02.09.2026.Bogdan Đaković
Lična priča o rađanju moderne vinske Srbije
Prikaz knjige: Božidar Aleksandrović - "Deo neba i komad zemlje - O vinu i vremenu", vinarija Aleksandrović, 2026.
Božidar Aleksandrović, osnivač jedne od najuspešnijih srpskih vinarija i vinar koji je dao ogroman doprinos obnovi i modernizaciji srpskog vinarstva, u junu je predstavio knjigu Deo neba i komad zemlje - O vinu i vremenu. Ovo je knjiga i o porodičnom nasleđu, i o ličnom vinarskom razvoju i o procesima koji su oblikovali srpsko vinarstvo kakvo danas poznajemo.
Piše: Bogdan Đaković
- Rođen sam s mirisima grožđa, zemlje, voća. Detinjstvo sam proveo među vinogradima, na oplenačkoj zemlji koja mi je ušla pod kožu i ostala zauvek u meni..... Danas kada pravim vino, sve te mirise i osećanja ponovo proživljavam... U vinu je sve – i rad i čekanje i nada i sećanje. U vinu je vreme.
Knjiga Božidara Aleksandrovića je istinsko, pitko i iskreno svedočenje o temi uzgoja vinove loze i proizvodnje vina unutar našeg šumadijskog, srpskog konteksta tokom 20. i prvih decenija 21. veka. U jednoj gotovo postmodernističkoj strukturi mešaju se elementi porodične istorije i autobiografije, istorijskog opisa vinskog kraja i istorijata same vinarije, kao i konkretnih opisa životno-poslovnih odluka i projektnih bitaka glavnog junaka, ali i definicije tehnoloških postupaka datih kroz prizmu sopstvenog iskustva.
Čitanjem ovog teksta kroz njegovih dvadesetak poglavlja, kao svojevrsnog ispovednog dnevnika jednog od najznačajnijih savremenih srpskih vinara, doživljavamo upečatljivu studiju slučaja koja pokazuje snagu ličnosti u istrajnosti sprovođenja hrabre početne vizije. Ovde se priča odvija korak po korak, kroz strpljivo tumačenje ključnih tačaka-nastajanja vina od grožđanog soka, ali i u poslovnom smislu, stasavanja jedne, prvobitno male vinske radionice u korifeja modernog srpskog vinarstva.
Istorijski kontekst daje nam podatke o ključnom doprinosu razvoja oplenačkog vinogradarstva i vinarstva koji je dao kralj Aleksandar I Karađorđević. On je 1921-22. godine na jugoistočnoj padini brda Oplenac zasadio 40 hektara sa visokokvalitetnim sadnim materijalom iz Francuske, te su se Šumadija i Srbija prvi put sreli sa vodećim francuskim sortama. Godine 1931. diže se Kraljev podrum u kome je zaposlen enolog Nemac Oto Kabej, sa pripravnikom Živanom Tadićem, potonjim emigrantom. U naše vreme, 1991. godine stiže iz Kanade sačuvanih i požutelih stotinu i jedanaest stranica Tadićevog rukopisa, originalne recepture za sortni sastav belog vina Trijumf.
Božidar Aleksandrović na promociji svoje knjige
Tokom svoje karijere Boža Aleksandrović je imao viziju, razumevao potrebe tržišta i pratio tražene stilove vina. U tome su mu pomogli enolog Vladimir Nikolić, kao i treći član ove uspešne ekipe podrumar Boško Golubović. Ovaj vinar je dosta i sam tokom rada učio, manje na sopstvenim grešakama, a više kroz posete i komunikaciju sa italijanskim, francuskim i drugim svetskim vinarima. Kao i dobar, vremenom potpuno zreo umetnik koji je naučio da sve suštinski nepotrebno odbacuje – poput ključne tehnologije orezivanja vina, gde se uspostavlja uvek dobitni princip – Less is More (manje je više), tako je na primer Aleksandrović u nepovoljnoj 2005. godini za sve druge sorte rešio da proizvede samo vino Varijantu od muskat hamburga. Hrabro, strpljivo, mudro i dovoljno elitistički, baš koliko treba za uspešnog vinara!
Kada je 2003/4 godine kupio lokaciju na brdu Bokanja, dobio je najbolju vinsku poziciju u Šumadiji. Komentarišući socijalističko vreme masovne i nekvalitetne proizvodnje, gospodin Boža navodi da vinogradari „nisu prodavali vino, nego su ga predavali“. Blisko onoj Borislava Pekića koji je svojevremeno rekao da je „komunizam pravedna raspodela dobara koja se ne proizvode.“
Za ukupan značaj vinarije Aleksandrović čuveno je gostovanje 2009. godine u britanskom parlamentu, zahvaljujući poznastvu uvoznika vina Roberta Mekhardija sa lordom Tomom Pendrijem. U tom kontekstu može se konstatovati da oplenačka vinarija danas izvozi oko 25% vina i da je prisutna u tridesetak svetskih restorana sa Mišlenovim zvezdicama. Kao ključ svog posla Boža Aleksandrović definiše četiri najvažnija stuba: 1. posvećenost vinogradu, 2. unapređenje tehnologije, 3. korišćenje vrhunskog znanja, 4. optimizaciju komercijalnih resursa i marketinga.
Kaže se da vino nastaje na ovom komadu zemlje ispod ovog neba, dakle, da svaki dobar vinograd može i mora da ima svoj identitet. Vina Bože Aleksandrovića prava su mera savremenim aspektima osnaženog autentičnog šumadijskog i oplenačkog, srpskog vinskog identiteta. Tu se i realizuje ona divna činjenica da vino najčešće ne iskazuje samo svoje biće, već i karakter svoga tvorca.
Pa kakav je u radnom procesu karakter ovog vinara?
Preciznosti njegovih ozbiljnih vina doprinose mnogi elementi i to pažljivim redom sprovedeni: od odabranog tenutka berbe, preko uvođenja selekcionisanih kvasaca kako bi se proces fermetacije držao pod kontrolom. Poput dobrog horskog izvođenja gde je faktor muzičke intonacije presudan za čitavu potonju umetničko-interpretativnu nadgradnju, bez koje ima možda vesele pesme, pokatkad i nužnog sevdalijskog patosa, ali ne i tonskih remek-dela.
Ako je i zbog istorijskih razloga i direktne veze sa učinkom kralja Aleksandra Karađorđevića za značaj šumadijskog vinogorja vino Trijumf bila i ostala prva perjanica ove vinarije, onda su svakako Rodoslov i Vožd (proizveden prvi put tek 2017. godine!) samo najbolja posledica ukupnog razvoja ideja Bože Aleksandrovića, koji ova dva bisera crvenih vina proizvodi samo u najboljim godinama i sa idejom da takva vina imaju potencijal starenja preko deset, a možda i dvadeset godina. Vredno pomena je i fantastično desertno vino Trijumf kasna berba /Late harvest od traminca. Možda primer najočiglednije sinergije između tradicije i savremene tehnologije predstavlja Prokupac / Kameničarka iz 2022. godine. Ovo vino je nedavno ovenčano sa 97 bodova na prestižnom londonskom Dekanterovom takmičenju.
Ne želeći da radi sa slobodnom populacijom grožđa, bobicama različitih veličina i stepena zrelosti, Boža Aleksandrović je izabrane čokote sa ujednačenim listovima i grozdovima poslao u jedan italijanski institut za proizvodnju sadnog materijala. Zasađena četiri hektara ovog grožđa u kombinaciji dva izabrana klona (497, 345) dala su vrhunsko vino i time, osim objektivnog uspeha ove konkretne etikete, generalno pokazala da naš prokupac može da bude veliko svetsko vino.
Geneza vinskog proizvođačkog uzleta izneta u ovoj knjizi sa punim pravom predstavlja ono što sam Boža Aleksandrović upravo za svoj prokupac jednostavno kaže: „Za mene lično, to vino je spoj detinjstva, porodične tradicije i savremene tehnologije – živi most između onoga što je bilo i onoga što dolazi.“ Lepo je čitati stranice ove knjige i napajati se jednim od uspešnih tragova očuvanog, iznegovanog i svetu danas moderno ponuđenog vinskog identiteta.
Piše: Bogdan Đaković
- Rođen sam s mirisima grožđa, zemlje, voća. Detinjstvo sam proveo među vinogradima, na oplenačkoj zemlji koja mi je ušla pod kožu i ostala zauvek u meni..... Danas kada pravim vino, sve te mirise i osećanja ponovo proživljavam... U vinu je sve – i rad i čekanje i nada i sećanje. U vinu je vreme.
Knjiga Božidara Aleksandrovića je istinsko, pitko i iskreno svedočenje o temi uzgoja vinove loze i proizvodnje vina unutar našeg šumadijskog, srpskog konteksta tokom 20. i prvih decenija 21. veka. U jednoj gotovo postmodernističkoj strukturi mešaju se elementi porodične istorije i autobiografije, istorijskog opisa vinskog kraja i istorijata same vinarije, kao i konkretnih opisa životno-poslovnih odluka i projektnih bitaka glavnog junaka, ali i definicije tehnoloških postupaka datih kroz prizmu sopstvenog iskustva.
Čitanjem ovog teksta kroz njegovih dvadesetak poglavlja, kao svojevrsnog ispovednog dnevnika jednog od najznačajnijih savremenih srpskih vinara, doživljavamo upečatljivu studiju slučaja koja pokazuje snagu ličnosti u istrajnosti sprovođenja hrabre početne vizije. Ovde se priča odvija korak po korak, kroz strpljivo tumačenje ključnih tačaka-nastajanja vina od grožđanog soka, ali i u poslovnom smislu, stasavanja jedne, prvobitno male vinske radionice u korifeja modernog srpskog vinarstva.
Istorijski kontekst daje nam podatke o ključnom doprinosu razvoja oplenačkog vinogradarstva i vinarstva koji je dao kralj Aleksandar I Karađorđević. On je 1921-22. godine na jugoistočnoj padini brda Oplenac zasadio 40 hektara sa visokokvalitetnim sadnim materijalom iz Francuske, te su se Šumadija i Srbija prvi put sreli sa vodećim francuskim sortama. Godine 1931. diže se Kraljev podrum u kome je zaposlen enolog Nemac Oto Kabej, sa pripravnikom Živanom Tadićem, potonjim emigrantom. U naše vreme, 1991. godine stiže iz Kanade sačuvanih i požutelih stotinu i jedanaest stranica Tadićevog rukopisa, originalne recepture za sortni sastav belog vina Trijumf.
Božidar Aleksandrović na promociji svoje knjigeTokom svoje karijere Boža Aleksandrović je imao viziju, razumevao potrebe tržišta i pratio tražene stilove vina. U tome su mu pomogli enolog Vladimir Nikolić, kao i treći član ove uspešne ekipe podrumar Boško Golubović. Ovaj vinar je dosta i sam tokom rada učio, manje na sopstvenim grešakama, a više kroz posete i komunikaciju sa italijanskim, francuskim i drugim svetskim vinarima. Kao i dobar, vremenom potpuno zreo umetnik koji je naučio da sve suštinski nepotrebno odbacuje – poput ključne tehnologije orezivanja vina, gde se uspostavlja uvek dobitni princip – Less is More (manje je više), tako je na primer Aleksandrović u nepovoljnoj 2005. godini za sve druge sorte rešio da proizvede samo vino Varijantu od muskat hamburga. Hrabro, strpljivo, mudro i dovoljno elitistički, baš koliko treba za uspešnog vinara!
Kada je 2003/4 godine kupio lokaciju na brdu Bokanja, dobio je najbolju vinsku poziciju u Šumadiji. Komentarišući socijalističko vreme masovne i nekvalitetne proizvodnje, gospodin Boža navodi da vinogradari „nisu prodavali vino, nego su ga predavali“. Blisko onoj Borislava Pekića koji je svojevremeno rekao da je „komunizam pravedna raspodela dobara koja se ne proizvode.“
Za ukupan značaj vinarije Aleksandrović čuveno je gostovanje 2009. godine u britanskom parlamentu, zahvaljujući poznastvu uvoznika vina Roberta Mekhardija sa lordom Tomom Pendrijem. U tom kontekstu može se konstatovati da oplenačka vinarija danas izvozi oko 25% vina i da je prisutna u tridesetak svetskih restorana sa Mišlenovim zvezdicama. Kao ključ svog posla Boža Aleksandrović definiše četiri najvažnija stuba: 1. posvećenost vinogradu, 2. unapređenje tehnologije, 3. korišćenje vrhunskog znanja, 4. optimizaciju komercijalnih resursa i marketinga.
Kaže se da vino nastaje na ovom komadu zemlje ispod ovog neba, dakle, da svaki dobar vinograd može i mora da ima svoj identitet. Vina Bože Aleksandrovića prava su mera savremenim aspektima osnaženog autentičnog šumadijskog i oplenačkog, srpskog vinskog identiteta. Tu se i realizuje ona divna činjenica da vino najčešće ne iskazuje samo svoje biće, već i karakter svoga tvorca.
Pa kakav je u radnom procesu karakter ovog vinara?
Preciznosti njegovih ozbiljnih vina doprinose mnogi elementi i to pažljivim redom sprovedeni: od odabranog tenutka berbe, preko uvođenja selekcionisanih kvasaca kako bi se proces fermetacije držao pod kontrolom. Poput dobrog horskog izvođenja gde je faktor muzičke intonacije presudan za čitavu potonju umetničko-interpretativnu nadgradnju, bez koje ima možda vesele pesme, pokatkad i nužnog sevdalijskog patosa, ali ne i tonskih remek-dela.
Ako je i zbog istorijskih razloga i direktne veze sa učinkom kralja Aleksandra Karađorđevića za značaj šumadijskog vinogorja vino Trijumf bila i ostala prva perjanica ove vinarije, onda su svakako Rodoslov i Vožd (proizveden prvi put tek 2017. godine!) samo najbolja posledica ukupnog razvoja ideja Bože Aleksandrovića, koji ova dva bisera crvenih vina proizvodi samo u najboljim godinama i sa idejom da takva vina imaju potencijal starenja preko deset, a možda i dvadeset godina. Vredno pomena je i fantastično desertno vino Trijumf kasna berba /Late harvest od traminca. Možda primer najočiglednije sinergije između tradicije i savremene tehnologije predstavlja Prokupac / Kameničarka iz 2022. godine. Ovo vino je nedavno ovenčano sa 97 bodova na prestižnom londonskom Dekanterovom takmičenju.
Ne želeći da radi sa slobodnom populacijom grožđa, bobicama različitih veličina i stepena zrelosti, Boža Aleksandrović je izabrane čokote sa ujednačenim listovima i grozdovima poslao u jedan italijanski institut za proizvodnju sadnog materijala. Zasađena četiri hektara ovog grožđa u kombinaciji dva izabrana klona (497, 345) dala su vrhunsko vino i time, osim objektivnog uspeha ove konkretne etikete, generalno pokazala da naš prokupac može da bude veliko svetsko vino.
Geneza vinskog proizvođačkog uzleta izneta u ovoj knjizi sa punim pravom predstavlja ono što sam Boža Aleksandrović upravo za svoj prokupac jednostavno kaže: „Za mene lično, to vino je spoj detinjstva, porodične tradicije i savremene tehnologije – živi most između onoga što je bilo i onoga što dolazi.“ Lepo je čitati stranice ove knjige i napajati se jednim od uspešnih tragova očuvanog, iznegovanog i svetu danas moderno ponuđenog vinskog identiteta.
