir. Ovaj mlečni triling takođe je veoma dobar, netaknut, izvorni, poslužen kao takav. Između toga, izdašna paleta mesnih delikatesa. Sveži čvarci, zanatska mortadela, seljački svinjski terin, zrela buđola – ili nešto njoj srodno, salama ala tirolska... Ako treba dodati, dodajemo da se sve topi u ustima i da je paleta mesnih ukusa u najmanju ruku raskošna. Svaka od ovih kreacija, nikako prerađevina, ima svoje mesto i smisao na dasci povezujući deo mesne gastro kulture ovih prostora sa najboljim takvim tradicijama iz drugih delova Evope. Zato je ova daska svetlosnim godinama udaljena od svih dasaka ovdašnjih na kojima se kočopere industrijalizovane verzije iz obližnjih prodavnica. I zato bi baš ovu i ovakvu dasku mogli poslati iz Srbije bilo gde u svet, ili u svemir.
Francuski poljubac
Savršeno ime za slajsove goveđeg jezika izdašno prelivene domaćim majonezom sa tunjevinom i začinjene pikantnim listovima dragoljuba (da, ono cveće renolikog ukusa koje ovde niko ne jede, a trebalo bi!), u pratnji pjadine, odnosno hrskavog tankog praznog bureka sa plotne. Kada sve sklopite u jedan zalogaj, sledi pravi rolerkoster u ustima koji vas vozi i vozi i vozi i ne spušta. Sve je tu: diskretni ukus tune, hrskava pjadina, kremasta masnoća majoneza i dragoljub kao ljutkasti zeleni poljubac, a u svemu tome mekoća i tekstura mesa za koje nikada ne biste znali da je goveđi jezik da vam nije rečeno i za koje morate da se zapitate: kako se ovo zaboga pravi?! Zapravo, ovo je mnogo više od francuskog poljupca, ovo je dobar i glasan seks!
Pikantna tradicija
U nameri da proverimo zašto ovdašnji ajvar košta koliko na drugim mestima „obrok salate“ (groznog li naziva!) odlučili smo da ga probamo i dobili baš ono što smo hteli: sjajnu pratnju pomenutim mesnim specijalitetima, teksturu, ukus i boju kakvu smo zamišljali, želeli i tražili. Kremast, pikantan, nabijen aromama, sa vidljivim komadima pečene paprike, upržen kako treba. Ovo sigurno pravi neko sa juga!
A mogli smo i...
...iz selekcije delikatesa karpaćo od dimljenog goveđeg srca (ne propustite!) ili pak pačiju pršutu sa kruškama i bufalo mocarelom, a među predjelima hrskave bruskete od ječma sa musom od dimljene pastrmke i pireom od rukole, panirane obraze grdobe (!), svinjske obraze, koštanu srž ili spektakularni, puno sati kuvani bolonjez, paprike šilje punjene sirom ili melancanu. Vrlo široko...!
Zatim, krenuli smo na glavna jela...
Juneća rozbratna – ubedljiva i moćna!
U Dijagonali meso čuvaju na suvom zrenju sami, a jedni su od prvih koji su počeli sa takvom obradom junetine kod nas. Znaju to da rade. Naša rozbratna stigla je baš onakva kakvu smo tražili, negde na sredini između krvave i srednje pečene, čiji se aromatični komadi naprosto tope u ustima. Slasna komadina servirana je jednostavno u keramičkoj posudi, a oko nje povrće, ali ne bezlično grilovano, već stvarno skinuto sa rešetke. Zapravo je to povrće jednako spektakularno kao i meso. Šargarepa i celer dobili su pečenjem na slasti, čuvajući hrskavost, a tu su i pečurke i krompir uz koje ništa više nije ni potrebno. Meso sve govori. I možda je ovde trenutak da se osvrnemo na cene, koje jesu iznad proseka, ali jesu i više nego opravdane spram kvaliteta i količine. Jer ovde niste ni došli da jedete prosečno.
Ćevapčići
Prebirajući predugo po meniju, konačno smo odlučili da poručimo isto jelo kao i pre četiri godine. Kao što je u jednom od ranijih brojeva ovog magazina napisao Superhik: „Teška je perverzija da trenutno najbolji ćevap u Beogradu ima kafana kao što je Dijagonala.“ Na žalost i sramotu svih ostalih, pogotovo autentičnih „etno“ kafana, to je i dalje tako. Na jelovniku oni su prosto „ćevapčići“ i kao takvi predstavljaju baš to što treba da budu: prepoznatljivo jelo „from Serbia“, sočno, jako, uverljivo. Servirani su u tavi, na kajmaku i saftu sa lukom, očito propisno odležali, beskrajno sočni i pravljeni sa lojem što im daje autentičan kvalitet. Stiže ih pet u preobilnoj porciji. Ipak, ovog puta ovde zameramo prepečenu lepinju na čije očito crnilo niko nije reagovao od kuhinje do našeg stola, a koja, rasečena na četiri dela, stiže uz pomenutu tavu. Zameramo i prilično mastan i suvišan urnebes koji nekako ostaje na dasci sasvim u drugom planu, nedovoljno zanimljiv i načinom serviranja i ukusom, ponajviše jer ovde od svakog detalja očekujemo Urnebes – sa velikim U.
A mogli smo i...
...nešto drugo iz ponude glavnih jela, gde su samo pobrojane vrste mesa, a uz njih stoji i burger po ceni od 1.500 dinara. Ovog puta poslužen za susednim stolom, a ranije nekoliko puta proban, osvojio nas je svojom impozantnom formom i bogatstvom. Jer, burger mora da curi, da je slastan i mastan. Iz selekcije „Nacionalno blago“ premišljali smo se između svinjske butkice, tripica i domaće kobasice, a onda se vratili preispitivanju pomenutog klasika. Još da dodamo: ako su tripice iste kao što su nekad bile u Zapletu, preteči Dijagonale, onda je cena od 500 dinara zapravo poklon!
I na kraju...
Krempita – razigrana klasika
Sasvim na ivici kapaciteta, a sa solidnom količinom hrane koju smo zamolili da nam spakuju, bez neke posebne preporuke konobara, odlučili smo se baš za krempitu sa željom da kroz još jedan klasik ispitamo ovdašnje domete. Ono što je nabitnije: Dijagonala je mesto na kom se poštena krempita ne zove mil fej! Opet smo dobili ono što smo tražili: jako dobar kolač, odomaćenu beogradsku verziju sa tri kore, finog krema punog ukusa, a u prilogu – jer negde mora biti svežine – nekoliko malina i kumkvata, taman da razigra. Vrlo lepo.
A mogli smo i...
...supu od lešnika, koju znamo još sa zapletovskih prapočetaka, a od onda je i obožavamo, zatim krem od pistaća i bele čokolade koji nam je bio u najužem izboru, 100% čokoladu za koju nismo imali snage, krambl sa sezonskim voćem ili pak selekciju sorbea i sladoleda – takođe ranije provereno odličnih!
I da, kao i pre četiri godine, na sto je spušten tanjirić sa četiri vrlo ukusna „sitna kolača“, bez objašnjenja, kao i tada. Šteta, zaslužuju više pažnje.
U istoj formi kao i jelovnik, sa nekih stotinak vina na njoj, vinska karta u Dijagonali neosporno je autentična. To će priznati svako ko zna kako izgledaju klonirane „distributerske“ vinske karte po Srbiji, čak i ako mu se Dijagonalin izbor ne dopada do kraja – a ja sam jedan od tih. Čini se da je u izboru previše vina kojima je jedini ključ da su „prirodna“ ili na drugi način alternativna, bez obzira na to da li su dobra ili ne. Ali to je stara dilema i rasprava oko toga šta jedno vino pre svega mora da poseduje da bi bilo prihvatljivo, u koju se ovde nećemo upuštati. Ipak, kartom dominiraju uglavnom dobra vina, i konvencionalna i ona druga, sa nekoliko pravih bisera iz nekih od najboljih vinarija regiona, kao i dobar izbor iz Francuske – pogotovo među šampanjcima i rozeima; te Italije, uz malo Novog Sveta. Izbor vina na čašu je pristojan, ali nelogičan, odnosno, bar ja nisam uspeo da razumem princip po kom je pravljen. Na primer, među belim vinima nalaze se jedna malvazija, dva sovinjona, dva pino griđa, jedna rebula i jedna tamjanika, širokog cenovnog raspona, što prilično sužava izbor u nekim prilikama. Cene u karti sasvim su prihvatljive, a ona je dovoljno široka da ipak svako može da pronađe vino koje mu odgovara. Ono što bih ja na njoj voleo da vidim je svakako bar duplo više etiketa iz Srbije. Napokon, slobodno se oslonite i na savet konobara – zaista znaju šta i zašto prodaju!
I.L.
Na kraju, da se vratimo na početak: vertikala je jasna i ubedljiva, dijagonala je maštovita i uzbudljiva, dok je Dijagonala inspiracija, kvalitet i domaći zadatak za mnoge. Sa nestrpljenjem se pitamo šta će biti njen, preciznije njegov sledeći pravac. Jer i dijagonala i Dijagonala je on: Vlada Melentijević. Tačka. Zaplet. Dijagonala.
Skerlićeva 6
Beograd
011 244 90 99
P.S. Na kraju ovog teksta ne stoji link ka sajtu, Dijagonala nema www i to deluje kao svesna odluka da se ostane aaa – analogan, autentičan i avangardan.
I dobili smo je...
Da krenemo od naslova. Možda smo malo pretenciozni u tumačenju, ali recimo da je u na ovom mestu dijagonala smelo provučena kroz moderno i tradicionalno, nepca i dušu, stomak i srce. Sa druge strane je vertikala postavljena kroz kvalitet, odnos prema namirnicama i povučena od koncepta do realizacije. Pravac kojim ovaj restoran ide jasno je profilisan, dosledan, uzbudljiv, prepoznatljiv i promišljen.
Kada dolazite na neko mesto više puta, mnogo toga se podrazumeva pa ne obraćate pažnju na detalje što je, bar u ovom slučaju, sasvim nepravedno. Artificijelna, kao nijedan drugi ugostiteljski objekat u Beogradu, Dijagonala ima osobenu umetničku nit provučenu kroz čitav prostor. Od ulaza, preko slika i instalacija na zidovima, do čuvene vitrine u kojoj je izloženo meso koje sazreva „na suvo“, totalno crnog muškog toaleta, otvorene kuhinje i velike crvene lopte na mestu „lustera“, sve ovo čini delove autentičnog mozaika, zahvaljujući kome će oni koji umeju da čitaju takve znake iz prve provaliti na kakvom se mestu nalaze.
Ipak, u tom mozaiku ne bi trebalo da bude mesta za nekoliko očito pohabanih i okrnjenih stolica, kao ni za servis koji nije perfektan. A nije. Naime, on ovde jednostavno mora da se podigne za stepenicu više! Ne zato što nama smeta nonšalantnost, već zato što gastro doživljaj koji pruža Dijagonala, a koji je svetlosnim godinama ispred onoga što su standardi u Srbiji, treba da prati adekvatna postavka i usluga. Pritom nikako ne mislimo na uštirkane salvete, već na stvari kao što su obavezna promena escajga između jela. Ipak, konobar koji nas je vodio kroz ručak imao je dobro odmeren, neposredan, a profesionalan pristup, sa trunčicom ličnog preko mere, dovoljno opušten i zabavan, upućen i prisutan. Bedž na njegovoj košulji dokazuje koliko samo jedan detalj može da razbije monotoniju belo-crnih kombinacija, ne narušavajući klasiku.
I to je to, kulise i mizanscen za predstavu u kojoj su glavni glumci jela odabrana posle podosta dilema kako izbor svesti na razuman, obuzdavajući želje i „gladne oči“ dve izelice. U toj predstavi lajt-motivi su zalogaji, uzdasi, srkovi, opet uzdasi i utisci nakon uzdaha. Tih utisaka su bili, i još su, puni i glava i stomak i srce, te ćemo ovde pomenuti i ona jela koja smo ovog puta preskočili u izboru, a koja smo ili probali ranije ili toliko privlače pažnju da ćemo im se sigurno posvetiti neki sledeći put.
Dobrodošlica koja pred vas stigne čim sednete je deža vi sa malim intervencijama. Kada se smestite, na sto stiže crna kamena ploča na kojoj su dve tube bez natpisa, dve posudice sa začinima i providna kesica sa uspelom home-made verzijom „bake rolls“.
Male staklene ćase čuvaju krupnu morsku so, odnosno krupno mleven crni biber, dok smo se nadali da svaka od tuba čuva neku novu kreaciju – kako je ranije i bilo. Ispostaviće se ipak da je sadržaj obe isti: domaća pašteta od svinjskog mesa, ukusna, ubedljiva i dovoljna za početak, za uvod i iščitavanje menija. Ipak, ne možemo da prežalimo nekada obaveznu pastu od belog luka koja je dolazila u jednoj od tuba. Sve u svemu odlično, iako već viđeno na ovom mestu...
Jelovnik je maksimalno i promišljeno sveden, kako u širini ponude, tako i u dizajnu i opisima jela. Pored nekih stoji samo jedna reč! Naizgled sve je u uobičajenim kategorijama, ali kada se malo više zadubite, shvatate da nailazite na sasvim profilisan koncept, od predjela do slatkog dela. Takođe, shvatate i da nema više jela sa detaljnim opisima sastojka, tehnika i začina, kao ni imena koja zahtevaju detaljna uputstva od osoblja: sve je svedeno, pročišćeno i jasno. Posle eksperimentisanja formama, namirnicama i tehnikama, sada je na redu iščitavanje tradicije „punim zamahom“ ne bežeći od jakih ukusa i pozamašnih količina, ubedljivog ali i uzbudljivog istraživanja lokalnog gastro nasleđa uz dostignuća modernih tehnologija i savremenih kulinarskih tendencija.
Na dasci i na tanjiru, potom na ekranu i papiru – to izgleda ovako:
Mala daska
Selekcija mesnih delikatesa u Dijagonali se ne propušta, jer koliko god da zvuči obično, ona to ni najmanje nije. Ovdašnji šef Mirko kroz nju najavljuje šta sve može i ume, a ona je zapravo jedini pravi delikatesni tanjir u celom domaćem ugostiteljstvu – bez ijednog slajsa bilo koje industrijske mesne prerađevine nasvirane aditivima i nitratnim solima da sakriju meso iz holandskih ratnih rezervi. Ovo je sve ovde pravljeno, i to u tradiciji i praksi pravih francuskih i italijanskih charcuterie, odnosno salumerie majstora. I tako, stiže mala daska, a kada je stigla, upitali smo: kako li tek izgleda velika? Na jednom njenom kraju kao pratnja stoji nekoliko trouglova odlične proje, dok su na suprotnom kajmak, stari sir i krem sir. Ovaj mlečni triling takođe je veoma dobar, netaknut, izvorni, poslužen kao takav. Između toga, izdašna paleta mesnih delikatesa. Sveži čvarci, zanatska mortadela, seljački svinjski terin, zrela buđola – ili nešto njoj srodno, salama ala tirolska... Ako treba dodati, dodajemo da se sve topi u ustima i da je paleta mesnih ukusa u najmanju ruku raskošna. Svaka od ovih kreacija, nikako prerađevina, ima svoje mesto i smisao na dasci povezujući deo mesne gastro kulture ovih prostora sa najboljim takvim tradicijama iz drugih delova Evope. Zato je ova daska svetlosnim godinama udaljena od svih dasaka ovdašnjih na kojima se kočopere industrijalizovane verzije iz obližnjih prodavnica. I zato bi baš ovu i ovakvu dasku mogli poslati iz Srbije bilo gde u svet, ili u svemir.
Francuski poljubac
Savršeno ime za slajsove goveđeg jezika izdašno prelivene domaćim majonezom sa tunjevinom i začinjene pikantnim listovima dragoljuba (da, ono cveće renolikog ukusa koje ovde niko ne jede, a trebalo bi!), u pratnji pjadine, odnosno hrskavog tankog praznog bureka sa plotne. Kada sve sklopite u jedan zalogaj, sledi pravi rolerkoster u ustima koji vas vozi i vozi i vozi i ne spušta. Sve je tu: diskretni ukus tune, hrskava pjadina, kremasta masnoća majoneza i dragoljub kao ljutkasti zeleni poljubac, a u svemu tome mekoća i tekstura mesa za koje nikada ne biste znali da je goveđi jezik da vam nije rečeno i za koje morate da se zapitate: kako se ovo zaboga pravi?! Zapravo, ovo je mnogo više od francuskog poljupca, ovo je dobar i glasan seks!
Pikantna tradicija
U nameri da proverimo zašto ovdašnji ajvar košta koliko na drugim mestima „obrok salate“ (groznog li naziva!) odlučili smo da ga probamo i dobili baš ono što smo hteli: sjajnu pratnju pomenutim mesnim specijalitetima, teksturu, ukus i boju kakvu smo zamišljali, želeli i tražili. Kremast, pikantan, nabijen aromama, sa vidljivim komadima pečene paprike, upržen kako treba. Ovo sigurno pravi neko sa juga!
A mogli smo i...
...iz selekcije delikatesa karpaćo od dimljenog goveđeg srca (ne propustite!) ili pak pačiju pršutu sa kruškama i bufalo mocarelom, a među predjelima hrskave bruskete od ječma sa musom od dimljene pastrmke i pireom od rukole, panirane obraze grdobe (!), svinjske obraze, koštanu srž ili spektakularni, puno sati kuvani bolonjez, paprike šilje punjene sirom ili melancanu. Vrlo široko...!
Zatim, krenuli smo na glavna jela...
Juneća rozbratna – ubedljiva i moćna!
U Dijagonali meso čuvaju na suvom zrenju sami, a jedni su od prvih koji su počeli sa takvom obradom junetine kod nas. Znaju to da rade. Naša rozbratna stigla je baš onakva kakvu smo tražili, negde na sredini između krvave i srednje pečene, čiji se aromatični komadi naprosto tope u ustima. Slasna komadina servirana je jednostavno u keramičkoj posudi, a oko nje povrće, ali ne bezlično grilovano, već stvarno skinuto sa rešetke. Zapravo je to povrće jednako spektakularno kao i meso. Šargarepa i celer dobili su pečenjem na slasti, čuvajući hrskavost, a tu su i pečurke i krompir uz koje ništa više nije ni potrebno. Meso sve govori. I možda je ovde trenutak da se osvrnemo na cene, koje jesu iznad proseka, ali jesu i više nego opravdane spram kvaliteta i količine. Jer ovde niste ni došli da jedete prosečno.
Ćevapčići
Prebirajući predugo po meniju, konačno smo odlučili da poručimo isto jelo kao i pre četiri godine. Kao što je u jednom od ranijih brojeva ovog magazina napisao Superhik: „Teška je perverzija da trenutno najbolji ćevap u Beogradu ima kafana kao što je Dijagonala.“ Na žalost i sramotu svih ostalih, pogotovo autentičnih „etno“ kafana, to je i dalje tako. Na jelovniku oni su prosto „ćevapčići“ i kao takvi predstavljaju baš to što treba da budu: prepoznatljivo jelo „from Serbia“, sočno, jako, uverljivo. Servirani su u tavi, na kajmaku i saftu sa lukom, očito propisno odležali, beskrajno sočni i pravljeni sa lojem što im daje autentičan kvalitet. Stiže ih pet u preobilnoj porciji. Ipak, ovog puta ovde zameramo prepečenu lepinju na čije očito crnilo niko nije reagovao od kuhinje do našeg stola, a koja, rasečena na četiri dela, stiže uz pomenutu tavu. Zameramo i prilično mastan i suvišan urnebes koji nekako ostaje na dasci sasvim u drugom planu, nedovoljno zanimljiv i načinom serviranja i ukusom, ponajviše jer ovde od svakog detalja očekujemo Urnebes – sa velikim U.
A mogli smo i...
...nešto drugo iz ponude glavnih jela, gde su samo pobrojane vrste mesa, a uz njih stoji i burger po ceni od 1.500 dinara. Ovog puta poslužen za susednim stolom, a ranije nekoliko puta proban, osvojio nas je svojom impozantnom formom i bogatstvom. Jer, burger mora da curi, da je slastan i mastan. Iz selekcije „Nacionalno blago“ premišljali smo se između svinjske butkice, tripica i domaće kobasice, a onda se vratili preispitivanju pomenutog klasika. Još da dodamo: ako su tripice iste kao što su nekad bile u Zapletu, preteči Dijagonale, onda je cena od 500 dinara zapravo poklon!
I na kraju...
Krempita – razigrana klasika
Sasvim na ivici kapaciteta, a sa solidnom količinom hrane koju smo zamolili da nam spakuju, bez neke posebne preporuke konobara, odlučili smo se baš za krempitu sa željom da kroz još jedan klasik ispitamo ovdašnje domete. Ono što je nabitnije: Dijagonala je mesto na kom se poštena krempita ne zove mil fej! Opet smo dobili ono što smo tražili: jako dobar kolač, odomaćenu beogradsku verziju sa tri kore, finog krema punog ukusa, a u prilogu – jer negde mora biti svežine – nekoliko malina i kumkvata, taman da razigra. Vrlo lepo.
A mogli smo i...
...supu od lešnika, koju znamo još sa zapletovskih prapočetaka, a od onda je i obožavamo, zatim krem od pistaća i bele čokolade koji nam je bio u najužem izboru, 100% čokoladu za koju nismo imali snage, krambl sa sezonskim voćem ili pak selekciju sorbea i sladoleda – takođe ranije provereno odličnih!
I da, kao i pre četiri godine, na sto je spušten tanjirić sa četiri vrlo ukusna „sitna kolača“, bez objašnjenja, kao i tada. Šteta, zaslužuju više pažnje.
VINO 2.0
U istoj formi kao i jelovnik, sa nekih stotinak vina na njoj, vinska karta u Dijagonali neosporno je autentična. To će priznati svako ko zna kako izgledaju klonirane „distributerske“ vinske karte po Srbiji, čak i ako mu se Dijagonalin izbor ne dopada do kraja – a ja sam jedan od tih. Čini se da je u izboru previše vina kojima je jedini ključ da su „prirodna“ ili na drugi način alternativna, bez obzira na to da li su dobra ili ne. Ali to je stara dilema i rasprava oko toga šta jedno vino pre svega mora da poseduje da bi bilo prihvatljivo, u koju se ovde nećemo upuštati. Ipak, kartom dominiraju uglavnom dobra vina, i konvencionalna i ona druga, sa nekoliko pravih bisera iz nekih od najboljih vinarija regiona, kao i dobar izbor iz Francuske – pogotovo među šampanjcima i rozeima; te Italije, uz malo Novog Sveta. Izbor vina na čašu je pristojan, ali nelogičan, odnosno, bar ja nisam uspeo da razumem princip po kom je pravljen. Na primer, među belim vinima nalaze se jedna malvazija, dva sovinjona, dva pino griđa, jedna rebula i jedna tamjanika, širokog cenovnog raspona, što prilično sužava izbor u nekim prilikama. Cene u karti sasvim su prihvatljive, a ona je dovoljno široka da ipak svako može da pronađe vino koje mu odgovara. Ono što bih ja na njoj voleo da vidim je svakako bar duplo više etiketa iz Srbije. Napokon, slobodno se oslonite i na savet konobara – zaista znaju šta i zašto prodaju!
I.L.
Na kraju, da se vratimo na početak: vertikala je jasna i ubedljiva, dijagonala je maštovita i uzbudljiva, dok je Dijagonala inspiracija, kvalitet i domaći zadatak za mnoge. Sa nestrpljenjem se pitamo šta će biti njen, preciznije njegov sledeći pravac. Jer i dijagonala i Dijagonala je on: Vlada Melentijević. Tačka. Zaplet. Dijagonala.
Skerlićeva 6
Beograd
011 244 90 99
P.S. Na kraju ovog teksta ne stoji link ka sajtu, Dijagonala nema www i to deluje kao svesna odluka da se ostane aaa – analogan, autentičan i avangardan.
Foto-galerija
