17.03.2018.Sonja Stojić
RAZROGAČENIH OČIJU U TOSKANI
Da li je Soldera najbolje vino na svetu? Ne znam da li je vama, ali meni jeste i uspela sam da ga uvezem!
Sve bih htela da ovaj tekst započnem objektivno, nepristrasno, ali ne vredi... Šta ću, Soldera je najbolje vino koje sam pila u životu, dok je Đanfranko Soldera najautentičniji vinar kog sam upoznala!
Dugo razmišljam koje vino da uvezem iz Italije. Šef me pritiska da nam to fali u portfoliju. U pravu je, u Srbiji se, pored domaćih vina, najviše piju Italijani, pa Španci. Ali stvar je u tome što ja u stvari nisam veliki fan italijanskih vina. I Đanfranko me je provalio odmah, kaže sa gnušanjem: "Ti si frankofil!“. Da, Francuzi imaju ono što je meni za vino najbitnije: elegancija! S druge strane, jedna od moje dve najomiljenije regije ever je Pijemont. Ali Pijemont je drugačija Italija- nemasna, oštra, strejtaška. I u Srbiji se ne pije. On hoće Toskanu! Razmišljam... Ornelaia - uvozi se, Sassiacia- uvozi se, Tenuta di Biserno - uvozi se, Tua Rita - uvozi se, Tignanello - uvozi se! Dođavola! Em nisam fan Toscane, em sve što je najbolje već neko radi! Žalim se drugu, kaže: "Brate, a Soldera?“. Soldera, Soldera, čekaj čekaj... okrećem telefon, zovem Hrvatsku: "Marko, da li smo mi pili Solderu?“, vriska sa druge strane slušalice: "Jbt, kako se ne sećaš, pili smo ’94, otvorio Pope, najbolje vino koje smo pili u životu!“. I tako, pokupimo se Marko i ja, i još par ljudi i ovog januara posetimo Solderu u nadi da ću dobiti uvoz. Pre puta - Google. Parker kaže - jedno od najbolja četiri italijanska vina koja je ikada pio. Džensis Robinson, kao i uvek, realno se loži na Italijane. Hvalospevi na sve strane, svima utisak da se radi o jednom od najboljih vina. Međutim, kao što ostavlja utisak vino, tako ovde ostavlja i njegov vinar.
Pričaju o njemu da je čudan tip, prgav, individualac.
Već mi se sviđa!
11. januar, tamo smo. Ulazak u vinariju je pod zaključanom kapijom i kamerama. Znam o čemu se radi. Pre nekoliko godina Đanfranko je imao zaposlenog nekog bivšeg džankija. Šta se tipu desilo, niko ne zna, ali je ušao u podrum i otvorio slavine na svim buradima, te prolio 6 (šest) različitih berbi. U Montalćinu, odakle je Soldera, da bi se jedno vino zvalo Brunello di Montalcino po zakonu (da, to je ozakonjeno!) vino mora da stoji u podrumu 5 godina pre nego što izađe na tržište. Ovaj pomenuti tip je prolio skoro sva vina iz berbi 2007-2012, i tako ga faktički ostavio bez tržišta na šest godina. Inače, tu je u igri i jedna baš velika afera. Kad mu se to desilo, Konzorcijum vinara Brunello di Montalcino je doneo odluku da pomognu Đanfranku i daju mu svoje grožđe da prebrodi teške trenutke. On, kakav već jeste, smrtno se uvredio da neko može da pomisli da bi on tuđe grožđe stavljao u svoja vina, optuživši ih da muljaju i prave Brunello od grožđa koje ne dolazi iz apelacije Montalćino, i slično... Posledica toga je da je napustio Konzorcijum i da danas svoje vino više ne može da nazove Brunello di Montalcino. Tvrd tip, kategoričan, skrupulan, jbg, znamo kako prođu takvi. Međutim, njega to nije omelo, imao je tada 78 godina, novac, verujem, tada više nije drajv, i to malo vina što mu je ostalo prodao je kroz svoju humanitarnu organizaciju u vrednosti od 500.000 evra, a sredstva je donirao za medicinska istraživanja.
Ok, vraćam se na temu, ušli smo na posed. On ima zasađeno ukupno 10 hektara vinograda od kojih pravi samo 15.000 flaša godišnje. Da biste to razumeli, treba da znate da bi butik vinarije sa takve površine pravile 60.000 flaša godišnje. On ostavlja po čokotu 1-1,3 kg grožđa što i nije tako malo, ali za vreme berbe on i njegova porodica biraju svaki grozd koji ide u presu, i to rade najmanje 3 dana. Ono grožđe za koje odluče da nije dovoljno dobro vraćaju u vinograd, faktički ga koriste kao đubrivo. Dakle, jeste januar, ali nešto sa vinogradom je čudno. Loza je otkopana i na svakih 10 metara su neke kamere. Mislim se, on je izgleda stvarno skrenuo zbog onog incidenta. Prima nas u nekoj sobi koja liči na kancelariju. Unapred mi je Paola, njegova menadžerka prodaje, rekla da kod njega degustiranja vina nema. Govori italijanski, ja ga razumem pomalo, ali da govorim ne umem. Sva sreća, sa mnom je Marko, njemu je maternji. Sat vremena razgovaramo, Marko simultano prevodi. Proverava me, testira me. Postavlja mi pitanja, pita me da li znam kako vinograd treba da bude postavljen? Ja se zbunim, on je nezadovoljan, kaže mora istok-zapad, tako loza ima sunca tokom celog dana. Objašnjava zašto je izabrao baš ove parcele u Montalćinu, ima vetra i skoro nikad kiše. Mrzi kišu, voda mora da dođe iz zemlje. Vetar mu treba da ne bi imao bakterija i bolesti u vinogradu. Zato i otkopava zimi vinograd, da bi mraz „očistio“ stablo loze.
Nisam izdržala i pitam ga za kamere, ispostavlja se da su u pitanju senzori. Preko njih je povezan sa 7 instituta koji u svakom trenutku mere milion različitih parametara, između ostalog i bakterije. Pitam ga šta radi sa tim informacijama, on je zbunjen, kao šta bi trebalo da radi sa tim, on jednostavno pomoću toga ZNA. Baš je takav, voli da zna, puno čita, ima 81 godinu i još uvek uči.
Đanfranko je kategoričan, vrlo precizan, ali non stop se smeje, onako slatko, kao da mljacka. Izlazimo iz kancelarije i idemo da nam pokaže vinograd. Dan je bio grozan, vetar jak, kiša, 11. januar- hladno! Iz vinograda idemo u botanički vrt, jako je ponosan na njega, uređuje ga njegova žena Graciela. Kaže kako ne bi mogao da ima tako dobra vina da nema tog vrta. Rekla sam vam, vinograd je 10 hektara, a ova botanička bašta zauzima 2 hektara (o, Bože, koliko volim ljude koji nisu samo pragmatični!! Realno je umesto bašte mogao da posadi 2 hektara vinograda). Biljke su posađene po bojama i po cvetanju, u svakom trenutku ptice, životinje, i naravno bakterije imaju šta da jedu. Tako im odvraća pažnju od loze. Ima i neka tri jezerceta koja su nastala spontano, zove ih "izvorom života", tu su se pojavile kornjače, ptice imaju vodu preko leta.
Zamišljam vrt u proleće.
Nisam znala da li će nam pokazati podrum, vidim da idemo ka njemu, uzbuđena sam. Pokazuje na zidu herbarični zaperak dug 9 metara koji stoji kao neka slika/instalacija. Pitam ga razrogačenih očiju zar ne skida zaperke? Svi skidaju zaperke! On kaže da je zaperak ključan za snadbevanje loze, jer upija sunce i stvara fotosintezu. Tako grožđe dobija najbolje. Ništa mi nije jasno!
Silazimo 14 metara ispod zemlje, a vazduh u podrumu je kao da se nalazim na 2000 m nadmorske visine. Nikada nisam bila u podrumu koji ima tako dobru provetrenost, u kom nema onog ustajalog mirisa vina. Stvar je u tome što njegov podrum nema zidove. Iskopao je podrum 14 metara dubok, pored zemlje naređao kamenje, na kamenje umesto betona stavio je žicu. Gleda me i smeje se, kaže: "Sonja, ti bi morala da znaš da vinu treba čist vazduh, ono mora da diše!". Dišem duboko i ja, prija mi. Koristi samo bačve od 3000 litara, isključivo slavonske, francuskih se, naravno, gnuša. U podrumu ima jedno 25 buradi, pa da, tu leži 5 berbi. Nestaje na par sekundi, donosi čaše... Osmeh mi se razvlači preko celog lica. Prilazi bačvi iz 2015. i daje nam vino da probamo. Ooooooooo, sve sad razumem, sad mi je sve jasno!! Ovo je nešto najlepše što sam pila ikad... Jako elegantno, svileno, voćno, dugo ga žvaćem, aftertejst je... Đanfranko, ti si bog!
Dugo razmišljam koje vino da uvezem iz Italije. Šef me pritiska da nam to fali u portfoliju. U pravu je, u Srbiji se, pored domaćih vina, najviše piju Italijani, pa Španci. Ali stvar je u tome što ja u stvari nisam veliki fan italijanskih vina. I Đanfranko me je provalio odmah, kaže sa gnušanjem: "Ti si frankofil!“. Da, Francuzi imaju ono što je meni za vino najbitnije: elegancija! S druge strane, jedna od moje dve najomiljenije regije ever je Pijemont. Ali Pijemont je drugačija Italija- nemasna, oštra, strejtaška. I u Srbiji se ne pije. On hoće Toskanu! Razmišljam... Ornelaia - uvozi se, Sassiacia- uvozi se, Tenuta di Biserno - uvozi se, Tua Rita - uvozi se, Tignanello - uvozi se! Dođavola! Em nisam fan Toscane, em sve što je najbolje već neko radi! Žalim se drugu, kaže: "Brate, a Soldera?“. Soldera, Soldera, čekaj čekaj... okrećem telefon, zovem Hrvatsku: "Marko, da li smo mi pili Solderu?“, vriska sa druge strane slušalice: "Jbt, kako se ne sećaš, pili smo ’94, otvorio Pope, najbolje vino koje smo pili u životu!“. I tako, pokupimo se Marko i ja, i još par ljudi i ovog januara posetimo Solderu u nadi da ću dobiti uvoz. Pre puta - Google. Parker kaže - jedno od najbolja četiri italijanska vina koja je ikada pio. Džensis Robinson, kao i uvek, realno se loži na Italijane. Hvalospevi na sve strane, svima utisak da se radi o jednom od najboljih vina. Međutim, kao što ostavlja utisak vino, tako ovde ostavlja i njegov vinar.
Pričaju o njemu da je čudan tip, prgav, individualac.
Već mi se sviđa!
11. januar, tamo smo. Ulazak u vinariju je pod zaključanom kapijom i kamerama. Znam o čemu se radi. Pre nekoliko godina Đanfranko je imao zaposlenog nekog bivšeg džankija. Šta se tipu desilo, niko ne zna, ali je ušao u podrum i otvorio slavine na svim buradima, te prolio 6 (šest) različitih berbi. U Montalćinu, odakle je Soldera, da bi se jedno vino zvalo Brunello di Montalcino po zakonu (da, to je ozakonjeno!) vino mora da stoji u podrumu 5 godina pre nego što izađe na tržište. Ovaj pomenuti tip je prolio skoro sva vina iz berbi 2007-2012, i tako ga faktički ostavio bez tržišta na šest godina. Inače, tu je u igri i jedna baš velika afera. Kad mu se to desilo, Konzorcijum vinara Brunello di Montalcino je doneo odluku da pomognu Đanfranku i daju mu svoje grožđe da prebrodi teške trenutke. On, kakav već jeste, smrtno se uvredio da neko može da pomisli da bi on tuđe grožđe stavljao u svoja vina, optuživši ih da muljaju i prave Brunello od grožđa koje ne dolazi iz apelacije Montalćino, i slično... Posledica toga je da je napustio Konzorcijum i da danas svoje vino više ne može da nazove Brunello di Montalcino. Tvrd tip, kategoričan, skrupulan, jbg, znamo kako prođu takvi. Međutim, njega to nije omelo, imao je tada 78 godina, novac, verujem, tada više nije drajv, i to malo vina što mu je ostalo prodao je kroz svoju humanitarnu organizaciju u vrednosti od 500.000 evra, a sredstva je donirao za medicinska istraživanja.
Ok, vraćam se na temu, ušli smo na posed. On ima zasađeno ukupno 10 hektara vinograda od kojih pravi samo 15.000 flaša godišnje. Da biste to razumeli, treba da znate da bi butik vinarije sa takve površine pravile 60.000 flaša godišnje. On ostavlja po čokotu 1-1,3 kg grožđa što i nije tako malo, ali za vreme berbe on i njegova porodica biraju svaki grozd koji ide u presu, i to rade najmanje 3 dana. Ono grožđe za koje odluče da nije dovoljno dobro vraćaju u vinograd, faktički ga koriste kao đubrivo. Dakle, jeste januar, ali nešto sa vinogradom je čudno. Loza je otkopana i na svakih 10 metara su neke kamere. Mislim se, on je izgleda stvarno skrenuo zbog onog incidenta. Prima nas u nekoj sobi koja liči na kancelariju. Unapred mi je Paola, njegova menadžerka prodaje, rekla da kod njega degustiranja vina nema. Govori italijanski, ja ga razumem pomalo, ali da govorim ne umem. Sva sreća, sa mnom je Marko, njemu je maternji. Sat vremena razgovaramo, Marko simultano prevodi. Proverava me, testira me. Postavlja mi pitanja, pita me da li znam kako vinograd treba da bude postavljen? Ja se zbunim, on je nezadovoljan, kaže mora istok-zapad, tako loza ima sunca tokom celog dana. Objašnjava zašto je izabrao baš ove parcele u Montalćinu, ima vetra i skoro nikad kiše. Mrzi kišu, voda mora da dođe iz zemlje. Vetar mu treba da ne bi imao bakterija i bolesti u vinogradu. Zato i otkopava zimi vinograd, da bi mraz „očistio“ stablo loze.
Nisam izdržala i pitam ga za kamere, ispostavlja se da su u pitanju senzori. Preko njih je povezan sa 7 instituta koji u svakom trenutku mere milion različitih parametara, između ostalog i bakterije. Pitam ga šta radi sa tim informacijama, on je zbunjen, kao šta bi trebalo da radi sa tim, on jednostavno pomoću toga ZNA. Baš je takav, voli da zna, puno čita, ima 81 godinu i još uvek uči.
Đanfranko je kategoričan, vrlo precizan, ali non stop se smeje, onako slatko, kao da mljacka. Izlazimo iz kancelarije i idemo da nam pokaže vinograd. Dan je bio grozan, vetar jak, kiša, 11. januar- hladno! Iz vinograda idemo u botanički vrt, jako je ponosan na njega, uređuje ga njegova žena Graciela. Kaže kako ne bi mogao da ima tako dobra vina da nema tog vrta. Rekla sam vam, vinograd je 10 hektara, a ova botanička bašta zauzima 2 hektara (o, Bože, koliko volim ljude koji nisu samo pragmatični!! Realno je umesto bašte mogao da posadi 2 hektara vinograda). Biljke su posađene po bojama i po cvetanju, u svakom trenutku ptice, životinje, i naravno bakterije imaju šta da jedu. Tako im odvraća pažnju od loze. Ima i neka tri jezerceta koja su nastala spontano, zove ih "izvorom života", tu su se pojavile kornjače, ptice imaju vodu preko leta.
Zamišljam vrt u proleće.
Nisam znala da li će nam pokazati podrum, vidim da idemo ka njemu, uzbuđena sam. Pokazuje na zidu herbarični zaperak dug 9 metara koji stoji kao neka slika/instalacija. Pitam ga razrogačenih očiju zar ne skida zaperke? Svi skidaju zaperke! On kaže da je zaperak ključan za snadbevanje loze, jer upija sunce i stvara fotosintezu. Tako grožđe dobija najbolje. Ništa mi nije jasno!
Silazimo 14 metara ispod zemlje, a vazduh u podrumu je kao da se nalazim na 2000 m nadmorske visine. Nikada nisam bila u podrumu koji ima tako dobru provetrenost, u kom nema onog ustajalog mirisa vina. Stvar je u tome što njegov podrum nema zidove. Iskopao je podrum 14 metara dubok, pored zemlje naređao kamenje, na kamenje umesto betona stavio je žicu. Gleda me i smeje se, kaže: "Sonja, ti bi morala da znaš da vinu treba čist vazduh, ono mora da diše!". Dišem duboko i ja, prija mi. Koristi samo bačve od 3000 litara, isključivo slavonske, francuskih se, naravno, gnuša. U podrumu ima jedno 25 buradi, pa da, tu leži 5 berbi. Nestaje na par sekundi, donosi čaše... Osmeh mi se razvlači preko celog lica. Prilazi bačvi iz 2015. i daje nam vino da probamo. Ooooooooo, sve sad razumem, sad mi je sve jasno!! Ovo je nešto najlepše što sam pila ikad... Jako elegantno, svileno, voćno, dugo ga žvaćem, aftertejst je... Đanfranko, ti si bog!
