17.08.2026.
860 dinara za malo pivo – da li premijum ugostiteljstvo u Beogradu ima granicu?
Ovo nije samo cena jednog piva. To je cena poverenja
U trenutku kada se beogradsko ugostiteljstvo bori za svakog gosta, račun iz jednog od najpoznatijih restorana u Beton hali otvara mnogo ozbiljnije pitanje od same cene piva, koja je svakako, previsoka.
Naime, u restoranu Toro Latin GastroBar u Beton hali malo lager pivo u flašici košta 860 dinara. Ono što ovu informaciju čini još problematičnijom jeste činjenica da je cena piva zapravo – tajna. Dok su cene ostalih pića uredno navedene u karti, za pivo nema istaknute cene, pa gost do informacije koliko će ga koštati dolazi tek ako je zatraži od konobara.
Toro nije nepoznat ugostiteljski objekat. Restoran je deo međunarodnog koncepta Ričarda Sandovala i godinama je jedno od prepoznatljivijih mesta Beton hale. Njegov koncept je jasno pozicioniran u višem segmentu – latinoamerička kuhinja, autorski pristup, kokteli, vino, ambijent i lokacija na Savi.
I nije problem u tome što premijum restoran ima premijum cenu. Ugostitelj ima pravo da formira cenu kako želi, u skladu sa svojim konceptom, troškovima, lokacijom, servisom i svim onim što čini jedno restoransko iskustvo. Gost koji seda u restoran poput Tora ne očekuje cenu kao u komšilijskom lokalu.
Ali ipak, trebalo bi da postoji bar neka granica između visoke cene i loše komunikacije cene.
Ako gost pre poručivanja nema gde da vidi da će malo pivo platiti 860 dinara, osim da pita konobara, onda to zaista nije dobra ugostiteljska praksa. Cena ne mora da bude niska da bi bila korektna, ali mora da bude jasna.
Još je zanimljivije ako pogledamo šta se dešava u ozbiljnijim beogradskim restoranima. Na primer, u Langustu, restoranu sa Mišlenovom zvezdom, pivo od 0,33 litra, i to kraft košta 500 dinara. To znači da je Torovih 860 dinara za istu zapreminu čak 360 dinara više, odnosno oko 72 odsto skuplje. Poređenje, naravno, ne znači da sva piva, lokacije i koncepti imaju istu nabavnu cenu ili istu vrednost za gosta. Ali je baš zato taj podatak tako zanimljiv, jer čak i unutar fine dining restorana postoji prilično velika razlika u tome koliko restoran vrednuje isto, svakodnevno piće.
Kada se cena od 860 dinara za malo pivo stavi u evropski kontekst, ona više ne deluje kao nešto što je samo po sebi nezamislivo za premium ugostiteljstvo. U pariskom Auteuilu, restoranu i rooftop baru u 16. arondismanu, piva od 0,33 litra kreću se oko 8 evra, dok u tradicionalnom pariskom Bofingeru piva koštaju između 6 i 8 evra. U još luksuznijem okruženju hotela Ritz u Parizu, pivo ide i do 14 evra.
Po kursu od oko 117 dinara za evro, 860 dinara iznosi približno 7,35 evra što znači da je pivo u Beton hali iste cene kao pivo u Parizu.
Beton hala više nije ono što je bila na vrhuncu svoje popularnosti. Konkurencija je velika, izbor restorana nikada nije bio veći, a gosti su sve oprezniji sa tim gde će ostaviti svoj novac. Svaki restoran se danas bori za svoj deo sve zahtevnijeg tržišta. U takvom okruženju gost se ne podrazumeva – on se osvaja, zadržava i vraća! Zbog toga je vrlo teško da razumemo poslovnu logiku u kojoj se gostu eventualno ostavlja utisak da cenu pića mora da sazna tek kada račun stigne. Transparentnost ne spušta premium poziciju restorana. Naprotiv, ona je deo premijum iskustva.
I na kraju, 860 dinara nije samo cena jednog piva. To je cena poverenja.
Ili nas to možda Toro samo uči da više nije kul da pijemo pivo?
Naime, u restoranu Toro Latin GastroBar u Beton hali malo lager pivo u flašici košta 860 dinara. Ono što ovu informaciju čini još problematičnijom jeste činjenica da je cena piva zapravo – tajna. Dok su cene ostalih pića uredno navedene u karti, za pivo nema istaknute cene, pa gost do informacije koliko će ga koštati dolazi tek ako je zatraži od konobara.
Toro nije nepoznat ugostiteljski objekat. Restoran je deo međunarodnog koncepta Ričarda Sandovala i godinama je jedno od prepoznatljivijih mesta Beton hale. Njegov koncept je jasno pozicioniran u višem segmentu – latinoamerička kuhinja, autorski pristup, kokteli, vino, ambijent i lokacija na Savi.
I nije problem u tome što premijum restoran ima premijum cenu. Ugostitelj ima pravo da formira cenu kako želi, u skladu sa svojim konceptom, troškovima, lokacijom, servisom i svim onim što čini jedno restoransko iskustvo. Gost koji seda u restoran poput Tora ne očekuje cenu kao u komšilijskom lokalu.
Ali ipak, trebalo bi da postoji bar neka granica između visoke cene i loše komunikacije cene.
Ako gost pre poručivanja nema gde da vidi da će malo pivo platiti 860 dinara, osim da pita konobara, onda to zaista nije dobra ugostiteljska praksa. Cena ne mora da bude niska da bi bila korektna, ali mora da bude jasna.
Još je zanimljivije ako pogledamo šta se dešava u ozbiljnijim beogradskim restoranima. Na primer, u Langustu, restoranu sa Mišlenovom zvezdom, pivo od 0,33 litra, i to kraft košta 500 dinara. To znači da je Torovih 860 dinara za istu zapreminu čak 360 dinara više, odnosno oko 72 odsto skuplje. Poređenje, naravno, ne znači da sva piva, lokacije i koncepti imaju istu nabavnu cenu ili istu vrednost za gosta. Ali je baš zato taj podatak tako zanimljiv, jer čak i unutar fine dining restorana postoji prilično velika razlika u tome koliko restoran vrednuje isto, svakodnevno piće.
Kada se cena od 860 dinara za malo pivo stavi u evropski kontekst, ona više ne deluje kao nešto što je samo po sebi nezamislivo za premium ugostiteljstvo. U pariskom Auteuilu, restoranu i rooftop baru u 16. arondismanu, piva od 0,33 litra kreću se oko 8 evra, dok u tradicionalnom pariskom Bofingeru piva koštaju između 6 i 8 evra. U još luksuznijem okruženju hotela Ritz u Parizu, pivo ide i do 14 evra.
Po kursu od oko 117 dinara za evro, 860 dinara iznosi približno 7,35 evra što znači da je pivo u Beton hali iste cene kao pivo u Parizu.
Beton hala više nije ono što je bila na vrhuncu svoje popularnosti. Konkurencija je velika, izbor restorana nikada nije bio veći, a gosti su sve oprezniji sa tim gde će ostaviti svoj novac. Svaki restoran se danas bori za svoj deo sve zahtevnijeg tržišta. U takvom okruženju gost se ne podrazumeva – on se osvaja, zadržava i vraća! Zbog toga je vrlo teško da razumemo poslovnu logiku u kojoj se gostu eventualno ostavlja utisak da cenu pića mora da sazna tek kada račun stigne. Transparentnost ne spušta premium poziciju restorana. Naprotiv, ona je deo premijum iskustva.
I na kraju, 860 dinara nije samo cena jednog piva. To je cena poverenja.
Ili nas to možda Toro samo uči da više nije kul da pijemo pivo?
