05.01.2018.
Zveket & Žamor
Osteria Mozzarella - savremeno iščitavanje tradicije upakovano u moderan i dopadljiv prostor
U nameri da pratimo trendove i proverimo domete mesta koja su „na glasu“, ovog puta obreli smo se na Novom Beogradu, inače prilično skliskom gastro terenu na kome su i pozitivna i negativna iznenađenja prisutna gotovo u istom odnosu. Lokacija je prestižni A blok, destinacija na kojoj se u kratkom vremenu otvorio niz lokala u rasponu od poznatih lanaca kafeterija do restorana različitih stilova i pretenzija. Mozzarella je bila prva koja je smelo krenula u osvajanje novih prostora i brzo uspela da se pozicionira u samom vrhu novobeogradske ponude, a i šire! Da li je, kako i koliko uspela da dostigne i održi standarde pokušali smo da otkrijemo jednog sasvim popodneva u vreme ručka i da tom prilikom napravimo i rezime svih prethodnih poseta.
Utisak koji nam je izmamio osmeh čim smo seli, bio je spoj zvučnih senzacija iz naslova ovog teksta: žamor gostiju i zveket escajga i čaša. Onaj bogati zvuk dobro posećenog ugostiteljskog objekta, nezagađen preglasnom muzikom. U vremenima kada se na mnogim mestima znatno lakše izbroje prazni stolovi nego puni, kada se svakodnevno postavlja pitanje opstanka i opravdanosti koncepta i pozicije u mnogim restoranima, imati ovakvu posećenost, makar i u vreme ručka, za svaku je pohvalu.
Ovaj će nas doživljaj pratiti tokom čitavog ručka. Fluktuacija gostiju, traženje „mesta više“, osoblje koje „leti“ između punih stolova, a opet sve to tako upakovano da nema ničega što bi remetilo užitak u jelu i piću, već je zapravo savršen dekor i pozadina ispred koje stupa ovdašnja ponuda hrane. A ona je zamišljena kao autentično gastro putovanje regijama Italije, sa željom i namerom da se italijanska kuhinja predstavi u svim svojim nijansama i različitostima. Otuda i potpis ispod samog imena restorana Fine Italian food. Ta odrednica upravo tako i treba da bude protumačena, ovo je mesto gde se nudi jednostavna, ali fina, ukusna i kvalitetna italijanska hrana. Mozzarela nije fine dining restoran, niti pretenduje da to bude, već više nepretenciozna taverna sa poštenom i ukusnom hranom. U tom kontekstu možemo posmatrati i moderan i udoban enterijer koji se fino poigrava materijalima i različitim oblicima, nigde ne odlazeći ni predaleko, ni previsoko, ni prenisko. Deo sa „otvorenom kuhinjom“ za potpisnike ovih redova deluje možda nepotrebno, naprosto celokupna atmosfera i ambijent na ovom mestu čini se ne počivaju na gledanju ekipe iz kuhinje kako virtuozno priprema vašu porudžbinu, već je fokus na same tanjire koji stižu pred goste i celokupan pomenuti ubrzani ugođaj mesta koji ljudi vole i rado mu se vraćaju.
Dakle, kad smo se udobno smestili i bili brzo primećeni od strane više nego ljubazne i srdačne devojke koja nas je služila, pred nas stižu jelovnici i to je jedno od retkih loših iznenađenja koja smo doživeli u Mozzareli. Prvi, veliki jelovnik je standardni, dok je drugi – letnji, a u poseti smo u novembru! Oba jelovnika su prilično zaprljana i iskrzana, pa nikako ne pristaju opštem utisku, naprotiv. Sledeći problem sa jelovnikom je njegov koncept. Iako lucidno zamišljen tako da jela budu razvrstana po regijama Apeninskog poluostrva, prilično je komplikovan za čitanje i biranje. Isprva deluje da se kako-tako jelovnik kreće nekim logičnim redosledom, od predjela i supa ka pastama, picama i glavnim jelima, ali ubrzo otkrivamo da to i nije baš tako. U nameri da se pojasni i približi originalna gastro lepeza čitave Italije, ovo je svakako hvale vredan postupak koji itekako ima svoj šmek i smisao, ali sa druge strane, ovako koncipiran, ovdašnji je meni prilično konfuzan i nimalo lak kada treba napraviti konačan izbor. Naprosto, postoji razlog zašto se jelovnici slažu kako se inače slažu, jer im nije svrha da budu dizajnerski piece-of-art, već samo da budu informativni i pregledni i da gostu olakšaju poručivanje. Sve pohvale za pomoć oko izbora idu na račun pomenute konobarice, koja je bila sjajan vodič kroz ovdašnju ponudu. Njeno umeće da se fokusira na ono što želimo i sugestivno preporuči značajno je olakšalo naš izbor, a njena upućenost u detalje svakog jela, od sastojaka do načina pripreme dodatno nas je osvojila i usmerila, i pokazala da se o obuci osoblja ozbiljno vodilo računa.
Kao kuver stiže fokaća uz namaz od zelenih maslina i ostavlja osrednji utisak. Fokača je mogla/morala da bude malo toplija, vazdušastija i hrskavija, dok je pate od maslina nekako bio odveć običan, spravljen od najobičnijih samlevenih maslina iz salamure. Kao preporuku sa severa biramo špargle u siru, a sa druge strane krem supu od parmezana. Ono što dobijamo u prvom tanjiru je prilično nejasna mešavina raznog povrća (paprika, šargarepa, crveni luk...) zapečena sa montasio sirom,sa šparglama koje praktično ne dolaze do izražaja, a nije im ni sezona, što je takođe bio motiv da poručimo baš ovo jelo i vidimo šta će nam biti posluženo. Hladna pavlaka (industrijska, sa manjim procentom masnoće)preko pomenutog povrća, pa onda prepeličja jaja preko svega... Rezultat je pregršt kvalitetnih sastojaka koji u zbiru daju jelo bez karaktera. Ipak, iako nije dobro počelo, ispostaviće se da je ovaj tanjir jedini zaista slab u Mozzareli. Sa druge strane, krem supa od parmezana ostavlja bolji, moćniji utisak, koji bi bio još izraženiji da je bilo malčice više pržene slaninice i malo više bosiljka. Sveukupno, supa je zaokruženog, punog ukusa, a ipak ne preteška pa je odlična kao uvod u ono što sledi. Vraćajući se na jednu prethodnu posetu ovom mestu, pažnju skrećemo na efektne hrskave krostine sa tikvicama, pekorinom i sušenim paradajzom, kao i na selekciju suhomesnatih proizvoda i sireva, koji su zaista vrhunski i autentično italijanski.
Izbor za dalje nije bio nimalo lak. Pizze pravougaonog oblika mamile su uzdahe, vrlo upečatljivo je i sećanje na svinjski file na intrigantnoj podlozi od pasulja i fritiranih njoka kao i na pastrmku sa grilovanim anisom i uljem od tartufa, te na ovdašnju odličnu lazanju i „pomerenu“ Cezar salatu sa poširanim jajetom i fokaćom umesto krutona. A razmatrali smo i Osso buco i italijanski burger, hrskava krilca, Pijemont rižoto i Fiorentina stek, a na kraju se odlučili za taljatele sa vrganjima i teletinom, te kobasice sa kremastim sosom od crvenog luka i pečenim čeri paradajzom. Servirane jednostavno, u dubokoj posudi, bez besmislene pavlake – tako česte u pastama na ovim prostorima, idealno skuvane debele taljatele donose i moćnu i sočnu kombinaciju ukusa mesa i pečuraka u jednostavnom i finom balansu. U ovom jelu nema eksperimenta, ali ima tradicije u punom smislu te reči, sve je bilo na mestu gde i treba da bude u adekvatnim količinama adekvatne teksture i mekoće. Kobasice koje stižu u paru bile su jednom rečju: sjajne! Očito zaista domaće, sa krupnim komadima mesa i pravim odnosom masnoće, pikantne taman kako i koliko treba, autentičnog ukusa, sa kremastim prelivom na bazi luka koji ih idealno prati i ne narušava celokupan doživljaj, na podlozi od kolutova zapečenog krompira i pečenog čerija taman da doda jelu još jednu svežu notu. Vrlo izdašno, ponovo bez komplikovanja, a sasvim efektno. Iako smo imali nameru da iskoračimo u još neku oblast, i Italije i gastronomije, naprosto nismo imali mesta. To govori o uverljivosti ovdašnjih jela i porcija u svakom smislu, a ono što takođe raduje je činjenica da su cene sasvim, sasvim umerene, te je ispostavljeni račun unet u odeljak „pozitivnih iznenađenja“.
Naravno, nismo odoleli slatkišima, a kako smo ranije već probali savršene cannolle, ovog puta smo se držali tradicije kroz tiramisu, i rešili da testiramo šta se krije iza običnog termina „čokoladna torta“. U oba slučaja ishod je bio veoma dobar. Čokoladna torta je bila daleko od ovdašnjih zdudanih margarinastih tvorevina baš onoliko koliko je Italija daleko od Srbije, prefinjena, kremasta, hrskave kore sa orasima, prepuna odlične čokolade, svedena i jako dobra. Tiramisu nije odoleo sveopštem trendu slaganja svega i logičnog i nelogičnog u tegle i teglice, ali mu ta forma nije ništa oduzela od intenziteta i autentičnosti, te je teglica u slast ispražnjena.
Sveukupno, Osteria Mozzarella je vešto i umešno spojila nekoliko faktora, istovremeno čuvajući originalnost svakog ponaosob. Kvalitetna kuhinja u kojoj šef kuhinje, ne slučajno iskusni Dejan Stanković, zna šta i kako radi, pažljiv tretman namirnica i jedno savremeno iščitavanje tradicije upakovano u moderan i dopadljiv prostor, uz obučeno i ljubazno osoblje, te respektabilnu i promišljenu vinsku kartu, u konačnom zbiru dovodi do punog restorana gde se Italijom krstari uzduž i popreko sve zveckajući priborom i vinskim čašama. Raspričanost nad tanjirima logičan je nastavak, a popularnost ovog mesta takođe logična i, uz manje korekcije, sasvim opravdana.
Osteria Mozzarella
Uroša Martinovića 31 (A blok)
011 420 30 77
www.mozzarella.rs
Hrana: ****
Usluga: ****
Cene: *
Utisak koji nam je izmamio osmeh čim smo seli, bio je spoj zvučnih senzacija iz naslova ovog teksta: žamor gostiju i zveket escajga i čaša. Onaj bogati zvuk dobro posećenog ugostiteljskog objekta, nezagađen preglasnom muzikom. U vremenima kada se na mnogim mestima znatno lakše izbroje prazni stolovi nego puni, kada se svakodnevno postavlja pitanje opstanka i opravdanosti koncepta i pozicije u mnogim restoranima, imati ovakvu posećenost, makar i u vreme ručka, za svaku je pohvalu.
Ovaj će nas doživljaj pratiti tokom čitavog ručka. Fluktuacija gostiju, traženje „mesta više“, osoblje koje „leti“ između punih stolova, a opet sve to tako upakovano da nema ničega što bi remetilo užitak u jelu i piću, već je zapravo savršen dekor i pozadina ispred koje stupa ovdašnja ponuda hrane. A ona je zamišljena kao autentično gastro putovanje regijama Italije, sa željom i namerom da se italijanska kuhinja predstavi u svim svojim nijansama i različitostima. Otuda i potpis ispod samog imena restorana Fine Italian food. Ta odrednica upravo tako i treba da bude protumačena, ovo je mesto gde se nudi jednostavna, ali fina, ukusna i kvalitetna italijanska hrana. Mozzarela nije fine dining restoran, niti pretenduje da to bude, već više nepretenciozna taverna sa poštenom i ukusnom hranom. U tom kontekstu možemo posmatrati i moderan i udoban enterijer koji se fino poigrava materijalima i različitim oblicima, nigde ne odlazeći ni predaleko, ni previsoko, ni prenisko. Deo sa „otvorenom kuhinjom“ za potpisnike ovih redova deluje možda nepotrebno, naprosto celokupna atmosfera i ambijent na ovom mestu čini se ne počivaju na gledanju ekipe iz kuhinje kako virtuozno priprema vašu porudžbinu, već je fokus na same tanjire koji stižu pred goste i celokupan pomenuti ubrzani ugođaj mesta koji ljudi vole i rado mu se vraćaju.
Dakle, kad smo se udobno smestili i bili brzo primećeni od strane više nego ljubazne i srdačne devojke koja nas je služila, pred nas stižu jelovnici i to je jedno od retkih loših iznenađenja koja smo doživeli u Mozzareli. Prvi, veliki jelovnik je standardni, dok je drugi – letnji, a u poseti smo u novembru! Oba jelovnika su prilično zaprljana i iskrzana, pa nikako ne pristaju opštem utisku, naprotiv. Sledeći problem sa jelovnikom je njegov koncept. Iako lucidno zamišljen tako da jela budu razvrstana po regijama Apeninskog poluostrva, prilično je komplikovan za čitanje i biranje. Isprva deluje da se kako-tako jelovnik kreće nekim logičnim redosledom, od predjela i supa ka pastama, picama i glavnim jelima, ali ubrzo otkrivamo da to i nije baš tako. U nameri da se pojasni i približi originalna gastro lepeza čitave Italije, ovo je svakako hvale vredan postupak koji itekako ima svoj šmek i smisao, ali sa druge strane, ovako koncipiran, ovdašnji je meni prilično konfuzan i nimalo lak kada treba napraviti konačan izbor. Naprosto, postoji razlog zašto se jelovnici slažu kako se inače slažu, jer im nije svrha da budu dizajnerski piece-of-art, već samo da budu informativni i pregledni i da gostu olakšaju poručivanje. Sve pohvale za pomoć oko izbora idu na račun pomenute konobarice, koja je bila sjajan vodič kroz ovdašnju ponudu. Njeno umeće da se fokusira na ono što želimo i sugestivno preporuči značajno je olakšalo naš izbor, a njena upućenost u detalje svakog jela, od sastojaka do načina pripreme dodatno nas je osvojila i usmerila, i pokazala da se o obuci osoblja ozbiljno vodilo računa.
Kao kuver stiže fokaća uz namaz od zelenih maslina i ostavlja osrednji utisak. Fokača je mogla/morala da bude malo toplija, vazdušastija i hrskavija, dok je pate od maslina nekako bio odveć običan, spravljen od najobičnijih samlevenih maslina iz salamure. Kao preporuku sa severa biramo špargle u siru, a sa druge strane krem supu od parmezana. Ono što dobijamo u prvom tanjiru je prilično nejasna mešavina raznog povrća (paprika, šargarepa, crveni luk...) zapečena sa montasio sirom,sa šparglama koje praktično ne dolaze do izražaja, a nije im ni sezona, što je takođe bio motiv da poručimo baš ovo jelo i vidimo šta će nam biti posluženo. Hladna pavlaka (industrijska, sa manjim procentom masnoće)preko pomenutog povrća, pa onda prepeličja jaja preko svega... Rezultat je pregršt kvalitetnih sastojaka koji u zbiru daju jelo bez karaktera. Ipak, iako nije dobro počelo, ispostaviće se da je ovaj tanjir jedini zaista slab u Mozzareli. Sa druge strane, krem supa od parmezana ostavlja bolji, moćniji utisak, koji bi bio još izraženiji da je bilo malčice više pržene slaninice i malo više bosiljka. Sveukupno, supa je zaokruženog, punog ukusa, a ipak ne preteška pa je odlična kao uvod u ono što sledi. Vraćajući se na jednu prethodnu posetu ovom mestu, pažnju skrećemo na efektne hrskave krostine sa tikvicama, pekorinom i sušenim paradajzom, kao i na selekciju suhomesnatih proizvoda i sireva, koji su zaista vrhunski i autentično italijanski.
Izbor za dalje nije bio nimalo lak. Pizze pravougaonog oblika mamile su uzdahe, vrlo upečatljivo je i sećanje na svinjski file na intrigantnoj podlozi od pasulja i fritiranih njoka kao i na pastrmku sa grilovanim anisom i uljem od tartufa, te na ovdašnju odličnu lazanju i „pomerenu“ Cezar salatu sa poširanim jajetom i fokaćom umesto krutona. A razmatrali smo i Osso buco i italijanski burger, hrskava krilca, Pijemont rižoto i Fiorentina stek, a na kraju se odlučili za taljatele sa vrganjima i teletinom, te kobasice sa kremastim sosom od crvenog luka i pečenim čeri paradajzom. Servirane jednostavno, u dubokoj posudi, bez besmislene pavlake – tako česte u pastama na ovim prostorima, idealno skuvane debele taljatele donose i moćnu i sočnu kombinaciju ukusa mesa i pečuraka u jednostavnom i finom balansu. U ovom jelu nema eksperimenta, ali ima tradicije u punom smislu te reči, sve je bilo na mestu gde i treba da bude u adekvatnim količinama adekvatne teksture i mekoće. Kobasice koje stižu u paru bile su jednom rečju: sjajne! Očito zaista domaće, sa krupnim komadima mesa i pravim odnosom masnoće, pikantne taman kako i koliko treba, autentičnog ukusa, sa kremastim prelivom na bazi luka koji ih idealno prati i ne narušava celokupan doživljaj, na podlozi od kolutova zapečenog krompira i pečenog čerija taman da doda jelu još jednu svežu notu. Vrlo izdašno, ponovo bez komplikovanja, a sasvim efektno. Iako smo imali nameru da iskoračimo u još neku oblast, i Italije i gastronomije, naprosto nismo imali mesta. To govori o uverljivosti ovdašnjih jela i porcija u svakom smislu, a ono što takođe raduje je činjenica da su cene sasvim, sasvim umerene, te je ispostavljeni račun unet u odeljak „pozitivnih iznenađenja“.
Naravno, nismo odoleli slatkišima, a kako smo ranije već probali savršene cannolle, ovog puta smo se držali tradicije kroz tiramisu, i rešili da testiramo šta se krije iza običnog termina „čokoladna torta“. U oba slučaja ishod je bio veoma dobar. Čokoladna torta je bila daleko od ovdašnjih zdudanih margarinastih tvorevina baš onoliko koliko je Italija daleko od Srbije, prefinjena, kremasta, hrskave kore sa orasima, prepuna odlične čokolade, svedena i jako dobra. Tiramisu nije odoleo sveopštem trendu slaganja svega i logičnog i nelogičnog u tegle i teglice, ali mu ta forma nije ništa oduzela od intenziteta i autentičnosti, te je teglica u slast ispražnjena.
Sveukupno, Osteria Mozzarella je vešto i umešno spojila nekoliko faktora, istovremeno čuvajući originalnost svakog ponaosob. Kvalitetna kuhinja u kojoj šef kuhinje, ne slučajno iskusni Dejan Stanković, zna šta i kako radi, pažljiv tretman namirnica i jedno savremeno iščitavanje tradicije upakovano u moderan i dopadljiv prostor, uz obučeno i ljubazno osoblje, te respektabilnu i promišljenu vinsku kartu, u konačnom zbiru dovodi do punog restorana gde se Italijom krstari uzduž i popreko sve zveckajući priborom i vinskim čašama. Raspričanost nad tanjirima logičan je nastavak, a popularnost ovog mesta takođe logična i, uz manje korekcije, sasvim opravdana.
Osteria Mozzarella
Uroša Martinovića 31 (A blok)
011 420 30 77
www.mozzarella.rs
Hrana: ****
Usluga: ****
Cene: *
