Razgovor za pamćenje i gozba sa pogledom

Somelijer Marko Krstić, na svom putu od 500 kilometara kroz srpska vinogorja pod nazivom Od prokupca do grašca, osmi dan je proveo u srcu Šumadije, gde je razgovarao sa doajenom naše vinske scene Božom Aleksandrovićem, i u vinariji Tarpoš uživao u gozbi za pamćenje. Krstić kaže za Vino & Fino da je beskrajno uživao u dijalogu sa iskusnim vinarom:

- Nakon redovnog jutarnjeg starta i 12 kilometara pod nogama, stižem u vinariju Aleksandrović gde se po dogovoru sastajem sa veteranom srpskog vinarstva, gospodinom Božom Aleksandrovićem. Naredna dva sata, uz prokupac ovenčan platinom, razgovaramo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti našeg vinarstva i autohtonih sorti. Ovo je bio jedan od najprijatnijih razgovora koji sam vodio u poslednje vreme, pun poštovanja kako prema vinima koja ova kuća pretače iz prirode u boce, tako i prema sagovorniku. Od devedesetih do aktuelnih dešavanja, teme su se nizale jedna za drugom. Jedna od tema je naravno bila i negova autobiografska knjiga "Komad zemlje i neba" u koju je gospodin Boža sažeo iskustva, priče i dogodovštine iz života. Kao finalni gest našeg ugodnog druženja usledila je i razmena u kojoj mi je on poklonio svoju knjigu sa divnom posvetom. Odgovorio sam malo skromnijim ali simboličnim poklonom, zastavicom Od prokupca do grašca koju sam od početka pešačenja nosio na leđima - govori Krstić o sjajnom susretu sa jednim od obnovitelja srpskog vinarstva i objašnjava zašto nije u kraju oko Topole posetio više vinarija:

- Nastavljam polako put sa dosta uspona, a još više nizbrdica koje vam padnu teže nego ozbiljni usponi. Zapravo, ovaj momenat bih iskoristio da se obratim vinarijama koje nisam posetio, a možda sam bio u neposrednoj blizini. Voleo bih kada bih mogao da obišem svaku vinariju i da u svakoj provedem određeno vreme. Ali, parametri su jasni. Ono što nam se čini blizu i na petnaest minuta vožnje dobrim putem, to je u u praksi hodanje od 3,5 do 5 sati, u zavisnosti od faktora usporavanja - težina ranca, nizbrdica, makadam, sunce, i naravno umor i stanje tela. U Topoli postoji mnoštvo vinarija koje bi bilo lepo posetiti, al šta češ, fizika je nekada jača od nas - kaže Krstić čija je sledeća tačka bila vinarija Tarpoš:

Poseta vinariji Tarpoš

- U vinariju stižem oko 4 sata, a uspon može da se takmiči sa usponom do Lastara, Iako se nisam mogao ranije najaviti, nego istog dana zbog promene rute, prinili su me kao da su oduvek znali da dolazim. Nakon kratkog osveženja u sobi spustio sam se u restoran. Veoma lepo koncipirana sala sa neverovatnim pogledom na planine i kamenolome. Interesantno je što sam lako mogao videti putanju kojom sam došao preko doline. Jelovnik je veoma raznolik, prošaran svetskim klasicima i njihovim signature jelima, kao što je kremasti sufle od rena, jelo koje, kako kažu, može samo ovde da se nađe. Uz njega sam probao Tarpošev sovinjon blan nalik na fini Pouilly-Fume, sa granitnom mineralnošću i blago prošaran zelenim povrtnim aromama. S obzirom da su domaćini bili svesni mojih pređenih koraka rešiki su fino da me nahrane! Naredno jelo je bio odlično napravljen rižoto sa pečurkama i svežim lokalnim crnim tartufom, koji je jelu dao samo blagu zemljanu notu. Uz nega sam probao njihov roze od širaza, i, naravno, čuveni prokupac. Za glavno jelo - stari, dobri klasik, turnedo rosini, pripremljen sa mnogo pažnje, pečen baš kako volim, skoro da se topio u ustima, i poslužen uz pratnju odličnog merloa i dugovečnog kaberne sovinjona. Sve smo to zasladili jednim neverovatnim penušavcem u stilu groverskog šampanjca. Odlična mineralnost integrisana je u korici sourdough hleba dobijenu trogodišnjim odležavanjem na kvascima. Uz ovo, vlasnik Tarpoša me je poslužio kavijarom jesetre italijanskog porekla. U čašu osam godina starog domaćeg vinjaka istočenog direktno iz bureta, završili smo ovo naše ugodno druženje - zaključuje Krstić.