Južnom prugom jure vinski vozovi

Imajući u vidu trud koji su domaći vinari uložili u pomeranje Srbije sa polarne kape vinske karte sveta i sve veći broj zanimljivih domaćih podruma, prilika za posetu vinarima južne Srbije u Nišu i Vranju, koju je za novinare novosadskih redakcija organizovalo udruženje „Žene i vino“, nije se smela propustiti; te eto i nas na šinama južne vinske pruge. Prva stanica bila je Šumadija koja se uveliko etablirala kao jedan od najozbiljnijih vinskih regiona Srbije, pogotovo nakon sjajnog poteza tamošnjih najpoznatijih vinara da se udruže u zajedničkoj izgradnji brenda regionalnog teroara.

Naš izbor je pao na „Despotiku“, jednu od mlađih vinarija u tom kraju, smeštenu u Vlaškom Dolu kod Smederevske Palanke, gde od 2012. na ovamo iz godine u godinu stvaraju sve bolja i bolja vina. Prve vinograde zasadili su 2006, ali danas ispred same vinarije dominiraju dva sa domaćim sortama grožđa pred kojima je svetla budućnost: u jednom je morava, novostvorena sorta posađena u tipičnim špalirima, a u drugom prokupac, zasađen po tradicionalnom principu župskih kondira - onako kako se u Župi ova sorta uzgaja već vekovima. Takođe, tu se nalazi i začetak budućeg muzeja na otvorenom – malenog zasada starih i pomalo zaboravljenih sorti vinove loze iz naših krajeva. Ovi vinogradi su danonoćno pod budnim okom Kraljevića Marka i njegovog vernog Šarca kojem pola (ne)popijenog daje, nesvakidašnje skulpture konjanika napravljene od isprepletenih grana iz orezanih vinograda, koja je postala zaštitni znak vinarije prepoznatljiv i vinskim laicima. Njihov rezidentni umetnik Dragan Despotović potrudio se da svakom kutku ovog vinskog prostora doda i svoj jedinstveni pečat kroz slike i skulpture inspirisane uživanjem u vinskoj kulturi. Jedan od najzanimljivijih segmenata njegovog opusa su „vinareli“, specifični akvareli naslikani vinom. Ne treba propustiti ni mali muzej u kojem se čuvaju brojne vinogradarske alatke iz davnih dana i, kao svojevrsna kruna ove arhive, pukim slučajem pronađeni vinski frižider sa početka 20. veka – mali drveni ormar sa specijalnom izolacijom koji se punio ledom i retkim dovoljno imućnim srećnicima bio dragocen koliko i probrane boce u njemu. A kad smo već kod boca, ova vinarija se trenutno diči sa osam odličnih vinskih etiketa s interesantnim imenima kao što su „beskraj“, „nemir“, „svedok“, „trag“... Nekoliko smo probali i toplo preporučujemo Moravu, punu svežine i arome vinogradarskih bresaka, kao i trenutnu krunu ove vinarije - „Dokaz“, veoma dobar kaberne sovinjon koji je u četvrtoj godini i još pun potencijala za dalje odležavanje. Takođe, ekskluzivno smo okusili i buduću devetu „Despotikinu“ etiketu koja još nema ime, a u pitanju je prokupac, najperspektivnija sorta Srbije, odležala u bačvama od srpskog hrasta.



Naša naredna stanica nalazi se nedaleko od Niša, odmah po skretanju sa auto-puta ka Zaječaru, gde je „Vinski podrum Malča“, mali dragulj dobro osmišljenog vinskog turizma. Kada su Jelena i Bora Jović otkupili kompleks današnje „Malče“, imali su tek nagoveštaj šta se sve na tom prostoru nalazi, da bi mnoge tajne lagume tek naknadno otkrivali, a nedavno čak i očuvane ostatke drevnog rimskog puta koje tek treba restaurirati za pokazivanje turistima. Njihova filozofija nije osvajanje vinskog tržišta preko rafova supermarketa, nego dovođenje istinskih zaljubljenika na prostor kojim je nekada davno koračao rimski imperator Konstantin Veliki rođen u Naisusu i pričanje vinske priče koja u sebi sadrži ne samo duh, nego i ukus tog vremena. Obilazak „Malče“ je svojevrsno putovanje kroz vreme, obilazak četiri epohe začinjen vinom koje spravljaju najbliže moguće autentičnoj recepturi tih vremena. Zato tamo nemojte očekivati moderna, „naparfemisana“ vina današnjice u kojima briljiraju čuda tehnologije 21. veka, nego budite otvoreni za lepote vina u njegovom izvornom obliku, možda upravo onakvom kakvog ga je pio Neron pre nego što je spalio Rim.



Ima „Malča“ i modernu vinariju, ali su preostale tri neuporedivno zanimljivije jer ih nećete sresti nigde drugde. Prva je takozvana „Srpska kuća“ u kojoj se vino pravi u džinovskim betonskim fermentorima ukopanim u zemlju, baš kao što se to radilo u prvoj polovini 20. veka; i gde se takođe nalazi i stara, petospratna, analogna destilerija, gigantski rakijski kazan na 72 nivoa u kojem je svojevremeno moglo da se proizvede neverovatnih 30 tona „Navipovog“ vinjaka dnevno. Sledi „Nemanjića kuća“, gde se u velikim drvenim bačvama pravi vino kakvo se pilo na dvoru prve srpske dinastije Nemanjića i na kraju ono što je po naše mišljenju najzanimljivije – „Rimska kuća“, koja posetioce vraća na sam početak istorije vina, nekih 6.000 godina pre Hrista kada se prvo vino spravljalo u velikim, glinenim amforama. Danas se proizvode u Gruziji, gde glina sadrži čestice srebra za koje se veruje da dodatno pogoduju vinu i to traje poprilično dugo jer se amfore vajaju ručno i to svega po 10 cm dnevno da bi se ravnomerno sušile, a visoke su po dva metra i imaju zapreminu od 2.000 litara. U „Malči“ ih ima nekoliko ali sve što od njih može da se vidi su vrhovi jer su amfore, logično, ukopane u zemlju. Porodica Jović insistira na biodinamici i organskim principima uzgajanja grožđa, a za amfore se naročito bira najzdravije grožđe jer se u njima prepušta prirodnom procesu fermentacije divljim kvascima, što može da potraje i po godinu dana, nakon čega vino prelazi u drvene bačve. Tako dugo ležanje na kvascima vinu daje nesvakidašnju punoću, dok činjenica da se gotove amfore nakon pečenja gline iznutra premazuju pčelinjim voskom budi zanimljive dodatne arome, naročito u belom vinu. U „Malči“ je to grašac beli, mada se za njihovo najznačajnije vino iz amfore ipak opravdano smatra etiketa „Konstantin Veliki“, uzbudljiva kupaža kabernea i merloa; pogotovo kada je uparite ambicioznim rimskim menijem njihove gostionice, gde možete probati Cezarovo predjelo, bogato začinjene teleće repove, divne sarmice u vinovoj lozi...

Na kraju stižemo do Vranja, u vinariju Aleksić, koju uspešno vode tri šarmantne mlade žene, rođene sestre – Dragana, Maja i Marija, čija su vina od početka počela da osvajaju medalje na svetskim sajmovima i skreću pažnju na vinariju koja spaja sunčano Vranje i još osunčaniju Dalmaciju. Strast prema vinu je u Vranje stiglo preko njihove majke Nade, Dalmatinke koja nije želela da se olako rastane od porodične vinske tradicije, a njene ćerke su ideju sprovele u delo i uspešno podelile uloge tako da se Maja bavi vinskom tehnologijom, a Dragana menadžmentom i finansijama.



Aleksićke imaju nešto sopstvenih zasada vinove loze, ali su tokom godina uspostavile plodnu saradnju sa nekoliko vrednih kooperanata koji u svojim vinogradima, pod strogom kontrolom vinarije, sprovode sve moderne standarde koji su im zadati kako bi uzgojili najkvalitetnije grožđe. Mnogi od njih su na ovaj način spašeni od propasti, a zaparložene njive revitalizovane su u vinograde. Teka tada počinje magija tehnoloških procesa proizvodnje dobrog vina. Tržište je umelo da prepozna rezultate toga, a naročito osveženje su vinske etikete iz osnovne linije vinarije „Aleksić“, koje su potrošačima ponudile visok kvalitet po vrlo pristupačnim cenama. Danas vinarija „Aleksić“ godišnje proizvodi oko 250.000 litara vina godišnje, što je tek polovina raspoloživih kapaciteta i može da se pohvali sa 11 zanimljivih vinskih etiketa za svačiji ukus.

Vrh ove piramide svakako su sočni, barikirani šardone „Bonaca“, višeslojni kaberne „Kardaš“ koji uvek iznova iznenadi nekom novom notom u čaši i veoma čulni vranac „Amanet“ koji sadrži svu uzbudljivost sunčanog Juga. Aleksićke pripremaju i dvanaestu etiketu – potpuno novi penušavac dobijen tradicionalnom metodom kao u francuskoj Šampanji, ali od autohtone smederevke, koja se zbog svoje svežine pokazala veoma zahvalnom sortom za penušava vina.

Ukoliko vam izraz „južna pruga“ i dalje ima pežorativan prizvuk, znajte da vinskom južnom prugom danas jure moderni vozovi koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim...