12.03.2016.Vojin Dimitrijević; B92
VINO I SNOBIZAM
Tekst čuvenog i cenjenog profesora Vojina Dimitrijevića o vinu i kulturi uživanja u istom, izvorno objavljen na sajtu b92, sad već tako davne 2005. godine, prenosimo u celini. Deluje kao da je juče napisan, iako je od njegovog inicijalnog objavljivanja protekla gotovo čitava decenija. Profesor je bio jedan od najvećih stručnjaka za međunarodno pravo, istaknuti borac za ljudska prava i osoba koja je uvek bila na pravoj strani. Baš zbog toga, tekst o fenomenu vina koji je on napisao, ima posebnu težinu i značenje. Baš onako kako je govorio i delovao, ovaj „renesansni gospodin“ – kako ga je jednom opisao Miša Vasić, sa finom i odmerenom dozom ironije opisuje odnos sveta ovdašnjeg prema vinu i drugim finim stvarima. Sveobuhvatno a jednostavno, široko a jasno, lucidno i britko, promišljeno i pronicljivo, mudro i staloženo, hedonistički i iskustveno, Profesor ispisuje tekst o raznim „nama“, a to čini, kao što je činio i baveći se mnogim „važnijim stvarima“ sa dobrom namerom da ukaže i pobudi, a ne da ruži i nipodaštava. Zbog svega toga ove reči dobacuju tako daleko i toliko duboko, i vreme im ne oduzima ni mudrost ni lepotu, ni univerzalnost ni aktuelnost, naprotiv.
Peđa Kresojević
VINO I SNOBIZAM
Kao što nigde nisam sreo one koji odbijaju da ostave poruku na telefonskoj sekretarici jer „neće da razgovaraju s mašinom“, tako nisam nigde nego u Srbiji, a posebno u Beogradu, video toliki strah ljudi, i to mladih, od „snobizma“. Znam, reč treba da označi one koji se prave otmenijim no što jesu, skorojeviće koji još ne pripadaju sloju za čijeg se člana predstavljaju. Kada su decu bogatih engleskih građana počeli da primaju na Oksford i Kembridž, u spiskove im je, umesto plemićke titule, upisivana oznaka „s.nob“, – sine nobilitate. Takvi studenti su onda hteli da izgledaju plemenitije od dece plave krvi.
Kod nas je, međutim, strah od snobizma opsesivan. Među muškarcima, skoro ravan strahu da ne ispadneš „peder“. Jedan od testova za „normalnog Beograđanina“ mogao bi biti ovaj: voliš li neko od navedenih skupih, „snobovskih“ jela – kavijar, tartufe, dimljenog ili mariniranog lososa, dimljenu jegulju, „presne“ ostrige, guščiju džigericu, rokfor ili neki drugi „smrdljivi“ sir (svi tvrdi sirevi su kod nas i onako „kačkavalj“)? Položiće onaj koji odgovori da mu se bar dva „gade“. A tek „slatko i slano“ – pršut s dinjom, sir pekorino s kruškom, ćurka s pekmezom od kljukve? Naravno, nikako nije na odmet biti kulinarski rodoljub: „najbolja riba je prasica“.
Kao i Italijani, i mi proizvodimo mnogo vina u domaćoj radinosti i zato ne pitamo kakvo je. U mojoj mladosti, vino se u kafanama još naručivalo po težini: „kilo vina za ovaj sto!“ I danas je rizik od optužbe za snobizam možda najveći u vezi s vinom. U opasnosti si čim pođeš dalje od razlikovanja na crno, belo ili ružicu. U boljim lokalima tolerisaće i pitanja „koje belo?“ ili „koje crno?“, ali ako gost zatraži i godinu berbe, preti mu ozbiljna opasnost da bude udaljen iz sale kao snob nedozvoljenih razmera. Druga je teškoća, koja postoji i u Klubu književnika, kako učtivo postići da se valjkasta „špricer“ čaša od dva deci zameni „stolovačom“, a za dalje razlikovanje između čaše za crno i za belo vino sledi već pomenuta sankcija. A vino se meša sa sodom jer je kiselo.
Svi znaju da je najbolje „domaće“ vino, od seljaka koji nije dodavao šećer (iako se to nikada ne zna), pogotovu kad je taj seljak pouzdani rođak (to važi i za rakije). Sva su vina, kažu, ista, bez obzira u kakvim su bocama – u balonu, flaši od 2 litra, litrenjači ili butiljkama od 0,7 l, u koje se, kažu borci protiv snobizma, to isto vino sipa samo da bi se skuplje prodavalo snobovima. Jedina pohvalna stvar koje se o vinu može reći jeste da je „pitko“, što ni dan danas ne razumem. Da li se lakše pije, ne peče grlo ili se od njega brže napije?
Borba protiv luksuznih vina kao vid suprotstavljanja snobizmu zapravo je rat s konvencijama. Bernard Šo je sistematsko protivljenje konvencijama nazvao „konvencionalnom nekonvencionalnošču“. Konvencije, bon-ton ili kako se to sve ne zove, dogovori su koji olakšavaju život jer se ne treba stalno iznova sporazumevati oko svačeg. Često im je poreklo teško utvrditi. Muškarac verovatno treba prvi da ulazi u restoran jer u njemu već možda ima naćefleisanih napasnika. Žena ne ide ispred svih uz stepenice da joj muški pratioci ne bi virili pod suknju itd. Međutim, osnovna misija anti-snobista je da osporavaju konvencije svuda i na svakom mestu. Zašto da ne pušim usred obroka? Pa ja baš volim da zapalim posle supe. Ko kaže da se konjak pije samo posle jela? Ja baš volim da pijem vinjak kao aperitiv. (Prema verodostojnoj priči, jedan zadrti madridski kelner je članovima delegacije uglednih privrednika iz Srbije ipak odbio da posluži konjak našte srce).
Kada se shvati da čovek ne pije samo da se napije, uživanje u vinu je misterija, kao što je i uživanje u hrani koja ne služi samo preživljavanju i gojenju – umetnost za čulo ukusa – a valjda svako čulo treba da ima svoju umetnost. U našoj civilizaciji, vino se pije od vajkada (neki kažu da je pivo starije) a mnoge amfore služile su njegovom prevozu. Grci i danas piju recinu, jer se nekada vinu dodavala smola da bi izdržalo put. Ljudi takođe oduvek jedu zajedno da bi se bolje družili i obeležili važne trenutke, a neizostavni deo boljeg obroka je vino. U narodnim pesmama, važni ljudi (junaci) piju vino da se zbliže ili pomire (ili da pokažu da su bogatiji od drugih).
Vino takođe ima vezu s tlom jer iz njega crpe neke osobine koje se ne daju lako opisati. Za čulo ukusa nema znakova, kao sto su note za muziku i slova za oči. Opisivači se ispomažu tako što na primer kažu da vino ima prizvuk škriljca ili kremena, ukus jagode ili borovnice, miris tamjana, ovakvo ili onakvo „telo“ itd. Samo, ne daj bože da miriše na lišće u jesenjoj šumi jer je onda verovatno „bušone“ ili „korked“, tj. zapušač ga je zarazio nekom svojom plesni. Nema francuskog somelijea (vinskog konobara, onog s dugačkom keceljom) koji će se usprotiviti samouverenom znalcu (ili snobu) koji mu vraća celu flašu zato što miriše na zapušač. Naravno, ove teškoće ne postoje ako je vino pakovano u boce s plehanim pivskim zatvaračem: to samo pokazuje da je i proizvođač svestan da je vino inferiorno.
Neka vina idu uz ovo, a neka uz ono. Slatkasta bela piju se uz guščiju džigericu, teška crna uz divljač, semijon uz masnu ribu, a nedavno su pronašli da se poluslatka vina s malim procentom alkohola („maligana“) dobro slažu s kineskom hranom.
Sve je to nečije iskustvo, koje treba poštovati. To spada u ono što Francuzi zovu „vaspitanjem ukusa“, i odnosi se na mnoge stvari. Dok u našoj kulturi onaj ko uporno čita od malena – od omladinskih knjiga pa preko ovakvog ili onakvog kiča postepeno stiže do dobre literature; u drugim umetnostima smo uglavnom zaostali u razvoju, pa i dalje ugledni intelektualci ne vole slike koje „ne liče ni na šta“. U školi nas bar ponečem uče pa verujemo da neko može da nam, na osnovu svog iskustva, preporuči šta da čitamo i slušamo i kaže zašto je to dobro i zašto je izdržalo probu vremena. U oblasti posvećenoj čulu ukusa, to se retko dešava.
Jedan od razloga zbog kojih je Dositej Obradović još uvek nacionalno „sumnjiv“ je verovatno taj što u „Životu i priključenijima“ opisuje kako je putujući kroz Francusku, još pre četvrt milenijuma, pio „dobrog vina šampanjskoga“. No, u uzrastu kada nas teraju da čitamo ovu knjigu nemamo pojma ni šta je vino ni gde je Šampanja.
Pa ipak, svi smo sreli prave snobove koji se muče da bi ispali fini. Upoznao sam i neviđene vinske snobove, koji često na znaju koje vino piju ako im se to ne kaže, kao što sam se naslušao manekenki koje izjavljuju da ne mogu da žive bez Prusta, filmofila koji ne smeju da kažu da je neki izvikani film ubistveno dosadan, dama koje moraju da plaču kada čitaju „Malog princa“ i mnogih, mnogih koji nisu smeli a da ne budu oduševljeni „Hazarskim rečnikom“.
Rešenje snobovske zagonetke je u meri. Mlad čovek treba da bude neko vreme „snob“ da bi naučio šta je dobro – nisu valjda kavijar, losos, tartufi, šampanjac i čuvena bordovska vina stolećima cenjeni i skupi zato što su loši ili ih je izmarketirala neka agencija? (U jednoj čuvenoj sceni, Džems Bond otkriva zlikovce po tome što ne znaju da se u Engleskoj vino iz Bordoa zove „claret“. Englezi su vrhunski vinski snobovi, kao i Šveđani i svi oni čiji rođaci ne prave vino, već se ono kupuje u radnjama). Kada stekne samopouzdanje, zrela osoba spoznaje svoj ukus i ne mora da se pretvara. Ceni ono što drugi smatraju dobrim, zna šta mu od toga ne godi, ali mu se ne podsmeva. Ne mora više da se pretvara ni na koju stranu, ni da bude snob niti anti-snob. Istražio je ono što je mogao da istraži pomoću drugih, radio je na sebi, zna šta sam misli i – dobro mu je.
Oni koji proizvode vino i stavljaju ga u promet znaju koje je vino dobro. Zato – nema jeftinog dobrog vina (iako ima skupog koje ne valja).
Peđa Kresojević
VINO I SNOBIZAM
Kao što nigde nisam sreo one koji odbijaju da ostave poruku na telefonskoj sekretarici jer „neće da razgovaraju s mašinom“, tako nisam nigde nego u Srbiji, a posebno u Beogradu, video toliki strah ljudi, i to mladih, od „snobizma“. Znam, reč treba da označi one koji se prave otmenijim no što jesu, skorojeviće koji još ne pripadaju sloju za čijeg se člana predstavljaju. Kada su decu bogatih engleskih građana počeli da primaju na Oksford i Kembridž, u spiskove im je, umesto plemićke titule, upisivana oznaka „s.nob“, – sine nobilitate. Takvi studenti su onda hteli da izgledaju plemenitije od dece plave krvi.
Kod nas je, međutim, strah od snobizma opsesivan. Među muškarcima, skoro ravan strahu da ne ispadneš „peder“. Jedan od testova za „normalnog Beograđanina“ mogao bi biti ovaj: voliš li neko od navedenih skupih, „snobovskih“ jela – kavijar, tartufe, dimljenog ili mariniranog lososa, dimljenu jegulju, „presne“ ostrige, guščiju džigericu, rokfor ili neki drugi „smrdljivi“ sir (svi tvrdi sirevi su kod nas i onako „kačkavalj“)? Položiće onaj koji odgovori da mu se bar dva „gade“. A tek „slatko i slano“ – pršut s dinjom, sir pekorino s kruškom, ćurka s pekmezom od kljukve? Naravno, nikako nije na odmet biti kulinarski rodoljub: „najbolja riba je prasica“.
Kao i Italijani, i mi proizvodimo mnogo vina u domaćoj radinosti i zato ne pitamo kakvo je. U mojoj mladosti, vino se u kafanama još naručivalo po težini: „kilo vina za ovaj sto!“ I danas je rizik od optužbe za snobizam možda najveći u vezi s vinom. U opasnosti si čim pođeš dalje od razlikovanja na crno, belo ili ružicu. U boljim lokalima tolerisaće i pitanja „koje belo?“ ili „koje crno?“, ali ako gost zatraži i godinu berbe, preti mu ozbiljna opasnost da bude udaljen iz sale kao snob nedozvoljenih razmera. Druga je teškoća, koja postoji i u Klubu književnika, kako učtivo postići da se valjkasta „špricer“ čaša od dva deci zameni „stolovačom“, a za dalje razlikovanje između čaše za crno i za belo vino sledi već pomenuta sankcija. A vino se meša sa sodom jer je kiselo.
Svi znaju da je najbolje „domaće“ vino, od seljaka koji nije dodavao šećer (iako se to nikada ne zna), pogotovu kad je taj seljak pouzdani rođak (to važi i za rakije). Sva su vina, kažu, ista, bez obzira u kakvim su bocama – u balonu, flaši od 2 litra, litrenjači ili butiljkama od 0,7 l, u koje se, kažu borci protiv snobizma, to isto vino sipa samo da bi se skuplje prodavalo snobovima. Jedina pohvalna stvar koje se o vinu može reći jeste da je „pitko“, što ni dan danas ne razumem. Da li se lakše pije, ne peče grlo ili se od njega brže napije?
Borba protiv luksuznih vina kao vid suprotstavljanja snobizmu zapravo je rat s konvencijama. Bernard Šo je sistematsko protivljenje konvencijama nazvao „konvencionalnom nekonvencionalnošču“. Konvencije, bon-ton ili kako se to sve ne zove, dogovori su koji olakšavaju život jer se ne treba stalno iznova sporazumevati oko svačeg. Često im je poreklo teško utvrditi. Muškarac verovatno treba prvi da ulazi u restoran jer u njemu već možda ima naćefleisanih napasnika. Žena ne ide ispred svih uz stepenice da joj muški pratioci ne bi virili pod suknju itd. Međutim, osnovna misija anti-snobista je da osporavaju konvencije svuda i na svakom mestu. Zašto da ne pušim usred obroka? Pa ja baš volim da zapalim posle supe. Ko kaže da se konjak pije samo posle jela? Ja baš volim da pijem vinjak kao aperitiv. (Prema verodostojnoj priči, jedan zadrti madridski kelner je članovima delegacije uglednih privrednika iz Srbije ipak odbio da posluži konjak našte srce).
Kada se shvati da čovek ne pije samo da se napije, uživanje u vinu je misterija, kao što je i uživanje u hrani koja ne služi samo preživljavanju i gojenju – umetnost za čulo ukusa – a valjda svako čulo treba da ima svoju umetnost. U našoj civilizaciji, vino se pije od vajkada (neki kažu da je pivo starije) a mnoge amfore služile su njegovom prevozu. Grci i danas piju recinu, jer se nekada vinu dodavala smola da bi izdržalo put. Ljudi takođe oduvek jedu zajedno da bi se bolje družili i obeležili važne trenutke, a neizostavni deo boljeg obroka je vino. U narodnim pesmama, važni ljudi (junaci) piju vino da se zbliže ili pomire (ili da pokažu da su bogatiji od drugih).
Vino takođe ima vezu s tlom jer iz njega crpe neke osobine koje se ne daju lako opisati. Za čulo ukusa nema znakova, kao sto su note za muziku i slova za oči. Opisivači se ispomažu tako što na primer kažu da vino ima prizvuk škriljca ili kremena, ukus jagode ili borovnice, miris tamjana, ovakvo ili onakvo „telo“ itd. Samo, ne daj bože da miriše na lišće u jesenjoj šumi jer je onda verovatno „bušone“ ili „korked“, tj. zapušač ga je zarazio nekom svojom plesni. Nema francuskog somelijea (vinskog konobara, onog s dugačkom keceljom) koji će se usprotiviti samouverenom znalcu (ili snobu) koji mu vraća celu flašu zato što miriše na zapušač. Naravno, ove teškoće ne postoje ako je vino pakovano u boce s plehanim pivskim zatvaračem: to samo pokazuje da je i proizvođač svestan da je vino inferiorno.
Neka vina idu uz ovo, a neka uz ono. Slatkasta bela piju se uz guščiju džigericu, teška crna uz divljač, semijon uz masnu ribu, a nedavno su pronašli da se poluslatka vina s malim procentom alkohola („maligana“) dobro slažu s kineskom hranom.
Sve je to nečije iskustvo, koje treba poštovati. To spada u ono što Francuzi zovu „vaspitanjem ukusa“, i odnosi se na mnoge stvari. Dok u našoj kulturi onaj ko uporno čita od malena – od omladinskih knjiga pa preko ovakvog ili onakvog kiča postepeno stiže do dobre literature; u drugim umetnostima smo uglavnom zaostali u razvoju, pa i dalje ugledni intelektualci ne vole slike koje „ne liče ni na šta“. U školi nas bar ponečem uče pa verujemo da neko može da nam, na osnovu svog iskustva, preporuči šta da čitamo i slušamo i kaže zašto je to dobro i zašto je izdržalo probu vremena. U oblasti posvećenoj čulu ukusa, to se retko dešava.
Jedan od razloga zbog kojih je Dositej Obradović još uvek nacionalno „sumnjiv“ je verovatno taj što u „Životu i priključenijima“ opisuje kako je putujući kroz Francusku, još pre četvrt milenijuma, pio „dobrog vina šampanjskoga“. No, u uzrastu kada nas teraju da čitamo ovu knjigu nemamo pojma ni šta je vino ni gde je Šampanja.
Pa ipak, svi smo sreli prave snobove koji se muče da bi ispali fini. Upoznao sam i neviđene vinske snobove, koji često na znaju koje vino piju ako im se to ne kaže, kao što sam se naslušao manekenki koje izjavljuju da ne mogu da žive bez Prusta, filmofila koji ne smeju da kažu da je neki izvikani film ubistveno dosadan, dama koje moraju da plaču kada čitaju „Malog princa“ i mnogih, mnogih koji nisu smeli a da ne budu oduševljeni „Hazarskim rečnikom“.
Rešenje snobovske zagonetke je u meri. Mlad čovek treba da bude neko vreme „snob“ da bi naučio šta je dobro – nisu valjda kavijar, losos, tartufi, šampanjac i čuvena bordovska vina stolećima cenjeni i skupi zato što su loši ili ih je izmarketirala neka agencija? (U jednoj čuvenoj sceni, Džems Bond otkriva zlikovce po tome što ne znaju da se u Engleskoj vino iz Bordoa zove „claret“. Englezi su vrhunski vinski snobovi, kao i Šveđani i svi oni čiji rođaci ne prave vino, već se ono kupuje u radnjama). Kada stekne samopouzdanje, zrela osoba spoznaje svoj ukus i ne mora da se pretvara. Ceni ono što drugi smatraju dobrim, zna šta mu od toga ne godi, ali mu se ne podsmeva. Ne mora više da se pretvara ni na koju stranu, ni da bude snob niti anti-snob. Istražio je ono što je mogao da istraži pomoću drugih, radio je na sebi, zna šta sam misli i – dobro mu je.
Oni koji proizvode vino i stavljaju ga u promet znaju koje je vino dobro. Zato – nema jeftinog dobrog vina (iako ima skupog koje ne valja).
