01.01.2026.piše: Nenad Kostić
Pijace: tamo gde puls grada najsnažnije bije
Od drevnih sukova i agora, do džentrifikovanih tržnica velikih gradova, zelene pijace nude čudesna gastronomska iskustva i šaroliko mešanje životnih struja zajednice
Crni luk, sir, zelje, salata, semenje, bob, loj, suvo meso, hleb, kobasice, cipele, kese za novac, papuče, remenje, remenarski, kolarski i kovački alat. Sve ovo, i još mnogo toga, moglo se kupiti na Velikoj pijaci u današnjem srcu Beograda, u drugoj polovini XIX veka. Koliko se to razlikuje od današnjih pijaca, koje su, uprkos svim izazovima urbanizacije, i dalje jezgra gradskog života, prostor gde se ukrštaju selo i gradska huka? Na pijacu volimo da odemo u subotnje jutro, kada su najživlje, a naročito u jesen - a sada, na džentrifikovanim gradskim pijacama možemo, spustivši cegere pored nogu, uživati i u premijum burgerima, azijskoj hrani, šampanjcu, pa i visokoj kuhinji, gledajući kako pored nas pulsira grad u jednom od svojih najstarijih izraza.
Prve pijace u istoriji vezujemo za nastanak prvih gradova - tamo gde su se ljudi trajno nastanjivali, odmah su nastale i komercijalne zone koje su bile vezane za puteve i pristaništa. Na Bliskom istoku, prvi tragovi organizovanih trgovačkih četvrti pojavljuju se u četvrtom milenijumu pre nove ere, i to su rani oblici onoga što je danas u tom delu sveta poznato kao bazar ili suk. U grčkim polisima došlo je do eksplozivnog značaja glavne gradske tržnice: zamislite prostor gde se mogu kupiti svakodnevne namirnice, gde se glasa, razapinju - najčešće vatrenom retorikom, a ponekad i bukvalno - politički oponenti, gde se razmenjuju ideje o filozofiji, društvu i ustrojstvu univerzuma, i gde se jede, kao i danas, izvrsna ulična hrana: agore su bile sve ovo, i još mnogo toga. Rimski forum je produbio koncept agore, kao formalizovan prostor sa jasnim pravilima trgovine, sa kolonadama i ponekad natkrivenim prostornim rešenjima za prodavce. Rimska administracija regulisala je tezge, mere i težine, poreze i standarde za hranu - sve kako bi se obezbedila sigurnost snabdevanja gradova - a ovde ćemo se ponovo nakratko vratiti na vezu gastronomije i pijace, i reći da su pored foruma u Pompejima otkriveni ostaci restorana brze hrane - tada drugačijih nije ni bilo - sa prelepim ilustracijama ponuđenih jela.
Ne mnogo drugačije od današnje, recimo, Zemunske pijace.
Srednji vek nastavio je ono što je počelo u Starom veku, i pijace su nastavile da budu mesto susreta seljaka, zanatlija i gradskog stanovništva, razvivši se, u kasnijim epohama, u nadsvođene prostore ponekad velikog arhitektonskog značaja. Poslednjih decenija, pijace su u zapadnim zemljama ponovo postale „kul”, kao mesta gde se načela ekološke i ekonomske održivosti sprovode u praksi, a ista sudbina zadesila je i pijace u Srbiji, od kojih se neke naglo „džentrifikuju”, postajući mesta koja nude socijalni prestiž i prodavcima i kupcima.
Dva veka beogradskih pijaca
Prva zvanična zelena pijaca u Beogradu nastala je pre 201 godine: u eri u kojoj pijace ponovo dobijaju na značaju kao centri gradskog života, niko se, nažalost, nije setio da obeleži jubilej nastanka prve gradske pijace koja je radila na mestu današnjeg Studentskog trga, i to po imenu - Velika pijaca. Istoričari navode da je početak njenog rada vezan za želju turskih vlasti da urede trgovinu namirnicama, koje su se do tada prodavale na obodu grada. Turski vojnici su ovu robu otkupljivali i prodavali u gradu po znatno višim cenama, pa je odluka da se ustanovi prava gradska pijaca bila način da se umanji nezadovoljstvo građana. Četrdeset godina kasnije, Velika pijaca ponela je ime Pijace Svetog Andreje - koje verovatno nikada nije zaživelo među građanima, kao uostalom i većina zvaničnih imena pijaca, budući da gradsko stanovništvo bez izuzetka ima vrlo prisan odnos sa ovim lokacijama i nadeva im imena po svom ćefu.
O tome koliko su pijace u XIX veku bile živopisne nema boljeg opisa od onog koji je dao Jan Neruda, češki pesnik i novinar 1870. godine:
Ozbiljnim korakom prolaze brojni, u crno odeveni popovi s kamilavkom na glavi. Crnac nosi lopatu na ramenu, ide na posao; sin etiopskih brda ovde nadniči. Sakadžija sa sakama uzvikuje, nudi vodu i 'slatko' - ukusno kuvano voće. Žene nose vodu na glavi u krasno napravljenim amforama. Lep, vitak mladić stiže na malom turskom konju… Pešak, naravno u narodnoj nošnji kao i svi ovde, kupuje mnoštvo namirnica i deli ih vojnicima koji ga sprovode da kupljenu robu odnese u kasarne - to je robijaš ili kažnjenik, ali bez okova. Tu su prodavci i prodavačice. Žene imaju raznovrsne, ali zanimljive frizure, nekada je to kosa očešljana u punđu, nekada kao venac, s tepelukom na potiljku ukrašenim novcem. Često glavu pokriva fes, obavijen maramom ili bez nje… Prodavac sasvim lepog muškog stasa, držao je pod miškom petlove ili jagnjad.
Prelep opis ove pijace može se pronaći i u pisanju britanskog novinara Herberta Vivijena iz 1896. godine:
- Ovde, kao i na svakoj srpskoj pijaci, paprika je artikal koji preovlađuje: velike gomile svetlo-zelenih plodova, sveže uzabranih… Veliki zavežljaji plodova koji su osušeni na suncu podsećaju na puzavice iz Virdžinije kada su najlepše, zatim otvorene vreće pune ovih istih crvenih plodova, u finom prahu, koji privlače pažnju kao požar - napisao je Vivijen u knjizi „Srbija: Raj siromašnog čoveka”.
Iste godine, odbornici beogradske opštine doneli su odluku da se pored Velike pijace napravi park, koji je kasnije proširen, a glavna pijaca u gradu postao je Zeleni venac, najveća neformalna tržnica na otvorenom u Beogradu, na kojoj je 1918. održana prva Skupština piljara Srbije. Zeleni venac je formalno otvoren 1926. godine i od tada radi u kontinuitetu, kao najstarija aktivna pijaca na Balkanu. Istovreneo, otvorene su i Jovanova pijaca, potom pijaca na Kalenića guvnu, kao i Bajlonijeva pijaca, čije je prvo ime bilo - Bajlonova, i počelo je „zlatno doba” beogradskih pijaca, istovremeno sa celom Evropom. Pijace, organizovane, neretko arhitektonski vrlo zanimljive, do danas su opstale kao mesta gde se lepote i ukusi sela prelivaju u nezasite gradove.
Jedinstvene priče o ljudima i podneblju
U eri klimatskih promena i globalnih lanaca snabdevanja, pijace se često poistovećuju sa principima održivosti: smanjenje transportnih distanci (food miles), podrška malim proizvođačima, očuvanje agro-biodiverziteta, promocija sezonske ishrane... Prednosti pijaca za lokalne ekonomije - ako izuzmemo divovske trgovinske lance - teško da se mogu nabrojati, o čemu svedoči i činjenica da se svaki gradski događaj koji podseća na pijacu - bez izutetka završava uspehom. U avangardnim gradskim prostorima okupljaju se mali proizvođači domaće hrane i na tezgama nude robu po cenama često nižim od onih u supermarketima, promovišući lokalne specifičnosti, nudeći jedinstvene priče o podneblju, ljudima i tradiciji. I da - pijace se često pretvaraju u turističke atrakcije.
A zašto i ne bi?
Na pijacama je pravo čak i ono što je veštačko, ako nam ne zamerite zbog paradoksa: tezga na kojoj se nudi, istina po visokim cenama, živopisno složena turšija, šarena kao na „stock” fotografiji, pomoći će i onoj skromnoj tezgi u sredini pijace, gde su naređani slični proizvodi, niže cene, a često jednakog kvaliteta. Na pijacu možda dolazite zbog hrane, a možda zato što ste se uželeli gungule, ljudi, šarenila, cenkanja, iznenađujućih mirisa: ako je nešto u potpunosti „oflajn”, to je pijaca - na njoj moramo angažovati sva čula, pa i šesto koje nas štiti od sitnih prevara, i sa nje se vraćamo kući i punih cegera i punih srca.
PIJACE U SVETU: LAVIRINTI UKUSA I MIRISA
Cukidži, Tokio
Cukidži (Tsukiji) pijaca u Tokiju, i pored toga što već sedam godina više ne radi u svom izvornom obliku, i dalje je sinonim za trgovinu vrhunskom ribom. Na njoj su se mirisi okeana i povici trgovaca mešali sa šumom noževa koji precizno seku tune teške stotine kilograma. Od 1935. do 2018. godine, Cukidži je bio simbol japanske predanosti svežini, redu i poštovanju prema hrani. Svako jutro, dok je ostatak grada još spavao, tamo su se održavale čuvene aukcije tune, gde su se restorani nadmetali za najkvalitetniji ulov. Iako je veleprodaja preseljena u moderni Toyosu Market, stara pijaca Cukidži i dalje živi, ali kroz svoj spoljašnji deo - mrežu uličica sa tezgi i restorana koji nude sašimi, ramen i atmosferu starog Tokija, na specifično japanski način u kome i turističke zone uspevaju da zadrže svoj primarni identitet.
La Bokerija, Barselona
Znamo da je La Boqueria u Barseloni zamka za turiste, a znamo i da taj grad pati od prekomernog turizma... Pa ipak, teško je ne preporučiti ovu čuvenu pijacu, makar i uz upozorenje da ćete na njenim rubovima, onim koji su najizloženiji udaru turista, biti „odrani”. Ova pijaca postoji još od 13. veka, i od onda predstavlja pravi spektakl boja, mirisa i ukusa koji je najbolje istražiti izvan glavne sezone, kada nije preplavljena turistima sa kruzera. Smeštena pod impozantnom gvozdenom konstrukcijom iz 19. veka, Boqueria spaja tradiciju i savremeni šarm Mediterana - ovde se spremaju fenomenalni tapasi, seku se i služe najbolje pršute, i sve na njoj vri od katalonskog životnog elana.
Or Tor Kor, Bangkok
Ova pijaca niukoliko nije zamka za turiste: posredi je, prosto, najbolja pijaca na Tajlandu, ako su vam parametri čistoća, širina izbora i kvalitet namirnica i hrane na kojoj se one prodaju. Svakako je apsolutno najbolji izbor za strance koji se zateknu u Bangkoku, kao autentični hram tajlandskih ukusa i boja. Ovde se susreću mirisi manga, durijana i kokosove vode, a tezge blistaju od uredno poređanog voća koje izgleda kao iz izloga umetničke galerije. Or Tor Kor je omiljena među lokalnim šefovima i gurmanima jer nudi samo najbolji izbor - najsočnije tropsko voće, sveže povrće s tajlandskih farmi, morske plodove i vrhunske začine. Pored tezgi, mali restorani služe klasična jela tajlandske kuhinje, pripremljene pred gostima.
Marš d’Aligre (Marche d’Aligre), Pariz
Podrazumeva se da će inteligentan putnik najradije otići na pijacu koju lokalci obožavaju: to je svakako slučaj sa pariskom pijacom Marš d’Alige (Marche d’Aligre) koju još uvek nisu pregazile horde turista. Smeštena je 12. arondismanu i nudi dva različita pijačna iskustva: otvoreni deo prepun tezgi sa svežim namirnicama i robom „buvljačkog” tipa, i natkriveni deo gde se nude sirevi, vina, masline i mesni delikatesi. Mirisi pečenog hleba i začina mešaju se sa galski glasnim dovikivanjem prodavaca, i ćaskanjem Parižana koji ovde kupuju svakog jutra i nakon kupovine sedaju u obližnje bistroe na kafu ili čašu vina. Ovo mesto otkriva pravi savremeni Pariz: spontan, gurmanski, pomalo haotičan, multikulturan i izuzetno živopisan.
Merkado de la Mersed – Meksiko Siti
U potrazi za pijacama koje nude najautentičnija lokalna iskustva, bez „šminke”, na kojima se mešaju i zamke za turiste sa precenjenim proizvodima i tezge na kojima se lokalci svakodnevno snabdevaju, Mercado de la Merced bi bio jedan od najboljih izbora na planeti - ali i onaj koji se može preporučiti samo uz dužan oprez. U ovoj džungli, boja i mirisa, jednoj od najvećih pijaca Latinske Amerike, možete danima lutati kroz ulice koje sadrže hiljade tezgi sa svom zamislivom robom: tu su planine čilija u svim bojama, piramide manga, tamne čokolade, sveže tortilje koje se peku pred vama... A tu su i džeparoši, sitni prevaranti, prodavci falsifikovane robe, ukratko - ovo je „nebrušena” pijaca, autentična i za neke možda za nijansu previše uzbudljiva.
Prve pijace u istoriji vezujemo za nastanak prvih gradova - tamo gde su se ljudi trajno nastanjivali, odmah su nastale i komercijalne zone koje su bile vezane za puteve i pristaništa. Na Bliskom istoku, prvi tragovi organizovanih trgovačkih četvrti pojavljuju se u četvrtom milenijumu pre nove ere, i to su rani oblici onoga što je danas u tom delu sveta poznato kao bazar ili suk. U grčkim polisima došlo je do eksplozivnog značaja glavne gradske tržnice: zamislite prostor gde se mogu kupiti svakodnevne namirnice, gde se glasa, razapinju - najčešće vatrenom retorikom, a ponekad i bukvalno - politički oponenti, gde se razmenjuju ideje o filozofiji, društvu i ustrojstvu univerzuma, i gde se jede, kao i danas, izvrsna ulična hrana: agore su bile sve ovo, i još mnogo toga. Rimski forum je produbio koncept agore, kao formalizovan prostor sa jasnim pravilima trgovine, sa kolonadama i ponekad natkrivenim prostornim rešenjima za prodavce. Rimska administracija regulisala je tezge, mere i težine, poreze i standarde za hranu - sve kako bi se obezbedila sigurnost snabdevanja gradova - a ovde ćemo se ponovo nakratko vratiti na vezu gastronomije i pijace, i reći da su pored foruma u Pompejima otkriveni ostaci restorana brze hrane - tada drugačijih nije ni bilo - sa prelepim ilustracijama ponuđenih jela.
Ne mnogo drugačije od današnje, recimo, Zemunske pijace.
Srednji vek nastavio je ono što je počelo u Starom veku, i pijace su nastavile da budu mesto susreta seljaka, zanatlija i gradskog stanovništva, razvivši se, u kasnijim epohama, u nadsvođene prostore ponekad velikog arhitektonskog značaja. Poslednjih decenija, pijace su u zapadnim zemljama ponovo postale „kul”, kao mesta gde se načela ekološke i ekonomske održivosti sprovode u praksi, a ista sudbina zadesila je i pijace u Srbiji, od kojih se neke naglo „džentrifikuju”, postajući mesta koja nude socijalni prestiž i prodavcima i kupcima.
Dva veka beogradskih pijaca
Prva zvanična zelena pijaca u Beogradu nastala je pre 201 godine: u eri u kojoj pijace ponovo dobijaju na značaju kao centri gradskog života, niko se, nažalost, nije setio da obeleži jubilej nastanka prve gradske pijace koja je radila na mestu današnjeg Studentskog trga, i to po imenu - Velika pijaca. Istoričari navode da je početak njenog rada vezan za želju turskih vlasti da urede trgovinu namirnicama, koje su se do tada prodavale na obodu grada. Turski vojnici su ovu robu otkupljivali i prodavali u gradu po znatno višim cenama, pa je odluka da se ustanovi prava gradska pijaca bila način da se umanji nezadovoljstvo građana. Četrdeset godina kasnije, Velika pijaca ponela je ime Pijace Svetog Andreje - koje verovatno nikada nije zaživelo među građanima, kao uostalom i većina zvaničnih imena pijaca, budući da gradsko stanovništvo bez izuzetka ima vrlo prisan odnos sa ovim lokacijama i nadeva im imena po svom ćefu.
O tome koliko su pijace u XIX veku bile živopisne nema boljeg opisa od onog koji je dao Jan Neruda, češki pesnik i novinar 1870. godine:
Ozbiljnim korakom prolaze brojni, u crno odeveni popovi s kamilavkom na glavi. Crnac nosi lopatu na ramenu, ide na posao; sin etiopskih brda ovde nadniči. Sakadžija sa sakama uzvikuje, nudi vodu i 'slatko' - ukusno kuvano voće. Žene nose vodu na glavi u krasno napravljenim amforama. Lep, vitak mladić stiže na malom turskom konju… Pešak, naravno u narodnoj nošnji kao i svi ovde, kupuje mnoštvo namirnica i deli ih vojnicima koji ga sprovode da kupljenu robu odnese u kasarne - to je robijaš ili kažnjenik, ali bez okova. Tu su prodavci i prodavačice. Žene imaju raznovrsne, ali zanimljive frizure, nekada je to kosa očešljana u punđu, nekada kao venac, s tepelukom na potiljku ukrašenim novcem. Često glavu pokriva fes, obavijen maramom ili bez nje… Prodavac sasvim lepog muškog stasa, držao je pod miškom petlove ili jagnjad.
Prelep opis ove pijace može se pronaći i u pisanju britanskog novinara Herberta Vivijena iz 1896. godine:
- Ovde, kao i na svakoj srpskoj pijaci, paprika je artikal koji preovlađuje: velike gomile svetlo-zelenih plodova, sveže uzabranih… Veliki zavežljaji plodova koji su osušeni na suncu podsećaju na puzavice iz Virdžinije kada su najlepše, zatim otvorene vreće pune ovih istih crvenih plodova, u finom prahu, koji privlače pažnju kao požar - napisao je Vivijen u knjizi „Srbija: Raj siromašnog čoveka”.
Iste godine, odbornici beogradske opštine doneli su odluku da se pored Velike pijace napravi park, koji je kasnije proširen, a glavna pijaca u gradu postao je Zeleni venac, najveća neformalna tržnica na otvorenom u Beogradu, na kojoj je 1918. održana prva Skupština piljara Srbije. Zeleni venac je formalno otvoren 1926. godine i od tada radi u kontinuitetu, kao najstarija aktivna pijaca na Balkanu. Istovreneo, otvorene su i Jovanova pijaca, potom pijaca na Kalenića guvnu, kao i Bajlonijeva pijaca, čije je prvo ime bilo - Bajlonova, i počelo je „zlatno doba” beogradskih pijaca, istovremeno sa celom Evropom. Pijace, organizovane, neretko arhitektonski vrlo zanimljive, do danas su opstale kao mesta gde se lepote i ukusi sela prelivaju u nezasite gradove.
Jedinstvene priče o ljudima i podneblju
U eri klimatskih promena i globalnih lanaca snabdevanja, pijace se često poistovećuju sa principima održivosti: smanjenje transportnih distanci (food miles), podrška malim proizvođačima, očuvanje agro-biodiverziteta, promocija sezonske ishrane... Prednosti pijaca za lokalne ekonomije - ako izuzmemo divovske trgovinske lance - teško da se mogu nabrojati, o čemu svedoči i činjenica da se svaki gradski događaj koji podseća na pijacu - bez izutetka završava uspehom. U avangardnim gradskim prostorima okupljaju se mali proizvođači domaće hrane i na tezgama nude robu po cenama često nižim od onih u supermarketima, promovišući lokalne specifičnosti, nudeći jedinstvene priče o podneblju, ljudima i tradiciji. I da - pijace se često pretvaraju u turističke atrakcije.
A zašto i ne bi?
Na pijacama je pravo čak i ono što je veštačko, ako nam ne zamerite zbog paradoksa: tezga na kojoj se nudi, istina po visokim cenama, živopisno složena turšija, šarena kao na „stock” fotografiji, pomoći će i onoj skromnoj tezgi u sredini pijace, gde su naređani slični proizvodi, niže cene, a često jednakog kvaliteta. Na pijacu možda dolazite zbog hrane, a možda zato što ste se uželeli gungule, ljudi, šarenila, cenkanja, iznenađujućih mirisa: ako je nešto u potpunosti „oflajn”, to je pijaca - na njoj moramo angažovati sva čula, pa i šesto koje nas štiti od sitnih prevara, i sa nje se vraćamo kući i punih cegera i punih srca.
PIJACE U SVETU: LAVIRINTI UKUSA I MIRISA
Cukidži, Tokio
Cukidži (Tsukiji) pijaca u Tokiju, i pored toga što već sedam godina više ne radi u svom izvornom obliku, i dalje je sinonim za trgovinu vrhunskom ribom. Na njoj su se mirisi okeana i povici trgovaca mešali sa šumom noževa koji precizno seku tune teške stotine kilograma. Od 1935. do 2018. godine, Cukidži je bio simbol japanske predanosti svežini, redu i poštovanju prema hrani. Svako jutro, dok je ostatak grada još spavao, tamo su se održavale čuvene aukcije tune, gde su se restorani nadmetali za najkvalitetniji ulov. Iako je veleprodaja preseljena u moderni Toyosu Market, stara pijaca Cukidži i dalje živi, ali kroz svoj spoljašnji deo - mrežu uličica sa tezgi i restorana koji nude sašimi, ramen i atmosferu starog Tokija, na specifično japanski način u kome i turističke zone uspevaju da zadrže svoj primarni identitet.
La Bokerija, Barselona
Znamo da je La Boqueria u Barseloni zamka za turiste, a znamo i da taj grad pati od prekomernog turizma... Pa ipak, teško je ne preporučiti ovu čuvenu pijacu, makar i uz upozorenje da ćete na njenim rubovima, onim koji su najizloženiji udaru turista, biti „odrani”. Ova pijaca postoji još od 13. veka, i od onda predstavlja pravi spektakl boja, mirisa i ukusa koji je najbolje istražiti izvan glavne sezone, kada nije preplavljena turistima sa kruzera. Smeštena pod impozantnom gvozdenom konstrukcijom iz 19. veka, Boqueria spaja tradiciju i savremeni šarm Mediterana - ovde se spremaju fenomenalni tapasi, seku se i služe najbolje pršute, i sve na njoj vri od katalonskog životnog elana.
Or Tor Kor, Bangkok
Ova pijaca niukoliko nije zamka za turiste: posredi je, prosto, najbolja pijaca na Tajlandu, ako su vam parametri čistoća, širina izbora i kvalitet namirnica i hrane na kojoj se one prodaju. Svakako je apsolutno najbolji izbor za strance koji se zateknu u Bangkoku, kao autentični hram tajlandskih ukusa i boja. Ovde se susreću mirisi manga, durijana i kokosove vode, a tezge blistaju od uredno poređanog voća koje izgleda kao iz izloga umetničke galerije. Or Tor Kor je omiljena među lokalnim šefovima i gurmanima jer nudi samo najbolji izbor - najsočnije tropsko voće, sveže povrće s tajlandskih farmi, morske plodove i vrhunske začine. Pored tezgi, mali restorani služe klasična jela tajlandske kuhinje, pripremljene pred gostima.
Marš d’Aligre (Marche d’Aligre), Pariz
Podrazumeva se da će inteligentan putnik najradije otići na pijacu koju lokalci obožavaju: to je svakako slučaj sa pariskom pijacom Marš d’Alige (Marche d’Aligre) koju još uvek nisu pregazile horde turista. Smeštena je 12. arondismanu i nudi dva različita pijačna iskustva: otvoreni deo prepun tezgi sa svežim namirnicama i robom „buvljačkog” tipa, i natkriveni deo gde se nude sirevi, vina, masline i mesni delikatesi. Mirisi pečenog hleba i začina mešaju se sa galski glasnim dovikivanjem prodavaca, i ćaskanjem Parižana koji ovde kupuju svakog jutra i nakon kupovine sedaju u obližnje bistroe na kafu ili čašu vina. Ovo mesto otkriva pravi savremeni Pariz: spontan, gurmanski, pomalo haotičan, multikulturan i izuzetno živopisan.
Merkado de la Mersed – Meksiko Siti
U potrazi za pijacama koje nude najautentičnija lokalna iskustva, bez „šminke”, na kojima se mešaju i zamke za turiste sa precenjenim proizvodima i tezge na kojima se lokalci svakodnevno snabdevaju, Mercado de la Merced bi bio jedan od najboljih izbora na planeti - ali i onaj koji se može preporučiti samo uz dužan oprez. U ovoj džungli, boja i mirisa, jednoj od najvećih pijaca Latinske Amerike, možete danima lutati kroz ulice koje sadrže hiljade tezgi sa svom zamislivom robom: tu su planine čilija u svim bojama, piramide manga, tamne čokolade, sveže tortilje koje se peku pred vama... A tu su i džeparoši, sitni prevaranti, prodavci falsifikovane robe, ukratko - ovo je „nebrušena” pijaca, autentična i za neke možda za nijansu previše uzbudljiva.
