12.03.2016.Bogdan Đaković
Radosno i časno vino!
Ovu knjigu trebalo bi da pročita ne samo istinski vinoljubac i oduševljeni poštovalac evropskog duha sa posebnim naglaskom na gastronomsko-enološkom elementu, već i svako ko drži do istančanosti ljudskog poniranja u svetove natopljene tradicijom
Bernar Pivo, "Rečnik zaljubljenika vina"
Prevod: Milojko Knežević
Ali vino!... Kakav kozer! Istovremeno i teme i sredstvo, i subjekat i glagol! Ako je dvoje za stolom, vino je treći. Obraća se svakome lično i prisno, učestvujući pri tom u zajedničkom razgovoru svih.
Bernar Pivo
Svaki čovek od pera mašta da jednog dana piše lakoćom Bernara Pivoa.
Bogdan Đaković
Fantastična knjiga! Rečnik zaljubljenika vina Bernara Pivoa trebalo bi da pročita ne samo istinski vinoljubac i oduševljeni poštovalac evropskog duha sa posebnim naglaskom na gastronomsko-enološkom elementu, već i svaki onaj koji drži do istančanosti ljudskog poniranja u svetove natopljene tradicijom i to onom koja najbolje korespondira sa sadašnjicom zato što je često iznad njene trivijalnosti i kratkotrajnih, nepostojanih uslova.
Osnovni kvalitet ove neobično koncipirane pripovesti jeste priča o kulturi gajenja duha vinove loze, ali i gajenja duha u najširem smislu. U vremenu kada delikatne životne kategorije i suptilni nanosi iskustva prethodnih generacija u susretu sa modernim duhom naizgled unapred gube bitku kao dva neprincipijelno suprotstavljena sveta, ovaj književni kritičar i pisac Hemingvejovskom snagom osvetljava i životno-radosno pristupa stvarima kao što je blagodat uživanja u dobrom vinu. „Težnja ove knjige je da tu kulturnu dimenziju jednog univerzalnog proizvoda široke potrošnje približi vremenu koje vinu ne pridaje značaj nimalo veći nego alkoholu dobijenom iz kukuruza ili iz krompira.“ ... „Meni je vino radost. Zašto bi, onda, moje mastilo bilo kiselo, oporo ili tupo... Ima jedan izraz koji na pravi način ukazuje na društvenu ulogu vina u francuskoj: časno vino. Traži li iko časti od vode, od viskija, od anisovca, od krvave meri? Ovaj Rečnik zaljubljenika vina želi da bude radosno, časno vino.“
Koncepcija rečnika sastavljenog od pojmova sa početnim slovom od A do Ž, podrazumeva izuzetne „žanrovske“ preskoke od jedne do druge odrednice – teme su različite, „pijedalistički“ odnos prema vinu ostaje: uvek je to određeni segment jednog od niza načina gajenja „kulture duha“ gde se duboko, gotovo uvek empirijski, doživljeno ulazi u srž izabrane materije, pri čemu odnos prema vinu (od proizvodnje, nege, svih dimenzija njegovog pravljenja, prodaje i naravno konzumacije, kada, uz šta i sa kim!) ostaje zlatni presek i povod za konkretnu epizodu i novu priču. To nije moderno i nju-ejdžovski egzotično-gastronomsko „lajkovanje“ najneobičnijih ukusa i atmosfera pri konzumaciji jela i pića – što svakako ima svoju itekako zanimljivu dimenziju (poput Kuvareve turneje Entonija Bordejna!), već i evropejsko slavljenje tradicionalnih vrednosti, i pre svega, kulturološke dimenzije ukupnog doživljaja pijenja pravog vina u pravom trenutku! To je jedna vrsta „slow-food-a“ i „slow-drink-a“, najmeračkijeg odnosa prema piću Bogova, gde svaki pedalj ili subatomski sastojak ima duboke korene u mnogo obimnijim parametrima nego što je samo šturo ispijanje vina. Pivo nas tako jednostavno uči da se pijanstva čovek treba stideti, dok ga prava ljubav prema vinu može činiti samo jakim i radosnim.
Autor nas takođe lepo podseća na jevanđeljsku dimenziju vina, na njegovu sveprisutnost u beskrajnoj koloni putira, gde se za one koji veruju u hrišćansku tajnu besmrtnosti, ono uvek i iznova pretvara u krv samog Gospoda, postajući par excellence svetotajinsko piće. Ali Pivo u beskrajnom sjaju osvojene životne slobode dozvoljava sebi i divne trenutke dobro doziranog humora, kada kaže da Isus Hristos najavljuje da neće piti vino sve do dana kada će se ponovo sastati sa svojim učenicima u carstvu nebeskom i dalje pretpostavlja da Bog neće posle Poslednjeg suda, valjda, jednom turom da časti Isusa i sve izabrane?
Služeči se humorom kao najboljim otklonom od suvišne ozbiljnosti, Pivo kratak komentar posle svakog poglavlja završava rubrikom „Klo-klo“, poput post-scriptuma, nota bene ili (muzičke) code imenovano kao bukvalno onomatopejski element presipanja tečnosti iz jednog u drugi sud. Da sve ovo ipak ne shvati kao jako ozbiljno, mada.... „Klo-klo“ kao onomatopeja žeđi i družbe, druženja uz vino do kraja sveta...
Na površnost savremenih vinskih poznavalaca koji se oduševljeno šepure izrazima o određenoj vinskoj kompleksnosti, autor odgovara veoma jednostavno: „Vrhunsko vino je nužno kompleksno.“ „Ali, kompleksnost i zadovoljstvo degustacije, upravo počinje od onog trenutka kada se vino okarakteriše kao kompleksno.“ Da, dragi moji novi trgovci vinom, u redu je (olako izrečena) dijagnoza, ali je nama potrebna i tačna analiza! Po mogućstvu poetska, kao kod Bernara Pivoa.
U poglavlje Arome Pivo kaže da je „degustacija nauka za profesionalce i igra za amatere, a za sve strastveno traganje za identitetom.“ Identitetom našim, našeg vina, vina koje poznajemo, isto tako i sva ona druga, sa kojima i preko kojih odlazimo u druge svetove i tragamo za zagonetnim identitetima drugih ljudi.
Baveći se temom Božole (Beaujolais) Pivo nam se autobiografski poverava o tome kako je uprkos vidnom nepoznavanju savremene francuske književnosti dobio posao u Figuaru litereru (Figaro litteraire) zahvaljujući roditeljskom imanju i domaćem božoleu, kome je svojevremeno podlegao glavni urednik Moris Noel. Kao potonja legenda francuske televizije i autor-voditelj kultne emisije „Apostrofi“ gde je ugostio i takva književna imena kao što su Marsel Žuandoom, Margerit Jursenar, Klod Levi-Stros, Žorž Dimenzil, Čarls Bukovski, Pivo uprkos oduševljenju prema velikim vinima Medoka ili Šampanje, ostaje veran prvoj ljubavi – mladom novembarskom božoleu. I ubrzo zatim i lekcija, da on potiče iz departmana Rona, koji pripada oblasti Rona-Alpi, a ne Burgundiji. Ipak, svako pravilo ima i izuzetke: „deset kvalitetnih božolea – Bruji, Kot-de-Bruji, Šena, Širubl, Fleri, Žilijen, Morgon, Mulin A Ven, Renjije, Sen Amur – uprkos svakoj logici, imaju pravo i čast da se na etiketama nazovu burgundskim vinima. U najboljem među njima, onom iz Mulin A Vena, „kada je izvrsnog godišta i ako udobno stari, neka čudna alhemija, zahvaljujući manganu iz njegovog tla, „pinotizuje“ njegov game.“ O, kako to Pivo predivno tumači i nastavlja: Šta je jošbožole: „vino radničkih kombinezona i svečanih odela, vino nasmejane krave i uplakanog buta, vino uz meze sa starim prijateljima i ono za porodični ručak; vino za levičarske salame i desničarski rindflajž, nedeljno vino za radničku i vino za svaki dan za imućnije klase. ....Bivajući na stolovima bogatih i siromašnih nije ih mirio, čak ni približavao, ali ih nije ni izdavao. Njegove arome crvenog voća bile su pluralističke i kao specifično takav između šatoa više klase i vinskih kiseliša, izborio je sebi lepo mesto u društvenoj hijerarhiji vinopija.“
A o tome kako Pivo izuzetno kvalitetno i krajnje književno uzbudljivo „meša“ mnoge svoje upućenosti, može predivno da nam posluži primer kada nam vrhunskim osećajem za detalj i sve nijanse nanosa istorije, opisuje razliku između Bordoa i Burgundije.
Rivalstvo vinograda (Bordo-Burgundija) „Bordovljanin pije samo bordo, priča samo o bordou, oseća strast samo prema bordou. Rađa se, živi i umire u bordovskoj veri. On je monoe (no)log, jednovinac. Pinomrzac... Na strani burgundskih proizvođača manje se oseća neprijateljstvo, više ravnodušnost prema vinima iz Bordoa. Ili neznanje... To rivalstvo, naravno, proističe iz geografije i istorije. Jedna vina vezana su za morski vazduh, za pučinu, za strane jezike, velike posede, buteljiranje u dvorcu, glavne podrumare, studije na Harvardu, engleski šik, nasledno bogatsvo, klasičnu muziku. Druga za slatku vodu, duboku kontinentalnu Francusku, vinogradarske običaje, sitne posede, buteljiranje na imanju, porodični trud, univerzitet u Dižonu, studije enologije, farmerice, rasparčavanje nasledstva, vinske pesme.... Propratna muzika u Bordou je violina, u Vužou harmonika... Konačno, dve civilizacije se sukobljavaju u čaši. Sa jedne strane mirisna spontanost crnog pinoa, eksplozija njegovog voća i cveća u nosu; potom lagani preobražaj u jednu zanosnu gamu nijansi koje će jezik morati da otkriva. Sa druge strane, upečatljiva strogost jednog asemblaža kojim dominira jansenički kaberne sovinjon, kapital u kome najizoštrenija nepca, iz tanina koje su godine primorale da budu diskretni, već mogu da razluče zaokruženost, arome, finese koje će se pojaviti tek sutra i, još sigurnije, one od prekosutra. Sa jedne strane, urođeno, iz dubine zemlje, što se oseća odmah, krepkost, senzualnost, francuština. S druge strane, asemblaž, stečeno, stpljenje, promišljanje, kosmopolitizam. Da, dve filozofije, dve civilizacije. Kompletno zadovoljstvo je u tome da se prelazi iz jedne u drugu. Da se menja čaša.“
Tema koja se izvesno nameće jeste (moguća) domaća, srpska verzija ovakvog Pivoog štiva, gde bi naš način gajenja kulture vina i kulture duha mogao da dobije svoju objektivno, a zašto ne i vrlo „sočno“ i piktoreskno viđenje. Međuljudski odnosi, od svakodnevne komunikacije, načina obraćanja na pijaci, do onih ozbiljnijih, društvenih, bivaju određeni kulturom kojoj pojedine grupe ili pojedinci pripadaju. Zbir njihovih odnosa koji nazivamo „kulturom“ zavisi opet od „kulta“, pri čemu ovaj pojam, posebno u današnje vreme proširujemo od onog elementarnog uzvišenog božanskog, preko ideološkog, društveno-političkog, pa sve do najnižeg, potrošačkog koji kao takav definiše vrednosti u jednom sistemu ili čovekovom biću. Uglavnom napuštajući prave odrednice „kulta“ kao vrednosnom logaritmu nacionalnog, regionalnog, geografsko-mentalitetskog, religijskog, umetničkog elementa, kultura koja proishodi, konsekventno i međuljudski odnosi – pa i prema vinui načinu njegove plodonosne konzumacije u (etičkinužnom?) dobrom društvu – sve je manje razumevanja suštinskog razloga za okupljanjem oko dobre buteljke ili čaše. Svakako da izvesno snažan povratak interesovanju prema vinu u nas, budi optimizam da će i sve ono „oko“ i u vezi „sa“ kulturom pijenja vina polako dolaziti na neki kvalitetniji nivo. To neće biti izraz novokomponovanosti i snobovštine, već naprosto onaj spontani (a tako mnogima težak, gotovo neuhvatljiv) trenutak, u kome se zna poredak: stvoritelj, pa čovek, i njegovi pravi prijatelji, te autentičan način „upotrebe“ svih zemaljskih blaga koja su nam podarena za staranje i valjano rukovanje, u ovom slučaju prekrasnog božansko-prirodnog dara, vina. Da opet citiramo Pivoa: „Bog je vino dao na raspolaganje ljudima, slobodnim da biraju hoće li ga koristiti za najgore ili najbolje“. Pa nije li tako i sa svim ostalim činiocima ljudskog života, odnosno životom samim?
Sve velike knjige nas podučavaju kako da život provedemo ne samo između „stvarnog“ i „mogućeg“ kako to tumači savremena potrošačka sadašnjost, već kako da ostvarimo njegovo puno dostojanstvo. Stoga treba čitati ovo delo Bernara Pivoa, jer je o tome zapravo reč. I naravno piti dobro vino, ono vino koje vas upravo čini svesnim potencijala dostojanstvenog života čoveka, uprkos svemu.
Prevod: Milojko Knežević
Ali vino!... Kakav kozer! Istovremeno i teme i sredstvo, i subjekat i glagol! Ako je dvoje za stolom, vino je treći. Obraća se svakome lično i prisno, učestvujući pri tom u zajedničkom razgovoru svih.
Bernar Pivo
Svaki čovek od pera mašta da jednog dana piše lakoćom Bernara Pivoa.
Bogdan Đaković
Fantastična knjiga! Rečnik zaljubljenika vina Bernara Pivoa trebalo bi da pročita ne samo istinski vinoljubac i oduševljeni poštovalac evropskog duha sa posebnim naglaskom na gastronomsko-enološkom elementu, već i svaki onaj koji drži do istančanosti ljudskog poniranja u svetove natopljene tradicijom i to onom koja najbolje korespondira sa sadašnjicom zato što je često iznad njene trivijalnosti i kratkotrajnih, nepostojanih uslova.
Osnovni kvalitet ove neobično koncipirane pripovesti jeste priča o kulturi gajenja duha vinove loze, ali i gajenja duha u najširem smislu. U vremenu kada delikatne životne kategorije i suptilni nanosi iskustva prethodnih generacija u susretu sa modernim duhom naizgled unapred gube bitku kao dva neprincipijelno suprotstavljena sveta, ovaj književni kritičar i pisac Hemingvejovskom snagom osvetljava i životno-radosno pristupa stvarima kao što je blagodat uživanja u dobrom vinu. „Težnja ove knjige je da tu kulturnu dimenziju jednog univerzalnog proizvoda široke potrošnje približi vremenu koje vinu ne pridaje značaj nimalo veći nego alkoholu dobijenom iz kukuruza ili iz krompira.“ ... „Meni je vino radost. Zašto bi, onda, moje mastilo bilo kiselo, oporo ili tupo... Ima jedan izraz koji na pravi način ukazuje na društvenu ulogu vina u francuskoj: časno vino. Traži li iko časti od vode, od viskija, od anisovca, od krvave meri? Ovaj Rečnik zaljubljenika vina želi da bude radosno, časno vino.“
Koncepcija rečnika sastavljenog od pojmova sa početnim slovom od A do Ž, podrazumeva izuzetne „žanrovske“ preskoke od jedne do druge odrednice – teme su različite, „pijedalistički“ odnos prema vinu ostaje: uvek je to određeni segment jednog od niza načina gajenja „kulture duha“ gde se duboko, gotovo uvek empirijski, doživljeno ulazi u srž izabrane materije, pri čemu odnos prema vinu (od proizvodnje, nege, svih dimenzija njegovog pravljenja, prodaje i naravno konzumacije, kada, uz šta i sa kim!) ostaje zlatni presek i povod za konkretnu epizodu i novu priču. To nije moderno i nju-ejdžovski egzotično-gastronomsko „lajkovanje“ najneobičnijih ukusa i atmosfera pri konzumaciji jela i pića – što svakako ima svoju itekako zanimljivu dimenziju (poput Kuvareve turneje Entonija Bordejna!), već i evropejsko slavljenje tradicionalnih vrednosti, i pre svega, kulturološke dimenzije ukupnog doživljaja pijenja pravog vina u pravom trenutku! To je jedna vrsta „slow-food-a“ i „slow-drink-a“, najmeračkijeg odnosa prema piću Bogova, gde svaki pedalj ili subatomski sastojak ima duboke korene u mnogo obimnijim parametrima nego što je samo šturo ispijanje vina. Pivo nas tako jednostavno uči da se pijanstva čovek treba stideti, dok ga prava ljubav prema vinu može činiti samo jakim i radosnim.
Autor nas takođe lepo podseća na jevanđeljsku dimenziju vina, na njegovu sveprisutnost u beskrajnoj koloni putira, gde se za one koji veruju u hrišćansku tajnu besmrtnosti, ono uvek i iznova pretvara u krv samog Gospoda, postajući par excellence svetotajinsko piće. Ali Pivo u beskrajnom sjaju osvojene životne slobode dozvoljava sebi i divne trenutke dobro doziranog humora, kada kaže da Isus Hristos najavljuje da neće piti vino sve do dana kada će se ponovo sastati sa svojim učenicima u carstvu nebeskom i dalje pretpostavlja da Bog neće posle Poslednjeg suda, valjda, jednom turom da časti Isusa i sve izabrane?
Služeči se humorom kao najboljim otklonom od suvišne ozbiljnosti, Pivo kratak komentar posle svakog poglavlja završava rubrikom „Klo-klo“, poput post-scriptuma, nota bene ili (muzičke) code imenovano kao bukvalno onomatopejski element presipanja tečnosti iz jednog u drugi sud. Da sve ovo ipak ne shvati kao jako ozbiljno, mada.... „Klo-klo“ kao onomatopeja žeđi i družbe, druženja uz vino do kraja sveta...
Na površnost savremenih vinskih poznavalaca koji se oduševljeno šepure izrazima o određenoj vinskoj kompleksnosti, autor odgovara veoma jednostavno: „Vrhunsko vino je nužno kompleksno.“ „Ali, kompleksnost i zadovoljstvo degustacije, upravo počinje od onog trenutka kada se vino okarakteriše kao kompleksno.“ Da, dragi moji novi trgovci vinom, u redu je (olako izrečena) dijagnoza, ali je nama potrebna i tačna analiza! Po mogućstvu poetska, kao kod Bernara Pivoa.
U poglavlje Arome Pivo kaže da je „degustacija nauka za profesionalce i igra za amatere, a za sve strastveno traganje za identitetom.“ Identitetom našim, našeg vina, vina koje poznajemo, isto tako i sva ona druga, sa kojima i preko kojih odlazimo u druge svetove i tragamo za zagonetnim identitetima drugih ljudi.
Baveći se temom Božole (Beaujolais) Pivo nam se autobiografski poverava o tome kako je uprkos vidnom nepoznavanju savremene francuske književnosti dobio posao u Figuaru litereru (Figaro litteraire) zahvaljujući roditeljskom imanju i domaćem božoleu, kome je svojevremeno podlegao glavni urednik Moris Noel. Kao potonja legenda francuske televizije i autor-voditelj kultne emisije „Apostrofi“ gde je ugostio i takva književna imena kao što su Marsel Žuandoom, Margerit Jursenar, Klod Levi-Stros, Žorž Dimenzil, Čarls Bukovski, Pivo uprkos oduševljenju prema velikim vinima Medoka ili Šampanje, ostaje veran prvoj ljubavi – mladom novembarskom božoleu. I ubrzo zatim i lekcija, da on potiče iz departmana Rona, koji pripada oblasti Rona-Alpi, a ne Burgundiji. Ipak, svako pravilo ima i izuzetke: „deset kvalitetnih božolea – Bruji, Kot-de-Bruji, Šena, Širubl, Fleri, Žilijen, Morgon, Mulin A Ven, Renjije, Sen Amur – uprkos svakoj logici, imaju pravo i čast da se na etiketama nazovu burgundskim vinima. U najboljem među njima, onom iz Mulin A Vena, „kada je izvrsnog godišta i ako udobno stari, neka čudna alhemija, zahvaljujući manganu iz njegovog tla, „pinotizuje“ njegov game.“ O, kako to Pivo predivno tumači i nastavlja: Šta je jošbožole: „vino radničkih kombinezona i svečanih odela, vino nasmejane krave i uplakanog buta, vino uz meze sa starim prijateljima i ono za porodični ručak; vino za levičarske salame i desničarski rindflajž, nedeljno vino za radničku i vino za svaki dan za imućnije klase. ....Bivajući na stolovima bogatih i siromašnih nije ih mirio, čak ni približavao, ali ih nije ni izdavao. Njegove arome crvenog voća bile su pluralističke i kao specifično takav između šatoa više klase i vinskih kiseliša, izborio je sebi lepo mesto u društvenoj hijerarhiji vinopija.“
A o tome kako Pivo izuzetno kvalitetno i krajnje književno uzbudljivo „meša“ mnoge svoje upućenosti, može predivno da nam posluži primer kada nam vrhunskim osećajem za detalj i sve nijanse nanosa istorije, opisuje razliku između Bordoa i Burgundije.
Rivalstvo vinograda (Bordo-Burgundija) „Bordovljanin pije samo bordo, priča samo o bordou, oseća strast samo prema bordou. Rađa se, živi i umire u bordovskoj veri. On je monoe (no)log, jednovinac. Pinomrzac... Na strani burgundskih proizvođača manje se oseća neprijateljstvo, više ravnodušnost prema vinima iz Bordoa. Ili neznanje... To rivalstvo, naravno, proističe iz geografije i istorije. Jedna vina vezana su za morski vazduh, za pučinu, za strane jezike, velike posede, buteljiranje u dvorcu, glavne podrumare, studije na Harvardu, engleski šik, nasledno bogatsvo, klasičnu muziku. Druga za slatku vodu, duboku kontinentalnu Francusku, vinogradarske običaje, sitne posede, buteljiranje na imanju, porodični trud, univerzitet u Dižonu, studije enologije, farmerice, rasparčavanje nasledstva, vinske pesme.... Propratna muzika u Bordou je violina, u Vužou harmonika... Konačno, dve civilizacije se sukobljavaju u čaši. Sa jedne strane mirisna spontanost crnog pinoa, eksplozija njegovog voća i cveća u nosu; potom lagani preobražaj u jednu zanosnu gamu nijansi koje će jezik morati da otkriva. Sa druge strane, upečatljiva strogost jednog asemblaža kojim dominira jansenički kaberne sovinjon, kapital u kome najizoštrenija nepca, iz tanina koje su godine primorale da budu diskretni, već mogu da razluče zaokruženost, arome, finese koje će se pojaviti tek sutra i, još sigurnije, one od prekosutra. Sa jedne strane, urođeno, iz dubine zemlje, što se oseća odmah, krepkost, senzualnost, francuština. S druge strane, asemblaž, stečeno, stpljenje, promišljanje, kosmopolitizam. Da, dve filozofije, dve civilizacije. Kompletno zadovoljstvo je u tome da se prelazi iz jedne u drugu. Da se menja čaša.“
Tema koja se izvesno nameće jeste (moguća) domaća, srpska verzija ovakvog Pivoog štiva, gde bi naš način gajenja kulture vina i kulture duha mogao da dobije svoju objektivno, a zašto ne i vrlo „sočno“ i piktoreskno viđenje. Međuljudski odnosi, od svakodnevne komunikacije, načina obraćanja na pijaci, do onih ozbiljnijih, društvenih, bivaju određeni kulturom kojoj pojedine grupe ili pojedinci pripadaju. Zbir njihovih odnosa koji nazivamo „kulturom“ zavisi opet od „kulta“, pri čemu ovaj pojam, posebno u današnje vreme proširujemo od onog elementarnog uzvišenog božanskog, preko ideološkog, društveno-političkog, pa sve do najnižeg, potrošačkog koji kao takav definiše vrednosti u jednom sistemu ili čovekovom biću. Uglavnom napuštajući prave odrednice „kulta“ kao vrednosnom logaritmu nacionalnog, regionalnog, geografsko-mentalitetskog, religijskog, umetničkog elementa, kultura koja proishodi, konsekventno i međuljudski odnosi – pa i prema vinui načinu njegove plodonosne konzumacije u (etičkinužnom?) dobrom društvu – sve je manje razumevanja suštinskog razloga za okupljanjem oko dobre buteljke ili čaše. Svakako da izvesno snažan povratak interesovanju prema vinu u nas, budi optimizam da će i sve ono „oko“ i u vezi „sa“ kulturom pijenja vina polako dolaziti na neki kvalitetniji nivo. To neće biti izraz novokomponovanosti i snobovštine, već naprosto onaj spontani (a tako mnogima težak, gotovo neuhvatljiv) trenutak, u kome se zna poredak: stvoritelj, pa čovek, i njegovi pravi prijatelji, te autentičan način „upotrebe“ svih zemaljskih blaga koja su nam podarena za staranje i valjano rukovanje, u ovom slučaju prekrasnog božansko-prirodnog dara, vina. Da opet citiramo Pivoa: „Bog je vino dao na raspolaganje ljudima, slobodnim da biraju hoće li ga koristiti za najgore ili najbolje“. Pa nije li tako i sa svim ostalim činiocima ljudskog života, odnosno životom samim?
Sve velike knjige nas podučavaju kako da život provedemo ne samo između „stvarnog“ i „mogućeg“ kako to tumači savremena potrošačka sadašnjost, već kako da ostvarimo njegovo puno dostojanstvo. Stoga treba čitati ovo delo Bernara Pivoa, jer je o tome zapravo reč. I naravno piti dobro vino, ono vino koje vas upravo čini svesnim potencijala dostojanstvenog života čoveka, uprkos svemu.
