Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu?

Nisam ih čitao unazad, ali mislim da nema novogodišnje kolumne ili uvodnika u ovom magazinu a da tema ili zauzeti stav nisu bili optimistični. Stvari su, nekako, uprkos poteškoćama, dečijim bolestima i raznim izazovima u prethodnih deceniju i po, izgledale uglavnom dobro. Ove godine je malo drugačije. Ne, nije nestalo entuzijazma, nije nestalo ni poleta u osvajanju znanja o teroarima, niti u promovisanju lokalnih sorti ili stvaranju velikih vina na domaćem terenu. Nešto drugo je po sredi: pala je prodaja. Ta strašna rečenica previše puta je izgovorena ove godine. Vrteli su glavom vinari, kukali komercijalisti, jaukali distributeri… Svi pomalo zatečeni, i za sada bez prave ideje šta bi moglo da se desi u budućnosti i, izgleda, bez nekog dubljeg sagledavanja mogućih uzroka.

Najpre, koren problema leži u globalnom trendu pada prodaje vina poslednjih godina, i to pogotovo crvenih. To se prelilo i kod nas. Ni slavne vinske regije Toskane ili Bordoa nisu zabeležile plus, ili barem stagnaciju. Delimični razlog je promena trenda i želja i navika potrošača, dok se deo ogleda u široj krizi izazvanoj aktuelnim ratovima i političkim krizama u svetu. Evropa ima viška vina, prodaja usporava, cene padaju, a deo pritiska se preliva i na manje atraktivna tržišta poput našeg. Uz to, izgleda kao da je svet na pragu još jedne recesije i novca za zabavu i stvari koje nisu nužne je osetno manje u opticaju.

U takvu situaciju globalna vinska industrija upala je diveći se samoj sebi, zagledana u ogledalo u kom su cene išle naviše, tržišta su se otvarala, prodaja je rasla… Zatim su cene počele nekritički da rastu – jer, ko ne bi, kad može? Slično je bilo i u Srbiji. Uvek sam čvrsto branio stav da vinari nisu dužni da prodaju svoja vina za cenu nižu od one koju je neko spreman da plati i tu je prestajala svaka diskusija o tome da li su „srpka vina, avaj, preskupa“ – što se mene tiče. Međutim, kada je poslato očigledno da je jednog trenutka počelo da nedostaje publike spremne da plati cene određenih vina - vinari bi trebalo da reaguju i prilagode nastup, cene i komunikaciju novonastaloj situaciji. Ako zažmurimo pred opasnošću, ona neće proći sama od sebe.

Kriza u domaćem ugostiteljstvu bila je dodatni otežavajući faktor. Manje stranih turista u gradovima, nedovoljno popunjeni hoteli, i posledično – manje popunjeni restorani. Na sve to i domaća publika koja je ove godine manje trošila, što se poklopilo sa nekritičkim rastom cena u sektoru koji nije usporio do sredine ove godine.

Sreća u svemu je da one niše na stranim tržištima u kojima vina iz Srbije nalaze svoje mesto nastavljaju da funkcionišu vrlo dobro i nekoliko vinarija prebacilo je fokus na izvoz. Koliko god neverne Tome vrtele glavama, prodaja srpskih vina raste i na evropskim i na azijskim tržištima,.

Cela ova situacija naglasila je najslabiju tačku srpske vinske scene: mi nemamo vina u srednjem kvalitativnom i cenovnom rangu, u takozvanim popular premijum kategorijama vina. Ono malo tradicionalnih velikih vinarija, privatizovanih kombinata zaostalih iz nekog drugog vremena, manje ili više uspešno radi po inerciji, računajući na prepoznatljivost svojih brendova zbog čega ulažu gotovo ništa. Tako je čitava jedna kategorija, koja bi mogla da nosi celokupnu nacionalnu vinsku industriju, ostala zapuštena i prepuštena vinima iz uvoza.

Uprkos svemu, ne preti ova kriza da slomi vinsku industriju, jer ne zaboravimo činjenicu da Srbija i dalje proizvodi tek trećinu onoga što se u njoj popije. Prostor za razvoj i plasman, ostaje i dalje ogroman.

Sa druge strane, u smislu kvaliteta i diversifikacije po stilovima i regionima, pa i izgradnje brenda srpskih vina kao visokokvalitetnih, nema zastoja. Penušava vina cvetaju, svako malo izlazi nova etiketa, i u najvećem broju slučajeva ona su zanimljiva, autentična i dobro napravljena. Što je najvažnije, prodaju se i traže. Istovremeno, trend teroarskog pristupa vinima ne usporava. Autentičnija su i bolja. To prepoznaju globalni vinski eksperti i profesionalni kupci, stotine njih koji su ove godine prodefilovali sprskim vinogorjima i sajmovima – posebno tokom Wine Vision manifestacije. I još jedna stvar, stasala je nova generacija mladih somelijera, enologa, blogera i eksperata, obrazovanih i ozbiljno naloženih na vino i vinsku priču. Scena je u tom smislu sve uzbudljivija, i kreće se u odličnom smeru.

Napokon, da zaključimo – nema mesta za paniku, ali valja biti oprezniji, promišljeniji i negovati svoje potrošače, pa i politikom cena.